Istraživali smo tržište teladi u EU da bi došli do podatka o tome kako dalje, jer će juneće meso imati kupce.
Cene su različite, kao i troškovi dovoza u Srbiju. Francuska je uz Austriju solidan ponuđač teladi, ali su te cene više od naših i kreću se oko 5 evra po kilogramu žive vage. Najjeftinija telad su u centralnoj Rumuniji oko 3,5 evra/kg.
Prof. dr Miroslav Plavšić
Iz Ministarstva poljoprivrede minulih godina se vuku potezi kako bi se podstakne tovno govedarstvo, daju se subvencije i sklapaju međudržavni ugovori koji nam omogućavaju bescarinski izvoz govedine na neka velika tržišta. Međutim, nama je tovno govedarstvo propalo poslednjih decenija.
Šta struka predlaže, a šta treba raditi kako bi se vratili na onaj čuveni bebi bif i ono što smo nekad izvozili?
- Kod nas je nešto uređenija proizvodnja mleka, nego goveđeg mesa. Ali i Ministarstvo i struka je krenula u to da se tovno govedarstvo aktivira. Imamo dobre resurse, što se tiče proizvodnje stočne hrane, i da se koriste zemljišta koja se ne mogu koristiti za oranice, ona koja neće biti konkurencija nekoj ratarskoj proizvodnji, omogućili bi dobijanje većeg broja teladi. Kod nas je problem što nema više onih velikih društvenih farmi gde je bilo simentalca odakle su proizvođači telad za tov mogli uzimati sa jedne farme, nego su se proizvođači snalazili kupujući na raznim mestima po pijacama i, jednostavno, taj materijal kada dođe na gazdinstvo normalno je da stvara početne gubitake. Pogotovu ako telad nisu bila navikla na kabastu hranu, a često je dolazilo i do zaraze. I tu praktično leži problem. E, sad mi zagovaramo, zajedno sa ministarstvom, da u tovnom govedarstvu uspostavimo sistemu „krava – tele” kako bi obezbedili broj teladi koja bi sa jednog nesmetano mogla ići u druga gazdinstva na tov. Nažalost, činjenica je da se, ne samo kod nas nego uopšte u svetu, smanjuje broj krava. Logična posledica smanjenja broja krava je da mi praktično dobijamo mnogo manje teladi bez obzira da li ona potiču iz mlečnih ili tovnih stada. Uprkos dobrim resursima za proizvodnju stočne hrane, postojeće dobre struke koja može sve to da iznese, kao i volje Ministarstva da donekle finansirati tov, prilike nisu najbolje. Budućnost tova postoji, samo se treba bolje organizovati. Mismislim da ćemo uspeti da povećamo broj tovnih grla, tim pre ako želimo da ispunimo ugovorene izvozne kvote. Za vreme stare Jugoslavije naša zemlja je izvozila i u Grčku i u Italiji i tamo već imamo tržište, jer goveđeg mesa nedostaje. Osim toga, sistem krava-tele može pospešiti i uticati čak i na neku organsku proizvodnju, koja je praktično budućnost i tako imamo nekoliko osnova zbog kojeg bi se tovno govedarstvo moralo aktivirati i inenzivirati.
Čini se da je usko grlo nastalo nestankom ranijih velikih klanica i ozbiljne mesne industrije, koje su pravile kooperaciju sa stočarima koji su znali da imaju siguran plasman.
- Treba poći od toga da nemamo teladi. Klanice će kupovati telad ako ih imate, ali ako vi nemate ono što je osnovno, ako proizvođač koji bi se bavio tovom nema kvalitetnu telad, onda te klanice nemaju posla.
Kakva su iskustva sa novim rasama – angus, hereford…?
- To nisu nove rase. To su stare rase i kod nas su se postojale već dugo godina. Negde 85-90-tih godina uvezen je hereford. Sve zavisi od toga gde će se te životinje držati. Naši pašnjaci su dosta loši, ali uz dodatu hranu mogu se iskoristiti da se drži tov u sistemu krava-tele. U tom sistemu se sve rase mogu koristiti. Mogu se čak i mlečne rase koristiti, stare holštajn krave, koje nemaju veliku proizvodnju mleka, ali daće tele. Ako da tele ono će odgajiti drugo tele. Znači, nisu problem rase, nego kako će proizvođač usmeriti u tu proizvodnju. Da li želi da se bavi intenzivno ili ekstenzivno.
Šta je najveća barijera za veću proizvodnju goveđeg mesa?
- Najbitnija je nabavka teladi. Počeo je sporadičan uvoz tovnih rasa hereforda, angusa, šarole… Plasman tih teladi možda je, zbog cene, bio problem proizvođačima. Ali, kada se proizvođači budu organizovali, kada bude više zastupljena proizvodnja goveđeg mesa, i klanice će se organizovati i uvideti da je to ipak kvalitet, da to nije mlečno june koje ima mnogo lošiji prirast, nego da je to, ipak, kvalitet koje daju tovne rase.
Kao odgajivačka organizacija koje rase preporučujete i gde da se gaje?
- Centralna Srbija je pogodna za proizvodnju mleka, kao i Vojvodina. Tovna grla mogu da koriste bilo koje pašnjake, gde će moći da se napasaju i normalno je, kad su uslovi takvi da nema dovoljno hrane, da se dodaju nuzproizvodi ratarske proizvodnje. Znači i od loše kvalitetne hrane možemo dobijati kvalitetno meso. Za ekstenzivan način držanja može se koristiti hereford, čak i simentalac je prilagodljiv, daje dobro meso, daje dobar randman i traženo je meso na tržištu. Ne bih pravio razliku između centralne Srbije i Vojvodine, kao i ravničarskih i planinskih predela, naravno tamo gde se pašnjaci ne koriste za ratarsku proizvodnju./ by Agroservis