Poznato je da je kristalizacija prirodno svojstvo meda , i da svaki prirodni med pre ili kasnije kristališe.
Bagremov med spada u sorte medova najsporije kristalizacije (godinu dana posle vrcanja), dok med suncokreta kristališe posle mesec dana (i pre)od vrcanja, dok recimo med od uljane repice kristališe posle nekoliko dana od vrcanja. Razne vrste medova kristališu većim ili manjim kristalima. Na primer med bagrema ili lipe je sorta sitnokristališućih medova, dok je med suncokreta sorta krupnih kristala.
Sa svojstvom kristalizacije mi pčelari moramo upoznati sve korisnike meda uz upozorenje da med gubi svoje biološke aktivnosti svakom dekristalizacijom , posebno ako se ona nestručno odradi .
Sa kristalizacijom meda ,odnosno veličinom kristala se može upravljati. Američki naučnik Dyce je to otkrio 1930 godine i danas je ovaj postupak široko zastupljen u pčelarstvu.Sitnokristališući medovi su pogodni za upotrebu (kod hranjenja dece bolesnika itd).
Postupak je sledeći: u nekristalisan med (koji kasnije kristališe krupnijim kristalima) ubacuje se manja količina meda (”maja”), one kristalizacije koju želimo postići. Pošto se dobro izmeša može se razliti u tegle i ostaviti. Kao ”maja”za sitnu kristalizaciju može poslužiti kristalisan med bagrema ili lipe ili dr. sitnokristališući medovi. E sada ovaj postupak ima lošu osobinu jer dolazi do mešanja (u manjoj količini) dve vrste meda. Polenova zrnca uglavnom se javljaju centrima kristalizacije, odnosno: polen u medu glavni je uzrok pojave kristalizacije…