U pošiljci malina iz Srbije za Francusku pronađena je gotovo dvostruko veća količina kadmijuma od dozvoljene, saopštila je Evropska komisija. Prema podacima objavljenim na sajtu RASFF za brzo uzbunjivanje o hrani i stočnoj hrani, pošiljka je ocenjena kao „ozbiljan rizik” po zdravlje potrošača. Kadmijum koji je pronađen spada u grupu teških metala.
Francuska je zadržala ovu isporuku, objavljeno je 30. aprila na internet stranici RASFF, na kojoj se objavljuju informacije o povlačenju prehrambenih proizvoda sa tržišta i izdaju upozorenja o štetnoj hrani u članicama Evropske unije. Navodi se da je rizik ozbiljan, s obzirom da je kadmijum teški metal. Kadmijum se zadržava u bubrezima i jetri, a njegovo vreme eliminacije iz organizma je izuzetno dugo, od 10 do 30 godina. Može izazvati oštećenja bubrega, a Svetska zdravstvena organizacija ga svrstava u kancegorene materije.
U isporuci koja je zadržana otkriveno je 0,071 miligram po kilogramu malina, dok je maksimalna dozvoljena količina 0,04 miligrama po kilogramu.
Kako za Biznis.rs objašnjava dr Aleksandar Leposavić iz Instituta za voćarstvo u Čačku, prisustvo kadmijuma u ovakvim koncentracijama ukazuje da sporne količine nisu proizvedene u Srbiji, već da su reeksportovane iz drugih zemalja.
„Kadmijum je teški metal čije se prisustvo dovodi u vezu sa proizvodnjom u zonama intenzivnih ratnih dejstava, u blizini rudnika ili teške industrije. S obzirom na to da u Srbiji nema nijednog od navedenih uslova, reč je o malini koja je reeksportovana, a ne proizvedena u Srbiji”, navodi Leposavić.
Što se tiče domaćih proizvođača malina, naš sagovornik kaže da se u njihovoj proizvodnji dešavalo da dođe do grešaka, ali da su se one uglavnom odnosile na nedozvoljeni sadržaj pojedinih aktivnih materija i da u ovom slučaju nisu krivi jer je u pitanju uvoz i reeksport.
On ističe da ovo nije prvi slučaj da pošiljke deklarisane kao roba iz Srbije budu problematične zbog reeksporta.
„I prošli put, kao i sada, reč je o malini koja nije proizvedena u Srbiji. Poslednjih godina domaća proizvodnja je značajno smanjena, pa izvoznici uvoze malinu iz Ukrajine, Poljske, Kirgistana i Kine. U velikom broju slučajeva radi se o robi diskutabilnog kvaliteta, koja se potom reeksportuje iz Srbije”, ukazuje Leposavić.
Prema njegovim rečima, krajnji kupci ne prave razliku između domaće i uvezene robe koja se izvozi iz Srbije, što dodatno narušava reputaciju domaćih proizvođača na međunarodnom tržištu.
„Kupca ne interesuje da li je u pitanju miks ili odakle malina zapravo potiče. On zna samo da je proizvod došao iz Srbije. Zbog toga se godinama urušava pozicija naše zemlje kao izvoznika”, upozorava stručnjak Instituta za voćarstvo.
On podseća da je Srbija nekada dominirala na nemačkom tržištu sa više od 60 odsto udela, dok je danas taj procenat pao na ispod 30.
„Naše mesto zauzele su druge zemlje i pitanje je da li će ta pozicija moći da se povrati”, ocenjuje on.
Govoreći o proizvodnji, Leposavić navodi da je Srbija godinama proizvodila između 60.000 i 65.000 tona malina godišnje, dok je prošle godine proizvodnja pala na manje od 20.000 tona. Kako dodaje, do 95 odsto domaće proizvodnje ide u izvoz.
„Realni podaci dosta se razlikuju od onoga što prikazuje Republički zavod za statistiku i Ministarstvo poljoprivrde, koji tvrde da proizvodimo oko 90.000, pa čak i preko 100.000 tona godišnje“, ističe on.
Prema poslednjim zvaničnim podacima RZS-a, ostvarena proizvodnja malina prošle godine bila je manja za 12,2 odsto i iznosila je 82.577 tona. Pod zasadima maline bilo je 17.510 hektara, a prosečan prinos iznosio je 4,7 tona po hektaru.
Kupci više ne ističu da je malina proizvedena u Srbiji
Najvažnija izvozna tržišta za srpsku malinu i dalje su zemlje zapadne Evrope, pre svega Nemačka i Francuska. Ipak, prema rečima Leposavića, zbog učestalih problema sa reeksportom neki od najvećih kupaca na deklaracijama svojih proizvoda više ne ističu da je malina proizvedena u Srbiji.
„Ranije su veliki kupci iz Francuske jasno na svojim izvoznim deklaracijama navodili da je u pitanju malina proizvedena u Srbiji. Danas se ta roba meša sa ukrajinskim i malinama iz drugih zemalja. Jedino je na japanskom tržištu ostala praksa da se jasno označava poreklo srpske maline. Na svim drugim tržištima, gde smo bili dominantni i gde se uvek navodilo da je reč o 100 odsto srpskom voću, ta praksa je u velikoj meri napuštena“, zaključuje Leposavić.
Naša realna slika u malinjacima, rešenje sve dalje?!
Prema podacima RZS-a, u 2025. godini proizvodnja malina iznosila je 82.577 tona i bila je za 35 odsto manja od rekordne 2018. godine kada je proizvedeno 127.010 tona. Srbija je u trećem tromesečju 2025. imala uvoz 5.013 tona smrznutih malina (i drugog bobičastog voća koje u tome učestvuje zanemarljivo malo), Ovo je rekordna tromesečna količina uvoza u Srbiju do sada a po količinama tabelarno to izgleda ovako… 3.063 tone iz Poljske, 502 tone iz Ukrajine, 337 tona iz Moldavije, 303 tone iz Belorusije, 217 tona iz BiH, 86 tona iz Albanije
Ovo je najveća tromesečna količina uvoza do sada. Problem dodatno komplikuje činjenica da se uvozna malina prepakiva i izvozi kao srpska, čime je ugrožen nacionalni brend. Udruženje malinara „Vilamet“ upozorilo je da je domaće tržište preplavljeno malinom stranog porekla koja se u Srbiji prepakiva i potom izvozi sa deklaracijom „srpska malina“. Proizvođači zahtevaju:
- jasno označavanje zemlje porekla
- smanjenje uvoza
- sprečavanje mešanja domaće i uvozne maline
Malina zauzima oko 9,5% ukupnih površina pod voćem. Iako su površine pod jagodastim voćem u periodu 2014–2023. povećane za 64%, prinosi su smanjeni, prvenstveno zbog: klimatskih promena (suše, mrazevi, grad),nekvalitetnog sadnog materijala, lošeg izbora lokacija.
Malina se u Srbiji gaji još od kraja 19. veka, dok je robna proizvodnja započela oko 1920. godine. Danas je jedan od najprepoznatljivijih poljoprivrednih brendova Srbije, poznat širom sveta kao „crveno zlato“.
Arilje se s pravom naziva svetskom prestonicom maline, sa najvećom koncentracijom zasada, hladnjača i izvoza.
Stručnjaci procenjuju da Srbija ima potencijal da godišnje proizvodi 110.000–120.000 tona maline, ali samo uz:
- obnovu zasada kvalitetnim sortama
- kontrolu i ograničenje uvoza
- zaštitu nacionalnog brenda
- dugoročnu, sistemsku podršku države
Bez toga, srpsko malinarstvo rizikuje dalji pad proizvodnje i gubitak pozicija na svetskom tržištu.