Kako znati da je med – med, najčešće je pitanje potrošača koji znaju da je med jedina hrana koja na naše stolove dolazi u neprerađenom obliku, bez konzervanasa i aditiva, onakva kakvu su je pčele sakupile iz prirode. Ali, kako laik može da zna da je med zaista od pčela, a ne falsifikat? Odgovor je, na žalost, da pravog odgovora jednostavno nema.
Na početku bi trebalo naglasiti jednu zakonsku odredbu i jezičku grešku, kojom se često koristimo. Naime, po zakonu, medom se može zvati samo ono što je pčela napravila. Sve ono što nije pčela napravila, ne može se nazivati medom, a ako se medu dodaju šećeri, dobijeni proizvod nikako ne sme u svom imenu sadržati reč med. Tako su sintagme „falsifikovani med”, „lažni med”, „pravi med” i slične, zapravo pleonazmi, ali su se jednostavno uvrežili u narodu i praktično služe samo da se naglasi da nešto nije pčelinji med, te je često bez njih nemoguće govoriti, a da vas sagovornik lako i u potpunosti razume kada se govori na ovu temu.
Jednostavni falsifikati se relativno lako mogu prepoznati. Pre svega, nemaju tipičnu aromu meda. Takvim medovima su dodate veštačke boje, ali one nemaju sposobnost da daju medu prirodnu mutnoću. Što je med prirodno tamniji, falsifikatori dodaju više veštačke boje, koja samo potamni med, ali on ostaje kristalno providan, te bukvalno možete prepoznati sagovornika gledajući ga kroz teglu, dok kod prirodnog meda to nije moguće jer on ima prirodnu mutnoću.
Falsifikati napravljeni od čistog šećera, imaju neobično nisku cenu, koja je neretko niža od otkupne cene meda po kojoj pakeri meda kupuju med od pčelara. Takvi falsifikati obično zbog procesa proizvodnje imaju jako povišen nivo HMF-a, te da bi ga smanjili, falsifikatori u taj lažni med dodaju čak i živu sodu, koja je jako opasna.
Savršeniji falsifikati čak prolaze i sofisticiranije analize, ali ne sve. Međutim, njih je na prvi pogled mnogo teže prepoznati, i čak su i dugogodišnji pčelari često nemoćni.
Jedini način koji je skoro uvek pouzdan, jeste da kupite kristalisani med, ali da je homogeno kristalisan od dna do vrha tegle. Pored zidova tegle ili na površini može imati tanke beličaste slojeve iskristalisane glukoze iz meda, i to je jedino remećenje homogenosti koje je dozvoljeno. Sve drugo takođe može biti pravi med, ali se jednostavno mora potvrditi laboratorijskom analizom, jer zaista ima svega na tržištu, mada današnji masovni falsifikatori uglavnom prave lažni med tako da nikad ne kristališe, jer u srpskom narodu postoji uvreženo mišljenje da je kristalisani med poreklom od šećera, a istina je upravo suprotna – kristalizacija je dokaz da je med prirodan.
U severnim zemljama kao što su Norveška, Švedska, Finska, Ruska Federacija i druge, potrošači skeptično gledaju na tečne medove, pošto su navikli na kristalisani med, jer su tamo generalno niže temperature, a one promovišu mnogo bržu kristalizaciju meda nego u našim južnijim krajevima.
Posebno bi trebalo naglasiti potrošačima da sve metode o kojima čak govore i naizgled ozbiljni sagovornici, čak i nazovi stručnjaci koji imaju diplomu fakulteta ali nemaju znanje o svemu, često nemaju nikakvih, ali baš nikakvih dodirnih tačaka sa istinom. To su urbane legende o vazdušnom mehuru u tegli koji se na određeni način kreće kroz teglu kad je okrenete, ili o niti meda dok med curi koja se ne prekida ako je med „pravi”, ili legenda o rastvaranju sirupa i meda u vodi na određeni način… Sve su to naučne neistine, i dobri falsifikati mogu sve te priručne testove da prođu bez ikakvih problema. Tako da, pazite koga slušate.
Postoji jedan interesantan trend poslednjih godina, a to je da su mnogi pakeri meda zadržali iste tegle koje koriste za „med”, a to su tegle zapremine 720 ml, ali na njima preko noći više nije pisalo da je unutra 1.000 grama meda što je decenijama pisalo (što je ispravno jer je specifična težina meda veća od vode, te u 720 ml prostora staje oko 1.000 grama meda), već su počeli da pišu uglavnom 900 grama, a retki 950 grama. Tvrdnja je da se od šećera ne može nikako napraviti gustina meda, već je veštački med lakši te su morali da smanje količinu „meda” koji sipaju u istu teglu.
Mora se naglasiti da je jedini pravi način za prepoznavanje pravog meda isključivo moderna laboratorijska analiza, koja utvrđuje prirodnost meda. Radi se o više metoda koje se primenjuju, pre svega po pitanju izotopa, čime se utvrđuje poreklo šećera u medu, odnosno od kojih biljaka je šećer u medu. Tako, ako se u medu pronađe šećer od šećerne repe, trske, pirinča, kukuruza i slično, onda to znači da med nije prirodan, već da su mu dodati strani šećeri. Takav med se ne sme nazivati medom, već se mora povući sa tržišta i uništiti.
Potrošačima meda koji žele da jedu čist pčelinji med bez dodataka, koji kao takav jedini ima pozitivno biološko delovanje na naš organizam, uopšte nije lako. Potrebno je da se više obrazuju o medu i njegovim vrednostima.
Dobar izvor pouzdanih informacija je sajt Saveza pčelarskih organizacija Srbije, odeljak ZA POTROŠAČE (www.spos.info). Treba pratiti i tržišne analize meda koje sprovode pokreti potrošača, što daje dobre signale ko se bavi falsifikovanjem meda, a ko ne. Kod pčelara koje poznajete svakako možete kupiti pravi pčelinji med. Kod pokreta potrošača iz Pančeva (www.potrosacizakvalitet.com/učlanite-se), možete za samo 2.000 dinara proveriti prirodnost meda koji kupujete od svog dobavljača (trgovine ili pčelara), jer poverenje je jedno, a analiza nešto sasvim drugo.
Izvor: SPOS/Dr med. Rodoljub Živadinović, spec. epidemiologije i apiterapeut, Predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije