U Srbiji se ovaj praznik može zvati i drugačije, odnosno Sveti Đorđe, Đurđevdan, Đurđovdan, Premlaz u Erdelezi. Njegova proslava počinje posebno da se naglašava u oblastima sa razvijenim stočarstvom. 2015. godine Đurđevdan je svrstan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Uvek se slavi 6. maja.
Sveti Georgije ili Sveti Đorđe se na ikonama najčešće predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako ubija aždaju. Postoje različite verzije priča zašto upravo ova slika predstavlja Đurđevdan.
Prema verovanju, aždaja simbolizuje mnogobožačku silu koja je proždirala hrišćanske žrtve. Sveti Georgije je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udar. Na ikoni se vidi i ženska prilika koja predstavlja caricu Aleksandru. Ona simbolizuje mladu Hristovu Crkvu, koju je Sveti Đorđe, takođe, oslobodio od aždaje, nakon čega je ona dobila slobodu da se razvija.
Sveti Đorđe je poznat po svom stradanju za hrišćanstvo, u vreme kada je car Dioklecijan progonio hrišćane, svetac je istupio pred njega i rekao da je i sam hrišćanske veroispovesti.Simbol Svetog Đorđa koji ubija aždaju simbolizuje pobedu hrišćastva nad vladarima koji su ih progonili.
Slavni svetitelj rodio se u kući bogatih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je dečak odrastao. Već u 20. godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.U to vreme, car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru.Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića.
On se neprestano molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima je bila i careva žena Aleksandra.Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a Sveti Đorđe posečen je 303. godine.
Sveti Georgije se na ikonama predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu (verovatno carica Aleksandra). Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane.
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Neki izvori tvrde da je Georgije bio istorijska ličnost. Priča kaže da je služio caru Dioklecijanu, ali mu se u jednom trenutku suprotstavio i priznao da je hrišćanin. Od tog trenutka je započelo njegovo stradanje za veru Hristovu. Zatvaran u tamnice i okove, mučen je najstrašnijim mukama. Međutim, ništa ga nije moglo slomiti ni pokolebati. On se neprekidno i iz dubine srca i duše molio. Molitvom je čak i vaskrsao jednog preminulog čoveka, nakon čega su mnogi primili hrišćansku veru, a među njima Dioklecijanova žena, carica Aleksandra.
Đurđevdan označava verski praznik kada Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Đurđevdan kao krsnu slavu slavi veliki broj porodica i kuća u Srbiji pa se, po broji onih koji je proslavljaju, ova slava nalazi na četvrtom mestu.
U različitim krajevima naše zemlje običaji koji prate Đurđevdan su raznovrsni i od mesta do mesta se razlikuju. Ono što je zajedničko svuda jeste da se za slavu obavezno priprema slavski kolač, žito i vino koji treba da budu osveštani od strane sveštenika SPC.
Za Đurđevdan se kuće i kapije kite raznovrsnim biljem koje su ukućani ubrali toga jutra. Ubrano bilje, cveće, korenje, lišće i kopriva pletu se i u venac, koje domaćice stavljaju i u kuhinju, a na selu muškarci odnose na njivu kako bi usevi bili plodni.
Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“. Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju…
Đurđevdanski uranak
Praznik Đurđevdan se vezuje za udaju i ženidbu, plodnost, rast, dobre useve, kao i zdravlje. Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na đurđevdanski uranak, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće, ali i jagnje na ražnju, a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu.
Pesma, igra i veselje traju često i do podne. Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem “da budu napredni kao vrba”, kite zdravcem “da budu zdravi kao zdravac”, koprivom “da kopriva opeče bolesti sa njim”, i selenom “da im duša miriše kao selen”.
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru. Ovaj praznik naročito poštuju stočari.
Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se “pričešćuju” sva deca, ujedno je bio i najvažniji od običaja za taj dan.
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.
Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”. Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo”.Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj.
Koliko je Sveti Georgije poštovan u našem narodu govori i činjenica da se on slavi dva puta godišnje. Dan njegove smrti obeležava sa na Đurđevdan. Na praznik Đurđic, 16. novembra, obeležava se uspomena na prenos njegovih moštiju iz Nikomidije u Lidu Palestinsku i obnavljanje hrama Svetog velikomučenika Georgija u Lidi, u kome je njegovo telo položeno.