Irig, 13.07.2020.
Izvor: Dnevnik.rs
Poljoprivredno gazdinstvo „Panić” iz Iriga, koje se bavi uzgojem i prodajom breskvi i jabuka, u protekle četiri godine od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo dobilo je subvencije u vrednosti od nešto više od 6,1 miliona dinara.
Tim novcem nabavljali su opremu za hladnjače i skladištenje, pakovanje i obeležavanje proizvoda, dok su ove godine dobili nepunih 350.000 dinara za stubove i elemente za podizanje sistema za protivgradnu zaštitu.
– Znače nam ove subvencije od pokrajine jer je to dobar podstrek – kaže Mirko Panić, na čije ime su legle pomenute subvencije. – Svake godine pratimo konkurse i konkurišemo tako da smo sve opremali malo po malo.
I pre nego što je pokrajina krenula da deli bespovratna sredstva poljoprivrednicima, gazdinstvo Panić, koje sada uzgaja breskve i jabuke na dvadesetak hektara (uključujući i registrovana gazdinstva na suprugu i decu), podizalo je kredite kako bi sprovodili struju i bušili bunare za sisteme navodnjavanja na svojim voćnjacima, dok poslednjih godina najviše rade na osavremenjavanju mehanizacije.
– Sad nam još nedostaje mašina za orezivanje voća, ali prvo ću da pozajmim od jednog kolege iz Slankamena, da vidim kako to ide – dodaje gazda Mirko. – U suštini, imamo dobru mehanizaciju, ali je sve veći problem radna snaga. Od desetak radnika, većina njih je starija od 65 godina. Rade nam babe, dede, penzioneri, a mladi neće… Istu količinu robe koju sad naberemo sa deset ranika, nekad smo nabrali sa četiri-pet. Pa još kad te potrefi loša cena, pa ti i ne plate, onda je to katastrofa, moramo da dižemo kredite da bismo isplatili dobavljače… Recimo, imamo još 3,8 miliona od prošle godine što nam nisu platili robu, to je problem, moramo da obnovimo proizvodnju, a nama niko ništa ne daje bez para.
Ipak, kad se sve sabere i oduzme, od voćarstva može lepo da se živi, ali da se time bavi „kako treba”.
– Više ne može da se bude dobar voćar bez vode, mreže i hladnjače – naglašava naš sagovornik, priznajući da planira uskoro da ode u „penziju”. – Još dve-tri godine, sin i ćerka će preuzeti sav posao, a ja ću da budem savetnik. Tek od pre tri-četiri godine smo počeli da idemo sedam dana na letovanje, do tad nismo mogli da izdvojimo ni nedelju dana za odmor. Sezona nam je cele godine.
Uprkos radnom vremenu od 365 dana u godini, naš domaćin se ne kaje što je krajem osamdesetih odlučio da napusti svoj tadašnji posao i počeo da sadi voće.
– Svi su mi govorili da sam lud, ali ja se ne kajem – priznaje Mirko Panić. – Moj otac je bio siroma’ i od jednog čoveka je dobio oko dva jutra zemlje da isplati na deset godina. Onda je ’56. posadio breskve, kad sam se ja rodio.
Sad, ako je godina dobra, gazdinstvo Panić iznedri oko hiljadu tona jabuka, a sve što im rodi, uključujući i breskve, izvozi za Rusiju. Oni nude najbolju cenu, ali zato traže da voće nema nijednu manu niti flekicu.
Zato su protivgradne mreže izuzetno bitne za voćare, a Mirko Panić je od ove godine, bar što se toga tiče, miran i bezbedan.