U pčelarskoj praksi društva sa lažnim maticama najčešće se posmatraju isključivo kao poremećaj koji neminovno vodi ka propadanju društva. Međutim, ako se takva društva analiziraju iz ugla fiziologije pčele i upravljanja strateškim rezervama proteina postaje jasno da ona istovremeno predstavljaju i dragocen, iako nenamerni, model za razumevanje nastanka dugovečnih pčela.
Osnovna tačka preokreta u oba slučaja — i pri formiranju zimske generacije i pri pojavi lažnih matica — jeste nestanak otvorenog legla ili deficit polena ili jedno i drugo. Onog trenutka kada leglo nestane, prestaje najveći potrošač matične mleči i proteina u pčelinjem društvu. Time se društvo automatski prebacuje iz režima rasta u režim očuvanja i borbe za opstanak.
Sa prestankom legla dolazi i do smanjenja, a često i potpunog prekida unosa polena. Pčele izletnice gube potrebu za intenzivnim sakupljanjem, jer u košnici više nema larvi koje zahtevaju kontinuirani dotok proteina. Time se prekida jedan od ključnih mehanizama koji u normalnim razvojnim uslovima vodi ka brzom fiziološkom starenju mladih pčela.
U tom trenutku postaje jasno kolika je evolutivna vrednost sposobnosti pčelinjeg društva da zaustavi unos polena kada nestane otvorenog legla. To nije pasivna posledica okolnosti, već aktivna, visoko regulisana adaptacija.
Umesto gomilanja, bira stabilizaciju. Umesto rasta po svaku cenu, bira opstanak.
Upravo ta sposobnost da se u pravom trenutku kaže „dovoljno“ predstavlja jednu od najvažnijih osobina koja je omogućila pčelama da prežive periode oskudice, zime i gubitke matice.
Društva koja ne bi umela da prekinu unos polena u odsustvu legla bila bi osuđena na ubrzano fiziološko sagorevanje sopstvene budućnosti.
U takvim okolnostima aktivira se ono što možemo definisati kao pčele strateških rezervi, ali ne kao pasivna zaliha, već kao prethodna generacija koja aktivno fiziološki usmerava onu koja se tek rađa. To su fiziološki mlade pčele bogate proteinima i mastima, koje, oslobođene obaveze nege legla, preuzimaju regulatornu ulogu u društvu. Kroz kontrolisanu preraspodelu matične mleči one postavljaju nutritivni okvir u kome će se nova generacija formirati i odrediti njen fiziološki pravac.
Ključni momenat nastaje u trenutku kada se u tim uslovima rađa nova generacija pčela. Pošto nema otvorenog legla i nema pritiska polenske ishrane, ove pčele se u ranom životnom periodu hrane dominantno matičnom mleči. Time se već u startu uspostavlja fiziološki obrazac karakterističan za dugovečne, odnosno zimske pčele.
Posledica ovakvog režima ishrane postaje vidljiva tek kasnije: te pčele žive znatno duže od tipičnih letnjih radilica. Njihovo hronološko starenje nije praćeno proporcionalnim fiziološkim starenjem, jer visoki nivoi vitelogenina, uz telesnu građu formiranu od stabilnijih, energetski povoljnijih mononezasićenih masnih kiselina (MUFA), i smanjeni oksidativni stres omogućavaju produženu funkcionalnost organizma.
Posebno snažan dokaz da je ovakav nutritivni režim obuhvatio čitavu generaciju, a ne samo pojedinačne pčele, jeste pojava većeg i nepredvidivog broja radilica koje započinju polaganje jaja. Aktivacija ovarijuma kod radilica ne može se objasniti isključivo odsustvom feromona matice. Bez adekvatne ishrane u ranoj fazi života, ovarijumi ostaju trajno nerazvijeni.
Masovnija pojava radilica koje polažu jaja stoga predstavlja direktan fiziološki dokaz da je cela generacija bila formirana pod režimom mlečne ishrane.
Važno je naglasiti da se polaganje i odgoj trutovskog legla u društvima bez matice ne pojavljuju odmah, već sa značajnim vremenskim odmakom, najčešće oko trideset dana nakon nestanka matice. To znači da je prethodna generacija u tom periodu već u potpunosti iskoristila mogućnost da fiziološki usmeri narednu generaciju ka dugovečnosti. Kasnije trošenje strateških rezervi na gajenje trutova predstavlja dodatno opterećenje sistema, ali ne poništava proces koji je već završen.
Iz svega navedenog proizlazi da društva sa lažnim maticama ne treba posmatrati samo kao primer dezorganizacije, već i kao nenamerni fiziološki eksperiment. Ona pokazuju da nastanak dugovečnih pčela nije strogo vezan za godišnje doba, već za jasne unutrašnje uslove: nestanak legla, prestanak unosa polena i aktivno međugeneracijsko fiziološko usmeravanje putem matične mleči.
U tom smislu, zimske pčele i pčele iz društava sa lažnim maticama dele istu fiziološku osnovu. Razlika nije u kvalitetu pčela koje nastaju, već u stabilnosti društvenog okvira u kojem se taj potencijal kasnije koristi ili gubi.
Fikret Eminovic