Piše: Branislav Gulan
Srbija se trenutno suočava sa ozbiljnim viškom od blizu 40.000 grla jagnjadi jer su administrativne prepreke i nekontrolisani uvoz zamrznutog mesa praktično paralisali domaći izvoz. Dok farmeri beleže gubitak od 100 dinara po kilogramu u odnosu na prošlu godinu, ključna tržišta poput Izraela ostaju nedostižna zbog neshvatljivih propusta u dokumentaciji Uprave za veterinu.
U ovčarnicima Srbije, ovih dana vlada nesvakidašnja i nimalo vesela gužva. Prvi put u poslednje dve decenije dogodilo se da starija jagnjad bukvalno „guraju“ mlađu, jer su praznici prošli, a kupci – oni pravi, tradicionalni – nisu se pojavili. Umesto da naša vrhunska roba završi na prazničnim trpezama, domaće tržište preplavila je zamrznuta jagnjetina sumnjivog kvaliteta iz Severne Makedonije, uvezena po damping cenama;
Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je manje stado ovaca, ukupno više od tri miliona. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevica;
Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018. godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Sasvim zadovoljni zaradom, otkupljivači su je sortirali i izvozili za 1,20 evra po kilogramu. Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta.
Birokratija na ražnju: Zašto srpska jagnjad ne stižu do kupaca?
Srbija se trenutno suočava sa ozbiljnim viškom od blizu 40.000 grla jagnjadi jer su administrativne prepreke i nekontrolisani uvoz zamrznutog mesa praktično paralisali domaći izvoz. Dok farmeri beleže gubitak od 100 dinara po kilogramu u odnosu na prošlu godinu, ključna tržišta poput Izraela ostaju nedostižna zbog neshvatljivih propusta u dokumentaciji Uprave za veterinu.
Ukoliko se ovaj birokratski čvor hitno ne razmrsi, ambiciozna državna ulaganja u stočarstvo mogla bi završiti kao čista ekonomska šteta za seljake Srbije.
U ovčarnicima Srbije, gde se prema podacima RZS nalazi oko 1,7 milion grla ovaca, ovih dana vlada nesvakidašnja i nimalo vesela gužva. Prvi put u poslednje dve decenije dogodilo se da starija jagnjad bukvalno „guraju“ mlađu, jer su praznici prošli, a kupci – oni pravi, tradicionalni – nisu se pojavili. Umesto da naša vrhunska roba završi na prazničnim trpezama, domaće tržište preplavila je zamrznuta jagnjetina sumnjivog kvaliteta iz Severne Makedonije, uvezena po damping cenama.
Crnogorski „filter“ i izraelsko čekanje
„Dok se naši stočari bore sa statistikom, susedi se igraju zaštite tržišta. Kupci iz Crne Gore, na koje smo navikli, ove godine su zakasnili. Razlog nije bio manjak potražnje, već iznenadna ‘pedantnost’ njihove veterinarske službe. Danima su se analizirala uverenja o zdravstvenom stanju naše stoke, iako je kristalno jasno da u Srbiji nema zaraznih bolesti. Strategija je bila jasna: sačekati da crnogorski planinci prodaju svoju robu, pa tek onda podići rampu za jagnjad iz Srbije“, navodi predsednik novosadskog udruženja „Agroprofit“ Čedomir Keco.
Ipak, najveći udarac stigao je sa tržišta koje nas najviše ceni – iz Izraela. Iako su kontakti otvoreni još u avgustu 2025. godine, do realizacije nije došlo. Razlog? Administrativni nemar. Iz Izraela stižu poruke da im nikada nije dostavljen valjan dopis o sigurnosti našeg izvoza. Uprava za veterinu, kako se navodi, nije pripremila dokumentaciju kojom se potvrđuje da jagnjad dolaze sa zdravstveno bezbednog područja.
Ekologija i ekonomija: Kad „pretežak“ znači „gubitaš“
„Sa ekološke tačke gledišta, zadržavanje 40.000 grla preko optimalne težine je čist promašaj. Svaki dan viška znači dodatnu potrošnju stočne hrane, veći pritisak na resurse i, na kraju, meso koje gubi na kvalitetu jer postaje previše masno za izvozne standarde“, navodi Keco.
Ekonomski bilans:
- Trenutna cena (februar 2026): 380 din/kg (živa mera)
- Prošlogodišnja cena: 480 din/kg
- Cena opstanka: 450 din/kg
U Severnoj Bačkoj farmeri drže 12.000 spremnih jagnjadi za Izrael. Čeka se brod, čeka se kupac koji nudi 30 odsto veću cenu od trenutne domaće, ali se najviše čeka – papir.
Srbija ima snažne podsticaje za ovčarstvo – subvencije po grlu, za umatičena stada i za prodatu jagnjad. Mere su podstakle blagi rast broja ovaca, ali proizvodnja zapinje u administraciji.
„Ako se cena hitno ne vrati na bar 450 dinara za lakšu jagnjad, naši stočari će opravdano ovu godinu proglasiti ‘veterinarskom nepogodom’. Od subvencija se živi lakše, ali se od prodaje opstaje“, ističe Keco.
Bacamo stotine tona vune, a nosimo sintetiku
Bacanje vune postalo je pravilo. U selu Kozelj, Miodrag Petrović, koji ima 50 ovaca, kaže da je ove godine spakovao više od 120 kilograma vune, jer nema kome da je proda.
Šišanje jedne ovce košta 350–450 dinara, dok je otkupna cena vune u najboljem slučaju 30 dinara po kilogramu. Za razgradnju vune u prirodi potrebno je i do 50 godina.
Prema podacima Privredne komore Srbije, prošle godine bačeno je više od 2.000 tona vune – koliko je približno i otkupljeno. Od 1,7 miliona ovaca godišnje se dobije oko 4.000 tona vune.
Izgubljeni stočni fond i propuštene izvozne šanse
Dugoročno posmatrano, broj goveda manji je za 20,2 odsto, svinja za 22,5 odsto, ovaca za 26 odsto, a živine za 22,7 odsto u odnosu na period 1988–1990. godine.
Srbija danas ima oko 1,7 miliona ovaca, 698.605 goveda i 2.349.176 svinja. Nekadašnji izvozni giganti poput „Geneksa“, „Progresa“ i „Graneksporta“ više ne postoje, a sa njima su nestali i kadrovi za ozbiljan plasman mesa na strana tržišta.
Strategija 2025–2034: Plan bez garancija?
U nacrtu Strategije razvoja poljoprivrede Srbije od 2025. do 2034. godine planira se povećanje broja ovaca na 3,5 miliona grla. Međutim, uspeh će zavisiti od dosledne primene i sistemske podrške države.
Primeri pojedinih proizvođača, poput Laze Smiljanića iz Ležimira i Radoja Vasiljevića iz Šumadije, pokazuju da interesovanje postoji, ali je ključna stabilnost podsticaja i tržišta.
Hoće li jagnjad konačno krenuti?
Očekivalo se da će prvi kontingent jagnjećeg mesa za Kinu krenuti pre nekoliko godina. Dozvole su pominjane, sertifikacije najavljivane, ali konkretan izvoz u kontinuitetu još nije zaživeo.
Dok se čeka prvi brod za Izrael i eventualni kontejneri za Kinu, u torovima Srbije raste pritisak – ekonomski, ekološki i socijalni.
Jer stočarstvo je oduvek bilo merilo zdravlja poljoprivrede. A ono danas, uprkos subvencijama, i dalje čeka – pečat.