Kako se industrijski razvijen svet bori sa pandemijom kovid-19? Neophodno je u tom kontekstu ukazati na globalni transnacionalni položaj prehrambenog sistema
Piše: VOJISLAV STANKOVIĆ
U bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u periodu januar-jun 2020. godine ostvarena je vrednost izvoza od 1.909,4 miliona USD, što predstavlja rast od 9,1% u odnosu na ostvarene rezultate u periodu januar-jun 2019. godine (iznosila je 1.750,6 miliona USD), sa učešćem u ukupnom robnom izvozu od 22,1%.
Istovremeno, vrednost uvoza u visini od 1.118,7 miliona USD je za 7% veća od ostvarenog u periodu januar-jun 2019. godine (iznosila je 1.044,6 miliona USD), sa učešćem u ukupnom robnom uvozu od 9,5%. Suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u periodu januar-jun 2020. godini, beleži rast od 12%, odnosno za 84,7 miliona USD je veći u odnosu na posmatrani period januar-jun 2019. godine i iznosi 790,7 miliona USD, sa stopom pokrivenosti uvoza izvozom od 170,6%.
Posmatrano po odsecima SMTK, u izvozu dominiraju robne grupe: žita i proizvodi na bazi žita, u vrednosti od 497,27 miliona USD, sa učešćem od 5,4% u ukupnom robnom izvozu i ostvarenim suficitom od 395,4 miliona USD i voće i povrće, sa ostvarenim izvozom u vrednosti od 440,1 miliona USD, sa učešćem od 5,1% u ukupnom robnom izvozu uz suficit od 159,3 miliona USD.
Po ostvarenoj vrednosti u uvozu najzastupljeniji su odseci: voće i povrće sa vrednošću uvoza od 280,1 miliona USD, sa učešćem u ukupnom uvozu od 2,4% i kafa, čaj, kakao i začini u vrednosti od 119,1 miliona USD, sa učešćem u ukupnom uvozu od 1%.
Najznačajniji proizvodi agrarnog porekla u izvozu u periodu januar-jun 2020. godine su: kukuruz merkantilni u vrednosti od 291 miliona USD, malina smrznuta u vrednosti od 134 miliona USD, cigarete od duvana u vrednosti od 111 miliona USD, duvan za pušenje u vrednosti od 103 milion USD, jabuke sveže u vrednosti od 74 miliona USD, ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 61 miliona USD, hrana za pse i mačke u vrednosti od 48 miliona USD, proizvodi za ishranu životinja u vrednosti od 45 miliona USD, soja u zrnu u vrednosti od 44 miliona USD, pšenica merkantilna u vrednosti od 39 miliona USD i ostalo voće zamrznuto u vrednosti od 38 miliona USD. Detaljnije u priloženom grafikonu.
Na uvoznoj strani, među agrarnim proizvodima dominiraju: ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 53 miliona USD, duvan ižiljeni u vrednosti od 43 miliona USD, banane sveže u vrednosti od 36 miliona USD, prerađeni duvan u vrednosti od 33 miliona USD, meso svinjsko zamrznuto u vrednosti od 33 miliona USD, kafa sirova sa kofeinom u vrednosti od 27 miliona USD, i cigarete od duvana u vrednosti od 27 miliona USD. Detaljnije u priloženom grafikonu.
Posmatrano po regionima Srbije, najveće učešće u izvozu poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije u periodu januar-jun 2020. godine imao je region Vojvodine (45%), sledi Beogradski region (35%), region Šumadije i Zapadne Srbije (118%), region Južne i Istočne Srbije (3%).
Najveće učešće u uvozu Srbije imao je Beogradski region (41%), slede regioni Vojvodine (39%), region Šumadije i Zapadne Srbije (12%), region Južne i Istočne Srbije (98%).
Izvoz i uvoz po regionima dat je prema sedištu vlasnika robe u momentu prihvatanja carinske deklaracije. To znači da vlasnici robe, po carinskom zakonu, mogu biti proizvođači, korisnici, izvoznici ili uvoznici robe. Ovu činjenicu treba imati u vidu prilikom tumačenja podataka po regionima.
Spoljnotrgovinska aktivnost u razmeni poljoprivredno-prehrambenim proizvodima u periodu devedesetih godina prošlog veka posle ekonomskih sankcija odvijala se je u uslovima poremećene makroekonomske ravnoteže kao posledice brojnih faktora od kojih su najznačajniji: secesija i raspad tržišta, pad proizvodnje u tradicionalno izvoznim sektorima poljoprivrede, gubitak postojećeg statusa na pojedinim tržištima (status najpovlašćenije nacije – STO, preferencijalni status u EU i brojnih bilateralnih i multilateralnih sporazuma), prebrza i preširoka liberalizacija ekonomskih odnosa sa inostranstvom i drugo.
U novijem periodu, globalna pošast, izazvana pandemijom kovida-19, uzrokovala je globalnu kataklizmu, pogubnom za čovečanstvo, što je prehrambeni sistem Srbije stavila pred novi, veliki izazov.
Međutim, i u pomenutim okolnostima, koje se ocenjuju najtežim, u kojima posluje privreda na ovom ekonomskom prostoru (u novijoj istoriji), zahvaljujući svojim potencijalima prehrambeni sistem proizveo je dovoljno hrane, iznad sopstvenih potreba, čime su stvoreni uslovi ne samo za samodovoljnost na domaćem tržištu već povoljniji uslovi i mogućnost da se značajnije afirmišu izvozne mogućnosti. Kako se ovoj pošasti još ne vidi kraj, radi obezbeđenja prehrambene sigurnosti stanovništva i očuvanja dostignutog nivoa proizvodnje potrebno je dograditi postojeća sistemska rešenja. U tom smislu trebalo bi, posle temeljite analize i procene afirmisati sistem agrarnih robnih rezervi.
Posmatrano na globalnom planu pokušaj pojedinih zemalja da nametnu kontrolu izvoza medicinske opreme na samom početku pandemije kovid-19 proširio se i na prehrambene proizvode. Pandemija kovid-19 izaziva pometnju ne samo na lokalnim tržištima hrane več širom sveta, dok poslovni i politički lideri pokušavaju da smire napetosti. Današnji prehrambeni sistemi su raznovrsni i složeni, koji uključuju sve od uzdržavanja do uzgajanja multinacionalnih prehrambenih kompanija. Svi se u ishrani oslanjaju na prehrambene sisteme, lokalne i globalne. Kretanje hrane i sastojaka hrane u sistemima hrane uključuje animalne primarne i prerađene proizvode, biljne primarne proizvode i biljne prerađevine, minerale i vitamine. Zalihe za preradu hrane takođe se kreću globalno. Grupa zemalja poznata kao G20 ulaže napore u cilju pomoći u obezbeđenju globalne prehrambene sigurnosti stanovništva.
G20 predstavlja neformalani forum 19 dražava sa najrazvijenijim ekonomijama u svetu i EU. Države G20 zajedno čine 90% svetskog GDP, 80% svetske trgovine i dve trećine populacije u svetu. To je osnovni motiv da se sagledaju razmišljanja I pravci razvoja globalnog preharambenog sistema, posebno u periodu aktuelne pandemije kovid 19.
Sistem agrarnih robnih rezervi u Srbiji
Uspostavljanje i održavanje dinamučke stabilnosti odnosa ponude i tražnje i stabilnosti proizvodnje i cena poljoprivrednih proizvoda, odnosno trajne prehrambene sigurnosti stanovništva, obezbeđuje se sistemom tržišnih institucija, posebno jedinstvenim sistemom agrarnih robnih rezervi, prvenstveno onih proizvoda od vitalnog značaja za agroindustrijsku reprodukciju.
Sistem agrarnih robnih rezervi čine dve horizontalne komponente: (a) stalne (strateške) i (b) stabilizacione (tržišne). Ova institucija funkcioniše kao jedinstven fleksibilan sistem za proizvode od zajedničkog interesa za tržište Srbije, uključujući podsisteme rezervi za ostale agrarne proizvode, polazeći od principa da se proizvodi koji se nalaze u republičkim robnim rezervama, po pravilu, ne nalaze u regionalnim ili drugim robnim rezervama.
Stalne (strateške) rezerve poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda utvrđuju se po posebnim programima, u obimu i po strukturi koji obezbeđuje prehrambenu sigurnost u vanrednim okolnostima (elementarnih nepogoda, neposredne ratne opasnosti, rat). Zanavljanje stalnih rezervi (u skladu sa tehnološkim rokovima) vrši se u skladu sa funkcionisanjem stabilizacione komponente sistema.
Stabilizacione (tržišne) robne rezerve će funkcionisati u neposrednoj vezi sa formiranjem tržišnih institucija i agencija, kroz organizacionu i upavljačku transformaciju republičke direkcije za robne rezerve, koja se mora osposobljavati za intervencije na tržištu po određenim (specijalizovanim) robnim programima.
Tekuće stabilizacione intervencije robnih rezervi su, osnovni instrumenti za ostvarivanje istovremene ekonomske zaštite poljoprivrednih proizvođača i potrošača hrane, od monopsona kupaca-prerađivača, odnosno od monopola (ili kartela) proizvođača.. S toga su potrebna dva smera intervencije:
- Interventna kupovina određenih proizvoda, kada je njihova ponuda veća od tražnje (zažtita proizvođača),
- Interventna prodaja određenih proizvoda, kada je njihova tražnja veća od ponude (zaštita potrošača).
Interventni aranžmani kupovine mogu biti u različitim oblicima: u formi definitivne kupovine i preuzimanja i preuzimanja ponuđene robe na skladišta (zalihe) robnih rezervi; u formi kreditiranja zaliha određenih sirovina i finalnih proizvoda kod proizvođača (lombardni krediti), emitovanjem hartija od vrednosti sa pokrićem u robi; u formi posebnih aranžmana-kupovine ili kreditiranja određenih količina osnovnih prerađevina kod preduzeća prehrambene industrije (ulje, šećer, mleko u prahu), koja će po tom osnovu kupovati ponuđene određene količine (viškove) sirovina od primarnih proizvođača. Neposredni referentni uslovi interventne kupovine treba da se određuju prema tržišnim elementima koji važe za najsuficitarniju zonu na jedinstvenom srpskom tržištu-vreme, loko paritet, cena (npr. Novi Sad).
Da bi tržišne (stabilizacione) robne rezerve efikasno uticale na stabilnost tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, potrebno ja da ova institucija bude racionalno organizovana i materijano-finansijski osposobljena da može vršiti interventnu prodaju određenih agroindustrijskih proizvoda u obimu od najmanje 15% obima njihove komercijalne potrošnje, odnosno interventnu kupovinu određenih proizvoda koja se ne može unapred kvantifikovati. U tom smislu se Direkciji za robne rezerve obezbeđuje odgovarajuća finansijska podrška sredstvima iz agrarnog budžeta i u monetarno-kreditnoj politici.
Zbog izuzetnog značaja robnih rezervi u obezbeđivanju stabilnosti agrarnog tržišta, posebnu pažnju treba posvetiti pitanju upravljanja sistemom rezervi. Evropska iskustva upućuju na potrebu da tu funkciju operativnog odlučivanja o načinu, obimu, uslovima i vremenu intervencije sistema robnih rezervi na agrarnom tržištu, vrši posebno međuresorsko telo Vlade, koje na bazi godišnjih robnih i finansijskih programa odobrenih od Vlade, donosi operativne odluke o intervencijama i poslovanju na tržištu.
Mehanizam funkcionisanja tržišnih institucija potrebno je prilagoditi specifičnostima agrarne reprodukcije, odnosno karakteru i vrsti proizvodnje prema orijentacionim modelima (robnim programima), koje je potrebno razraditi za (1) žitarice, (2) industrijsko bilje, (3) stoku i meso. (4) mleko i mlečne proizvode.
Globalna bezbednosti u snabdevanju hranom u periodu kovid-19 sa predlogom G20 o pandemimi kovid-19
Pokušaj pojedinih zemalja da nametnu kontrolu izvoza medicinske opreme na samom početku pandemije KOVID-19 proširio se i na prehrambene proizvode. Glavni izvoznici žitarica poput Rusije, Kazahstana i Vijetnama sprovode ili flertuju sa izvoznim ograničenjima koja prete da unište globalna tržišta hrane.
Zemlje članice G20, od kojih su mnoge glavni izvoznici osnovnih žitarica, imaju obavezu da izbegavaju protekcionističke mere u trgovini i da deluju proaktivno, uz obaveze da intervenišu na međunarodnom tržištu, kako bi se osigurala cenovna stabinost za prehrambene proizvode. Pandemija kovid-19 se širi usred zabrinjavajućeg porasta podhranjenosti u svetu. Spor, ali dosledan napredak u iskorenjvanju podhranjenosti evidentan je u posljednjih pet godina. Trenutni, nivo neuhranjenog stanovništva procenjuje se na 821 miliona širom sveta, što predstavlja 10,8% globalne populacije, i najviši je od 2011. godine. Nije slučajno, 2011. godini je bio poslednji skok globalnih cena hrane, delom potaknuta zabranom izvoza od strane članica G20, posebno Rusije i Indije. Taj skok cena znatno je usporio pad broja podhranjenih u svetu. Povećanje gladi koje prati skok globalnih cena hrane loše se odražava po zdravlje ljudi.
Kovid-19 je posebno nepodoban onima sa oslabljenim imunološkim sistemom, a ishrana je očigledno ključna za zdravlje ljudi. Nekoliko najčešćih zdravstvenih problema od kovid-19 su kardiovaskularne bolesti i dijabetes, koji su povezani sa gojaznošću. Učinci na pothranjenu populaciju manje su poznati, delom i zbog toga što je do danas pandemija proučavana prvenstveno u razvijenim i zemljama sa srednjim dohotkom, gdje je hronična i akutna neuhranjenost relativno (i srećom) retka. Neuhranjenost je očigledno uzrok imunodeficijencije uopšte, tako da bi štrajk glađu verovatno učinio pogođenu populaciju mnogo podložnijom infekciji i smrtnosti vezanom za kovid.
Zabrane izvoza su pogrešni instrumenti za postizanje prehrambene sigurnosti
U nestabilnim političkim i ekonomskim uslovima, žitarice su strateški najznačajniji proizvodi, posebno pšenica, kukuruz i pirinč i one su su strateški najbezbednija hraniva. Globalno tržište žitarica, posebno kukuruza i pšenice, ali sve više pirinča, važno je za zadovoljenje prehrambenih potreba milijarde ljudi širom sveta, posebno u Aziji, Bliskom Istoku i Africi.
G20 je odgovoran za ispunjavanje ogromnog dela ovih potreba. Kolektivno, njeni članovi su činili 81% globalnog izvoza žitarica u 2017. godini. Nekoliko glavnih izvoznika članica G20, posebno Australija, Argentina i Kanada, izvoze blizu ili više od polovine svojih useva. Za ostale veće izvoznike koji su članovi G20-a, izvozni suficit je znatno manji, jer je njihov udeo u ukupnoj proizvodnji – u slučaju Indije, oko 5%. Ovo su sigurno neizvesna vremena. Pandemija kovid-19 izaziva pometnju na lokalnim tržištima hrane širom sveta, dok poslovni i politički lideri pokušavaju da smire napetosti.
Rusija, drugi najveći izvoznik žitarica na svetu , bila je prva pokretačica – i do sada jedina članica G20 – koja je sprovela zabranu, u svom slučaju, izvoza prerađenih žitarica. Ubrzo nakon toga usledili su glavni izvoznici van G20 poput Kazahstana, Tajlanda i Kambodže. Vijetnam, treći najveći izvoznik pirinča u svetu, nije uveo zabranu izvoza, već je stavio moratorijum na nove izvozne ugovore, jer procenjuje domaće zalihe. Kambodža se 30. marta 2020. pridružila listi zemalja koje su najavile ograničenja izvoza određenih poljoprivrednih proizvoda, a koja je stupila na snagu 5. aprila. Ovo je posebno bolna odluka za zemlju koja je značajno uspela u izgradnji tržišnog udela pirinča. Logika koja stoji iza prelaska na protekcionizam je jednostavna: kako potrošači skladište proizvode, tako i tražnja i globalne cene rastu. U strahu od nestašice usled skladištenja, zemlje izvoznice hrane pribegavaju ograničenju izvoza kako bi obezbedile odgovarajuće domaće snabdevanje i zaštitile svoje potrošače od povećanja cena. Do neke mere su ove politike uspešne. Ali oni nameću niz velikih gubitaka, posebno domaćim proizvođačima, koji ni ne dobijaju tačne signale o tražnji, niti imaju koristi od većih cena na globalnom tržištu.
U kratkom roku, takve politike smanjuju prihode poljoprivrednika i prihod od izvoza. Dugoročno narušavaju podsticaje za poljoprivrednike da ulažu u širenje proizvodnih kapaciteta, što je neophodno za povećanje ponude i snižavanje cena hrane. Štaviše, ova ograničenja su surovo sredstvo za rešavanje nestabilnosti u ponudi hrane. Za razliku od drugih mehanizama za sprečavanje nestašice hrane i rešavanje akutnih potreba, ograničenja izvoza funkcionišu kao subvencije za potrošače, pri čemu se socijalni benefiti nesrazmerno pripisuju relativno dobrostojećim domaćinstvima, a ne samo siromašnim.
Promene u prostoru i vremenu
Prehrambeni sistemi su se pojavili na početku civilizacije, kada je poljoprivreda, uključujući pripitomljavanje životinja, postavila prostor za formiranje stalnih naselja. Stanovnici su u situaciji da gaje više useva i uzgajaju više životinja nego što prevazilazi potrebe lokalnog stanovništva. To je promenilo kulturu čoveka; za razliku od sakupljačkog načina privređivanja, poljoprivrednici nisu trebali biti u stalnom pokretu da pronađu nove izvore hrane. Gajenje zrnaste hrane omogućava sušenje i skladištenje rezultata žetve za kasniju potrošnju. U svakoj od kolevke civilizacije javljaja se nacionalni kult žita: kukuruz u Meksiku, pirinač u Kini i pšenica i ječam na Bliskom istoku. Sposobnost proizvodnje viška žita takođe je postavila pozornicu za razvoj umetnosti, religije i vlade. Otkada je nastala poljoprivreda, prehrambeni sistemi su se neprestano razvijali, a svaka promena donosi nove prednosti i izazove i sve veću raznolikost i složenost.
Nastanak država sa velikim urbalnim prostorom bio je glavni pokretač promena sistemu i načinu ishrane stanovništva, okupljajući obimnu populaciju unutar definisanih granica i zahtevajući složeno upravljanje da bi se isporučila dovoljna količina i kvalitet u ishrani. Napredak u skladištenju hrane, sa zatvorenim kontejnerima i metodama sušenja, upotreba životinja za transporta, brodova i vozova za prevoz većih količina hrane nego što to pojedinci mogu prevoziti; trgovina sastojcima poput soli kao i živih životinja I ostalih poljoprivrednih proizvoda; i sve veći politički i vojni sukob zbog resursa su skupa u funkciji razvoja grada-države.
Dugogodišnji trgovinski putevi za so, začine, čaj i biber postoje već hiljadama godina. Gvozdeno doba i Rimsko carstvo donelo je širenje carstava i početak globalnih prehrambenih sistema, uključujući regionalnu specijalizaciju proizvoda kojima se trguje širom carstava. Prehrambeni sistemi su počeli da se organizuju u velikoj meri kako bi se nahranili veći gradovi i podstakla lokalna ekonomija. Trgovinske mreže za žito, orahe, ulja, voće i vino razvile su se koristeći putne sisteme i brodove. Uspostavljeni su standardizovani ponderi i mere uz širenje novca. U srednjem veku se pojavljuje trgovačka klasa i novčanice. Pre srednjeg veka, prodaja se smatrala zadatkom za jednu od nižih klasa civilizacije, ako ne i greh. U srednjem veku su i novčanice zamenile novčiće, prvo dinastijom Song u Kini, a potom i u Evropi oko 1661. godine. Kako se pojavila bogata klasa, postali su sofisticiraniji u preferencijama prema hrani. Tražnja potrošača koja je usled toga počela da utiče na trgovinu pored ponude.
Nauka i tehnologija predstavljaju još jedan glavni pokretač koji menja način na koji se gaja, prerađuje, konzervira i transportuje hrana. Industrijsko doba donelo je tranziciju od ručnog rada i nacrta ekonomije zasnovane na životinjama na mašine. Dalje povećanje poljoprivredne produktivnosti koje je donela tehnologija poput sejalice za seme, gvozdenog pluga i glodalice oslobodila je radnu snagu u fabrikama 1700-ih. godina. Industrijska revolucija je takođe stvorila rast prihoda po glavi stanovnika. Srednja klasa u nastajanju imala je diskrecioni prihod da potroši na svoje prehrambene preferencije.
Tokom industrijskog doba pokrenuti su prometni proboji: kanalski sistemi, poboljšani putni putevi, parni motori koji se koriste za vuču, železnice i parovođe. Konzerviranje hrane, važno i za skladištenje i transport hrane, takođe se menjalo tokom vremena. Sušenje je bio jedan od ranih metoda očuvanja hrane, sigurno poznat u davnim vremenima. Fermentacija je takođe bila rana metoda konzerviranja hrane, a pasterizacija se u Kini primenjivala već 1117. godina. Soljenje hrane korišćeno je najmanje 500 godina, počevši od kada su ribarske flote iz Evrope koristile sušenje i soljenje za skladištenje ribe. Dve metode konzerviranja, konzerviranje i zamrzavanje, omogućile su skladištenje i transport hrane u gotovo svežem stanju. Konzerviranje je izraslo iz vojnih istraživanja 1810. godine. Skladište leda je razvijeno u severnim klimama, gde se led mogao iseći iz jezera zimi za upotrebu kasnije tokom godine. Komercijalno hlađenje usledilo je 1800-ih godina. Rashladnim i smrznutim prehrambenim proizvodima sada se može trgovati na globalnoj distanci. U 20. veku je došlo do intenziviranja poljoprivredne proizvodnje sa mehanizacijom sadnje i žetve, selektivnim uzgojem životinja i biljaka, kao i većom pažnjom na ishranu životinja i troškove unosa hrane. Povećani obim proizvodnje smanjio je troškove proizvoda po jedinici i podstakao veću specijalizaciju u prehrambenim sistemima. Napredak u kontroli bolesti biljaka i životinja takođe je pomogao, poput kretanja svinja i živine u zatvorenom prostoru, da se smanji izloženost bolesti i poveća efikasnost kontrolom životne sredine.
Kolonizacija i rat bili su važni politički uticaji na prehrambene sisteme, prvi je stvorio distribuirano vlasništvo nad prehrambenim sistemima, a drugi naglašenu potrebu za globalnim sporazumima. Kolonijalizam je omogućavao rast stanovništva u industrijski razvijenim zemaljama kada su bile limitirane domaće mogućnosti za kreiranje zaposlenja ili uzgoj hrane. Naseljene kolonije iskoristile su tržišne mogućnosti za izvoz kolonizujuće zemlje i obezbedile izvore uvoza sirovina, uključujući hranu i prehrambene sastojke.Kolonizacija i rat bili su važni politički uticaji na prehrambene sisteme, prvi je stvoreno distribuirano vlasništvo nad prehrambenim sistemima, a drugi naglašavajuću potrebu za globalnim sporazumima.
Trgovina je pretrpela dramatične promene u 20. veku kao rezultat dva svetska rata. Manjak hrane, ekonomska kriza i širenje bolesti povezani sa ratom postavili su osnovu za globalne trgovinske sporazume i organizacije dizajnirane za rešavanje problema globalnog javnog dobra. Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1947. stvoren je da smanji trgovinske barijere zasnovane na tarifama i da spreči silaznu spiralu svetske trgovine koja se viđa u Velikoj depresiji od 1929. do 1933. Mesečna trgovina pala je sa 3,0 milijarde dolara u januaru 1929 na 0,9 milijardi dolara u martu 1933. kao protekcionističke mere smanjile su trgovinu širom sveta Snabdevanje tražnjom do tražnje sve do 20. veka mnoge su zemlje imale ekonomiju zasnovanu na snabdevanju, gde su politike pogodovale povećanju poljoprivredne proizvodnje kako bi se obezbedila odgovarajuća domaća ponuda osnovnih životnih namirnica.
Povećanje ponude i smanjenje troškova hrane bili su politički popularni nacionalni prioriteti. Samodovoljnost u hrani bila je snažna motivacija, posebno za zemlje koje su u prošlosti imale nestašicu hrane. Zemlje koje su premašile domaću tražnju koristile su izvozna tržišta i programe pomoći u hrani da bi se izborile sa viškom. Rast diskrecionih prihoda u Evropi i Severnoj Americi u 20. veku uticao je na tražnju hrane i globalnu trgovinu hranom. Rastuća tražnja za piletinom potaknula je razvoj industrije brojlera, međutim, kako je marketing prešao sa celih ptica na delove poput četvrtastih nogu ili grudi, došlo je do nejednakosti u tražnji. Na primer, mnogi amerikanci više vole belo meso i ne jedu pileća krilca, dok u drugim delovima sveta ljudi više vole tamno meso i pileća krilca smatraju delikatesom. Globalna trgovina hranom pružila je priliku za prodaju delova životinja za kojima postoji mala ili nikakva domaća tražnja. Jedan od razloga što razvijeni svet uživa relativno jeftinu hranu je mogućnost da se plasiraju roba i specijalizovani proizvodi širom sveta.
Prehrambeni sistemi su dinamični i stalno se menjaju kao odgovor na prirodne sile (npr. vremenske prilike)., tehnološki napredak u obradi (npr. pasterizacija pod visokim pritiskom), preduzetništvo (npr. razvoj i plasiranje na tržište novih proizvoda) i preferencije potrošača (npr., lokacije). Svaka država sveta proizvodi neku svoju hranu i trguje hranom. Kao rezultat ovih stalnih promena, prehrambeni sistemi postaju sve složeniji, što predstavlja dodatak izazovu obezbeđivanja globalne sigurnosti hrane.
Složenost globalnih sistema hrane i implikacije po bezbednost hrane
Današnji prehrambeni sistemi su raznovrsni i složeni, koji uključuju sve od uzdržavanja do uzgajanja multinacionalnih prehrambenih kompanija. Svi se u ishrani oslanjaju na prehrambene sisteme, lokalne i globalne. Kretanje hrane i sastojaka hrane u sistemima hrane uključuje animalne primarne i prerađene proizvode, biljne primarne proizvode i biljne prerađevine, minerale i vitamine. Zalihe za preradu hrane takođe se kreću globalno, a uključuju opremu za preradu, ambalažu i hemikalije poput dezinfekcijskih sredstava i konzervansa. Poljoprivredni inputi takođe se kreću, od đubriva, sredstava za žaštitu bilja, vakcine i lekove, opreme za sadnju negu, i žetvu. Kako se poljoprivredna roba kombinuje sa drugim prehrambenim sastojcima za stvaranje prerađene hrane, pojedinačne prehrambene namirnice obično uključuju sastojke iz više zemalja. Povećana tražnja potrošača za gotovom hranom podstakla je rast restorana brze usluge i potpuno kuvanih ili smrznutih jela kojima je potrebno samo zagrevanje, dodatno proširujući lance snabdevanja.
Vladini regulatorni sistemi i inicijative privatnog sektora deo su sistema hrane, kao i obrazovni napori i akcije potrošača. Prehrambeni sistemi su u celini povezani sa sigurnošću hrane. Zagađivanje se može dogoditi u bilo kojem trenutku u sistemu ishrane, a strategije prevencije i kontrole mogu se primeniti u bilo kojem trenutku. Što su složenije, veće su mogućnosti da stvari pođu po zlu; što je veća skala, više ljudi može biti pogođeno. Svaki složeni prehrambeni sistem uključuje međusobno povezane podsisteme koji, uzeti zajedno, pokazuju svojstva koja nisu predvidljiva svojstvima pojedinih podsistema ili njihovih delova. Prehrambeni sistemi se mogu nazvati složenim adaptivnim sistemima. Oni nemaju granice; pojedinačne akcije utiču na prehrambene sisteme prema tome šta pojedinci proizvode i šta kupuju. Složeni adaptivni sistemi imaju memoriju. Dok se sistemi hrane tokom vremena menjaju, na sadašnje ponašanje utiče prethodno ponašanje. Prehrambeni sistemi su nelinearni. Mala uznemirenost u nekom delu sistema može imati veliki efekat, proporcionalan efekat ili nikakav efekat. A odnosi ovog sistema sistema imaju povratne veze. Prilagodljivost i nelinearnost prehrambenih sistema znače da su i problemi bezbednosti hrane takođe nelinearni; mogu se predvideti, ali je teško predvideti tačno ili precizno. Globalna ishrana zahteva mnoštvo sistema. Svaki sistem je dinamičan, a sistemi hrane međusobno su zavisni; ne postoji nijedan najbolji sistem koji zadovoljava sve potrebe. Međutim, svaki uspeh u poboljšanju sistema ishrane narušava čitav sistem i menja prirodu problema sa sigurnošću hrane.
Buduće lekcije
Analizirajući postojeće globalne prehrambene sisteme i pretpostavljene potrebe za hranom, u narednih 10 do 20 godina možemo razumno nagađati sledeće:
- Prehrambeni sistemi će se i dalje menjati, mada sa dodatnim pokretačima. Pokretači urbanizacija, tehnologije proizvodnje i prerade, saobraćajne tehnologije i političke snage koje su igrale veliku ulogu u oblikovanju postojećih prehrambenih sistema i dalje će biti od značaja. Noviji pokretači koji igraju sve značajniju ulogu su realni izgledi za globalno stanovništvo od 10 milijardi, starenje stanovništva koje menja proizvodnju i bazu potrošnje, klimatske promene ozbiljnim ograničenjima na neobnovljivu energiju i komunikacijsku tehnologiju.
- Prehrambeni sistemi će se i dalje preusmeravati sa snabdevanja ka pokriću potreba tražnje
Globalni lanci brzih usluga kao što su McDonalds i maloprodajni centri poput Valmart-a imali su ogroman uticaj na prehrambene sisteme. Potrošačke grupe koje zahtevaju sigurnost, fer trgovinu, „zelenu“ proizvodnju i promene proizvodnih praksi vezanih za dobrobit životinja, vrše pritisak na kreatore politika i trgovce na malo. Veliki prerađivači vrše pritisak na primarne proizvođače biljaka i životinja radi sigurnosti o izvoru, očuvanju identiteta, proizvodnim sredstvima i karakteristikama poput dobrobiti životinja i radnih standarda.
- Sve veći značaj privatnih standarda. Uspešno okončanje urugvajske runde višenacionalnih trgovinskih pregovora u okviru Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini uključivalo je odobrenje Sanitarnog i fitosanitarnog sporazuma (SPS) 1995. godine pod novom organizacijom, Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO). SPS je uspostavio okvir za međunarodne standarde za trgovinu životinjama, biljkama i proizvodima koji potiču od njih, uključujući hranu. U novije vreme koalicije kompanija se formiraju radi standardizacije specifikacija prehrambenih proizvoda, u osnovi govoreći: „Ne možemo da čekamo spor proces međunarodnih organizacija za standarde.“ Primer je Globalna inicijativa za sigurnost hrane, neprofitna organizacija koja meri smjernice utvrđene od strane prerađivača hrane, maloprodaje i prehrambenih usluga prema međunarodnim standardima koje priznaje WVTO. Standardi za sigurnost hrane koje koriste velike kompanije koje ciljaju, nišne premijske tržnice često su iznad i ispred minimuma koji zahteva zakonodavstvo.
- Izraz „panarhija“ se koristi u sistemskoj teoriji da bi se opisali sistemi međusobno povezani u kontinuiranim adaptivnim ciklusima rasta, restrukturiranja i obnove .Povećani rast povezanosti i efikasnosti rezultira nedostatkom viška, a istovremeno pojedini prehrambeni sistemi su manje otporni, osetljiviji na stres i samim tim podložniji kolapsu. Ako se podsistemi unutar složenih prehrambenih sistema uruše, rezultat je sistema veće otpornosti koji imaju manji broj veza i manju efikasnost. I ciklus ponovo započinje. Prehrambeni sistemi su pokazali adaptivne cikluse kako su se razvijali. Mnogi trenutni prehrambeni sistemi su se razvili do tačke da su složeni i osetljivi na stres, a rezultati kolapsa u podsistemu mogu biti široki. Na primer, koncentracija proizvodnje sastojka poput vitamina u jednoj kompaniji ili zemlji može biti najefikasniji pristup, ali ako dođe do problema sa proizvodom ili katastrofa prekine ovaj lanac snabdevanja, onda svi prerađivači hrane koji ovaj vitamin koriste kao hranu moraju ili ukloniti vitamin iz svojih recepata ili prekinuti proizvodnju zbog odsustva snabdevanja. Drugi primer, je širenje lanaca snabdevanja „upravo u svoje vreme“. Umesto da skladište hranu u skladištima, mnogi veliki trgovci i prehrambene usluge sarađivali su sa proizvođačima hrane na uspostavljanju ovih lanaca snabdevanja. Podaci o potrošnji i zalihama u stvarnom vremenu redovno se direktno isporučuju dobavljaču kako bi se omogućile prilagođene isporuke samo onih prehrambenih proizvoda koji su potrebni. Ako je lanac snabdevanja poremećen, u rezervi je vrlo malo hrane. Mnogi gradovi imaju manje od dva dana potreba u hrani poput mleka i jaja na policama prodajnih mesta. Ljudi u zemljama gde se sistemi redovno urušavaju imaju strategije za prevazilaženje: kod kuće čuvaju hranu, vodu i alternativnu energiju. Mnogi od njih u velikim modernim gradovima to ne čine. Gradska sirotinja nema ni finansija ni skladišta za skladištenje zaliha hrane.
5.Kulturna katastrofa. Zbog nepostojanja veza između porekla i odredišnih zemalja postoje zbog razlika u njihovim kulturama i različitih nivoa ekonomskog razvoja. Dok su razvijene zemlje naglasile važnost sigurnosti i kvaliteta hrane, manje razvijene zemlje mogu se usredsrediti na priliku za izvoz kako bi stvorile devizne rezerve.
Bezbednost hrane u funkciji prehrambenih sistema
Bezbednost hrane je „ogroman problem“. Ne može se u potpunosti da razume zazov; previše je složen. Pa ipak, sigurnost hrane je uverljiva: ljudi se svakodnevno razbole i umiru od posljedica nesigurne hrane i vode. Mora da se preduzme akciju i prepozna da svaka akcija koju preduzmemo narušava sam sistem hrane na kojem se radi na poboljšanju. Takozvani zli problem odražava stanje složenog adaptivnog sistema. Ako se podrazumeva da se za One Health podrazumevaju holistički i multidisciplinarni pristup složenim izazovima (npr. Opaki problemi), onda One Health pristup pruža mogućnost novih perspektiva bezbednosti u prehrambenim sistemima i novih načina rada. Podrazumeva sistemsko razmišljanje, deljeno liderstvo, holistički pogled i višestruki pristup. Da li se ovo vraća u budućnost? Definicija zdravstvene zaštite Svetske zdravstvene organizacije (WHO) 1948. bila je prilično široka: „Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, socijalnog i mentalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili nemoći.“
Međutim, fokusiranje na bezbednost hrane u javnom zdravstvu često je ograničeno na prevenciju i reagovanje na zarazne bolesti, a ne na holistički pristup bezbednosti hrane kao elementu sigurnosti hrane (dostupnost, pristup i ishrana kao i bezbednost). U novije vreme Organizacija za hranu i poljoprivredu i SZO razvili su mnogo širu definiciju bezbednosti hrane: „Svi uslovi i mere neophodne tokom proizvodnje, prerade, skladištenja, distribucije i pripreme hrane kako bi se obezbedila da je bezbedna, ispravna, zdrav i pogodan za ljudsku upotrebu. “ Uspešna primena One Health pristupa bezbednosti hrane zahteva dobro razumevanje dinamike prehrambenih sistema. Sigurnost hrane mora se rešavati na sistemski način, a ne ad hoc pristup vođen reakcijom na krize. Ovi One Health pristupi utiču na ono što u sistemima ishrane beležimo, merimo i analiziramo i na koji način delimo informacije o potencijalnim problemima u vezi sa sigurnošću hrane kao i postojećim krizama.
Jedan zdravstveni pristup takođe zahteva novi model liderstva koji je prilagođen i deljen, prilagođavajući se adaptivnoj prirodi prehrambenih sistema i mnogim načinima na koji su pod kontrolom i uticajem. Mala međunarodna radna grupa na sesiji u Bellagio-u, Italija, pod pokroviteljstvom Rockefellerove fondacije identifikovala je pet skupova veština za adaptivne lidere: komunikacije; izvršavanje stvari i postizanje promena; rad preko granica, bilo da su disciplinske, sektorske ili političke; uticaj; i viziju i strategiju. Primena ovih veština podstiče prelazak sa usmerenja prstom na zajedničko vodstvo. Pruža prostor da se prihvati činjenica da se bolest koja je prenošena hranom dogodi i dogodi. Programi za bezbednost hrane nisu uvek nečija krivica.
Napokon, „sigurna hrana“ je primer. Sva hrana ima rizike, a „sigurna“ podrazumeva odsustvo rizika. Sistemi hrane mogu ili doprineti rizicima ili biti dizajnirani tako da pomažu u upravljanju rizicima. Sama složenost prehrambenih sistema takođe znači da je na raspolaganju beskonačan broj strategija upravljanja rizikom, ako smo samo dovoljno kreativni. Povećani napredak u složenim problemima sigurnosti hrane takođe može zahtevati novi model partnerstva koji uključuje vlade i prehrambenu industriju zajedno sa vladom. Ne postoji idealan model za partnerstvo ili zajedničko liderstvo, ali nekoliko inicijativa u ribarstvu i hrani pokušava pronaći ili izgraditi modele, kao i druge izvan prehrambenog sektora. Novi model partnerstva uključivao bi predlog vrednosti za angažovanje industrije (primeri se počinju pojavljivati oko poljoprivrede i životne sredine, gde ne postoji alternativa, osim da vlada i privatni sektor rade zajedno) i fleksibilniji i realniji regulatorni sistem. Ideja nulte tolerancije nema nikakvog naučnog smisla (nulti rizik je nedostižan) i doprinosi veoma visokom nivou otpada u američkim lancima snabdevanja hranom (npr. Supermarketi u Velikoj Britaniji kreću se promenama na etiketi „upotreba od“ radi obezbeđivanja veća fleksibilnost u zamrzavanju kuće, za koju se predviđa da će smanjiti otpad u kuhinjama bez smanjenja sigurnosti hrane).
Iz pomenutih razloga se predlaže sistem One Health koji bi odgovarao složenim, adaptivnim problemima bezbednosti hrane sa deljenim, adaptivnim i holističkim rešavanjem problema koji uzimaju u obzir ceo sistem hrane. Međutim, takav pristup je od male koristi dok ostaje na papiru. Sledeći izazov je pronalaženje složenog, suptilnog, prožimajućeg i širokog problema sa sigurnošću hrane koji će zahtevati adaptivno vođstvo, partnerstvo i širok opseg delovanja – problem mikotoksina je odličan primer – i postavljanje zajednice prehrambenih sistema u raditi na tome. I na kraju, izvozna ograničenja su klasična prosjačko-susedna politika koja troškove prilagođavanja vraća na međunarodna tržišta i pogoršava samu dinamiku koju su trebali da spreče. Kopanje – na nivou pojedinaca i na državi – je racionalno ako jedan očekuje da to učini i drugi. Najavljene zabrane signaliziraju tržišne namere da se ostave, ohrabrujući kupce da panično kupuju i povećaju cene: nađeno je da su izvozna ograničenja dodala čak 45% svetskim cenama pirinča i 30% cenama pšenice tokom 2007–08. kriza . Nakon skokova cena hrane 2007–08. i 2010–11., koji su milione stanovnika dovela u stanje gladi i podstakla političku nestabilnost širom Afrike, Azije i Bliskog Istoka, G20 se obavezala na relativno male reforme, uključujući ne oporezivanje ili ograničavanje izvoza putem Svetskog programa za hranu. (WFP) kupovina hrane u humanitarne svrhe i pokušaj poboljšanja transparentnosti na tržištu prehrambenih proizvoda (G20-G8 Francuska 2011). U to vreme to su bile mekane obaveze, ali trenutna situacija zahteva mnogo agresivnije, proaktivne korake za sprečavanje krize u globalnom sistemu hrane.
Kako G20 može pomoći u obezbeđenju globalne prehrambene sigurnosti
Koordinirani odgovor G20 sastojao bi se od tri osnovna elementa:
• G20 bi trebalo da ukine izvozna ograničenja, sa potencijalnim izuzećem Indije, usamljenog, najvećeg izvoznika koji je član G20 sa velikom (u apsolutnom i relativnom smislu) nehranjenom populacijom.
Ukoliko se ova mera pokaže neizvodljivom, G20 bi mogao da pređe na usvajanje nekih odredbi najbolje prakse za konsultacije i koordinaciju politike, kako je sadržano u članu 26.2 Trans-pacifičkog partnerstva (TPP). Iako priznaju prava vlada da donesu ograničenja izvoza u cilju sprečavanja kritičnih nestašica, sporazum o TPP-u zahteva od zemalja izvoznica članica TPP-a da prethodno obaveštavaju i konsultuju se sa zemljama uvoznicama koje su članice TPP-a ako zabrane izvoza ostaju duže od 12 meseci. Prethodno obaveštavanje trebalo bi da usklađuje reakcije tržišta – na taj način obezbeđujući pozitivne prelive za zemlje koje nisu TPP-a u obliku manje nestabilnih tržišta – i zemljama koje uvoznici TPP-a daju vreme da potraže alternativne izvore snabdevanja. Ove konsultacije mogu se jednostavno proširiti šire sa zemljama uvoznicama preko Svetske trgovinske organizacije. To bi bilo daleko od „prve najbolje opcije“ potpunog ukidanja zabrana izvoza, kako je to već zahtevao izvještaj G20 o nestabilnosti cena hrane u 2011. (FAO i ostali 2011), ali bilo bi dobro sljedeće najbolji korak.
- G20 bi trebalo da koordinira oko skupa najboljih praksi za obezbeđivanje adekvatne domaće snabdevanja putem:
(1) ograničavanjem kupovina od strane domaćih potrošača na maloprodajnim mestima, kao što su supermarketi i prodavnice,
(2) smanjenjem poreza na prehrambene žitarice,
(3) gde je to moguće, iskorištavanje domaćih zaliha za hitne slučajeve kako bi se sprečilo formiranje spekulativnih povćanja cena, i
(4) korišćenje ciljanijih transfera – poput programa žigova za hranu – za rešavanje potreba najugroženije populacije.
Ove najbolje prakse su dobro poznate i o njima se razgovaralo u okviru G8 i G20 (videti Svetska banka 2008, G20-G8, Francuska 2011).
• G20 bi trebalo da se javno obaveže da će intervenisati ukoliko cene na globalnim tržištima počnu brzo rasti.
Te intervencije mogu imati dva glavna oblika. Prvo, oslobađanje fizičkih zaliha – a u nekim slučajevima i samo najava namere za puštanjem – može pomoći smirivanju tržišta i sprečiti paničnu kupovinu. Na primer, kako su cene pirinča spirale 2008, Japanski član G20 najavio je da bi mogao da oslobodi kupovinu pirinča koji izvozi iz SAD. Sama najava pomogla je snižavanju cene za 14% u toku jedne nedelje. Drugo, zemlje članice G20 trebalo bi da se obavežu na sprovođenje virtuelnih rezervi žita . Baš kao što centralne banke često intervenišu na valutnim tržištima kako bi upravljale deviznim kursevima, zemlje članice G20 mogle bi se obavezati na intervenciju na fjučerskim tržištima putem progresivne kratke prodaje dok se cene ne stabilizuju. Iako su se države članice G20 obavezale da izbegavaju manipulaciju valutom, ova vrsta koordinirane tržišne intervencije mogla bi biti od velike pomoći u sprečavanju rast cena.