Kosta Popović ima samo 18 godina, a već može da stoji rame uz rame sa profesionalnim pčelarima. Bavljenje pčelarstvom u njihovoj porodici traje 70 godina i svo to znanje preneto je na Kostu. Nomadski život pčelara, koji seli košnice kako bi pčele prikupile što više raznovrsnijeg i kvalitetnijeg meda, nije mu težak, a kada nema posla oko pčela, Kosta u svojoj stolarskoj radionici pravi košnice.
Porodica Popović živi i radi u Cerovcu nadomak Šapca. Kosta je odrastao pored pčela, a zajedno sa svojim ocem profesionalno se bavi pčelarstvom nekoliko godina unazad. Njihove pčele med skupljaju u Vojvodini, na Valjevskim planinama i obroncima Fruške gore.
– Bavljenje pčelarstvom u našoj porodici traje oko 70 godina. Za to vreme smo prikupili veliko znanje i iskustvo u radu sa pčelama koji su sada preneti na mene. Ljubav prema pčelama dolazi prirodnim putem, a dovoljno je da upoznate njihov život, nivo organizacije i inteligencije koje poseduju pčele i, jednostavno, ne možete da ih ne volite i ne poštujete – priča nam Kosta.
U ovom trenutku porodica Popović radi sa oko 100 pčelinjih zajednica, a kako su nam rekli, pčelare sa LR košnicama. Njihove vredne pčele godišnje prikupe oko 2,5-3 tone meda, a sama proizvodnja nikada nije sigurna jer zavisi od mnogo faktora, kao što su izbor mesta za pašu, vremenskih uslova, kao i pripremljenosti zajednica za samu pašu.
Nomadski život pun izazova
Tokom sezone, porodica Popović košnice seli na različite lokacije. Imaju svoje vozilo, što je jedan od načina da smanje deo troškova. Kako su nam ispričali, problem krađa košnica i trovanja pčela je i dalje prisutan na terenu i zato su svoj zadatak da sačuvaju pčele jako ozbiljno shvatili.
– Nikada ne znate da li neko ima u planu da u toku noći odnese baš vaše košnice i to je rizik sa kojim se svake godine suočavamo. Uvek gledamo da, tamo gde ih postavimo, bude neko ko će ih paziti. Takođe, pazimo da li proizvođač, na primer, u usevu uljane repice i suncokreta, primenjuje zabranjene insekticide dok su pčele u blizini. Iskreno, ove godine nismo imali problema sa ratarima, ali sa prskanjem komaraca u toku lipove paše jesmo, i to je bila jedna od situacija koju smo rešili hitnom selidbom pčela na suncokret. Naravno, to nam je povećalo troškove, imali smo upola iskorišćenu pašu, ali sve je to nebitno, kada vam je na prvom mestu da sačuvate zdravlje pčela – objašnjava nam Kosta.
Med na točku rodi
Mnogi kažu da je ova godina jedna od najtežih u proteklih 20 godina za pčelarstvo. Izvoz meda iz Srbije je gotovo stao zbog čega je med pojeftinio, a oprema i sve ostalo što je potrebno za rad je poskupelo za oko 50%. Kakva je bila paša?
– Ova godina je bila nepovoljna za stacionarne pčelare, a za nas koji vozimo pčele je bila, moglo bi se reći, solidna. Kao što jedan veliki pčelar kaže: „Med na točku rodi“, to se pokazalo kao veoma tačna tvrdnja. Paša uljane repice je bila jedna od najboljih ikada. Mart i april su bili kišoviti, te prilaz do stacionara nije bilo moguće izvesti kamionom. Morali smo da uložimo veliki trud da taj transport obavimo, ali nam se to kasnije isplatilo. Pčelinja društva su spremno dočekala bagrem, ali vreme nije dozvolilo da prinos bude više od prosečnog. Prinos lipe je bio prosečan, jer smo morali ranije da selimo košnice, o čemu sam ranije govorio, tako da je ostala poslednja paša u godini, a to je suncokret. Karakteristika suncokretove paše je da dnevni unosi nisu veliki, ali traju oko 30 dana, tako da se na kraju, na vagi skupi neka zadovoljavajuća brojka – detaljno nam je objasnio Kosta.
Prodaja isključivo direktno kupcima
Kosta je odlučio da med prodaje direktno kupcima i da izbegne velike otkupljivače. Svoj med uglavnom nudi preko Fejsbuka i grupa gde se okupljaju mali proizvođači i to po vrlo razumnim cenama.
– Mi bismo svi voleli da je cena meda 1.200-1.500 dinara, ali to nije moguće i morate da se prilagodite ekonomskoj situaciji i kupovnoj moći ljudi. Većina proizvođača meda samo par procenata svog godišnjeg prinosa meda proda „na teglu“, a ostatak prodaju na veliko i to po bagatelnim cenama, a onda se cene napumpavaju potrošačima. Taj model prodaje je poguban za sve nas. U želji da nešto promenim, pokrenuo sam svoju priču. Srbija ima dovoljno stanovnika da se proda sav domaći med, bez potrebe da se izvozi. Moja logika je jednostavna: hajde da naši ljudi jedu naš prirodni, domaći, a ne uvozni med, a mi kao proizvođači da opstanemo i izbegnemo trgovce i profitere – kaže Kosta.
Ponuda je široka, upravo zbog selidbe košnica, a najtraženiji je, naravno, bagremov med.
– Ljudi najviše traže bagremov med, a ostale vrste meda, kao što su uljana repica i lipa ili suncokret traženi su spram ukusa. Neko voli kremastu strukturu repice, dok neko voli ukus lipe ili suncokreta. Moja ideja da direktno prodajemo malim kupcima se pokazala kao ispravna za sada. Imamo stalne kupce, a konstantno nam pristižu novi, jer ono u šta su svi sigurni, to je da će dobiti od nas pravi med, bez ikakvih dodataka. I ovde je logika jednostavna: ako izigramo poverenje kupaca sami sebi smo upropastili život, jer kupac će otići na drugu stranu, a nama ostaje urušen ugled koji smo gradili 70 godina i koji nikada više nećemo moći da povratimo – zaključuje Kosta.
Novinarka: Tijana Todorović autor fotografija: Kosta Popović, mladi pčelar iz Cerovca