Srbija je decenijama važila za zemlju sa ogromnim agrarnim potencijalom, državu koja „može da hrani pola Evrope“. Danas, međutim, domaća poljoprivreda suočava se sa dubokom strukturnom krizom: stočni fond je na istorijskom minimumu, sela nestaju, prehrambeni i semenski suverenitet ozbiljno su narušeni, a proizvodnja hrane postaje sve zavisnija od uvoza.
U takvim okolnostima predstavljena je nova Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2026. do 2034. godine, koja kao jedan od ključnih ciljeva definiše povratak prehrambenog i semenskog suvereniteta zemlje. Autori strategije tvrde da je ovaj dokument drugačiji od prethodnih jer prvi put ima jasno definisan razvojni cilj, ali ostaje otvoreno pitanje da li će ambiciozni planovi biti praćeni doslednom politikom i stabilnim finansiranjem.
Kako upozorava prof. dr Tatjana Brankov, jedna od autorki strategije, ključni problem Srbije nije samo proizvodnja hrane, već činjenica da je ekonomija napustila ruralni prostor.
„U Srbiji postoji 4.720 sela, ali u čak 600 više nema nijedne krave muzare. To je trenutak kada prostor prestaje da proizvodi prihod, a kada prihod nestane, za njim odlaze i ljudi“, upozorava Brankov.
Stočarstvo na istorijskom minimumu
Najveći problem domaćeg agrara danas predstavlja stočarstvo, koje je decenijama u padu. U razvijenim zemljama sveta stočarstvo učestvuje sa oko 70 odsto u vrednosti poljoprivredne proizvodnje, dok je u Srbiji taj udeo pao na svega 20 procenata.
Broj svinja danas je vraćen na nivo iz 1947. godine i iznosi oko 2,4 miliona grla, dok je ukupan broj goveda pao na oko 698.000, što je najmanje u poslednjih sto godina. U odnosu na desetogodišnji prosek, broj goveda manji je za 10,5 odsto, a svinja za čak 18,4 procenta.
Posledice takvog stanja dalekosežne su i po ekonomiju i po demografiju sela. U mnogim mestima nestankom stočarstva nestao je i osnovni novčani tok koji je održavao život u ruralnim sredinama.
Analitičari upozoravaju da selo bez krava nije samo agrarni problem, već pokazatelj ekonomskog gašenja čitavih područja. Kada nestane stočarstvo, vrlo brzo nestaju i male mlekare, prodavnice, zanatske radnje i lokalna prerada.
U protekloj deceniji ugašeno je više od 62.000 farmi, dok je iz sela nestalo oko 1.000 malih prerađivačkih kapaciteta. Istovremeno, čak 1.200 sela nalazi se pred nestankom jer imaju manje od 100 stanovnika.
Prehrambeni i semenski suverenitet pod znakom pitanja
Jedan od najozbiljnijih problema na koji upozoravaju stručnjaci jeste gubitak prehrambenog i semenskog suvereniteta Srbije.
Država danas u velikoj meri zavisi od uvoza osnovnih inputa za proizvodnju – semena, đubriva i drugih repro-materijala. Posebno zabrinjava pad učešća domaćih instituta na tržištu semena kukuruza – sa 23,6 na svega 11,1 odsto, u korist stranih kompanija.
Takav trend, upozoravaju agroekonomisti, direktno dovodi u pitanje dugoročnu održivost domaće proizvodnje hrane, posebno u uslovima globalnih kriza i poremećaja na tržištu.
„Zemlja koja izgubi semenski i prehrambeni suverenitet gubi i ekonomsku funkciju svog sela, a vremenom i sposobnost da odlučuje o sopstvenoj budućnosti“, navodi se u analizi.
Nova strategija zato predviđa obnovu domaće proizvodnje inputa, jačanje stočarstva i povećanje dodate vrednosti kroz preradu hrane, ali stručna javnost postavlja pitanje koliko su ti ciljevi realni bez ozbiljnih sistemskih promena.
Ambiciozni ciljevi nove strategije
Strategija poljoprivrede do 2034. godine predviđa:
- jačanje stočarstva i povećanje broja grla;
- razvoj srednjih tržišno orijentisanih gazdinstava;
- veću podršku ruralnom razvoju;
- prilagođavanje klimatskim promenama;
- povećanje organske proizvodnje;
- digitalizaciju poljoprivrede;
- jačanje domaće prerade hrane.
Poseban cilj jeste povećanje vrednosti proizvodnje po hektaru. Srbija trenutno koristi oko 3,25 miliona hektara obradivog zemljišta, dok je vrednost proizvodnje po hektaru i dalje višestruko niža nego u Evropskoj uniji.
Plan strategije jeste da se ta vrednost u narednoj deceniji višestruko poveća kroz intenzivniju proizvodnju, razvoj prerade i veću konkurentnost domaćih proizvođača.
Predviđeno je i povećanje izdvajanja za ruralni razvoj. Danas se čak 88 odsto agrarnog budžeta troši na direktna plaćanja i subvencije, dok je ruralni razvoj godinama dobijao tek simboličan deo sredstava.
Plan je da se taj udeo poveća na 15 odsto u naredne tri godine, a do 2034. godine na 30 procenata, po uzoru na praksu Evropske unije.
Agrarni budžet: veliki nominalno, ali nedovoljan za razvoj?
Agrarni budžet Srbije za 2026. godinu iznosi 147,5 milijardi dinara, što je nešto manje nego prethodne godine, kada je poljoprivredi bilo namenjeno 149,7 milijardi dinara.
Iako vlast ističe da su ulaganja višestruko povećana u odnosu na 2012. godinu, kada je agrarni budžet iznosio oko 40 milijardi dinara, deo stručne javnosti smatra da to nije dovoljno za ozbiljan razvoj sektora.
Najveći deo sredstava i dalje odlazi na subvencije i direktna plaćanja, dok su kapitalna ulaganja i razvojni projekti nedovoljni za dugoročnu transformaciju domaće poljoprivrede.
Poseban problem predstavlja činjenica da poljoprivreda, uprkos strateškom značaju, ni danas nije sistemski tretirana kao ključna privredna grana.
Laboratorija za mleko – simbol neispunjenih obećanja
Jedno od pitanja koje se u agraru ponavlja godinama jeste Centralna laboratorija za kontrolu kvaliteta mleka u Batajnici.
Laboratorija je završena još pre više godina, ali nikada nije stavljena u punu funkciju. Tokom vremena postala je simbol neispunjenih obećanja i promena ministara poljoprivrede.
Ministar poljoprivrede prof. dr Dragan Glamočić najavio je da bi laboratorija konačno trebalo da počne sa radom tokom 2026. godine, kao i da će mleko ubuduće biti plaćano po kvalitetu.
To bi, prema najavama, trebalo da uvede transparentniji sistem otkupa i pravednije uslove za proizvođače.
Istovremeno, od decembra 2026. godine maksimalno dozvoljena količina aflatoksina u mleku trebalo bi da bude smanjena sa 0,25 na 0,05 mikrograma po kilogramu, čime bi Srbija konačno uskladila standarde sa Evropskom unijom.
Međutim, deo proizvođača strahuje da mali farmeri neće moći brzo da se prilagode novim pravilima bez ozbiljne finansijske pomoći države.
Sela nestaju brže nego što se obnavljaju
Možda najdramatičniji deo slike srpskog agrara jeste demografsko pražnjenje sela.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, do 2052. godine sa mape Srbije moglo bi da nestane čak 3.000 sela.
Već danas:
- oko 1.000 sela nema prodavnicu;
- blizu 3.000 nema vrtić;
- oko 500 nema asfaltni put;
- oko 2.000 sela nema poštu ili bankomat;
- blizu 1.000 nema osnovnu školu.
U mnogim mestima ostale su samo prazne kuće i staro stanovništvo. Procene govore da u Srbiji postoji oko 50.000 praznih kuća bez vlasnika, dok se u još oko 150.000 objekata više ne živi.
Stručnjaci upozoravaju da se povratak života na selo ne može zasnivati samo na nostalgiji ili jednokratnim subvencijama, već na stvaranju održive ekonomije i stabilnog prihoda.
Može li zadrugarstvo ponovo postati oslonac sela?
Analitičari smatraju da bi jedan od važnih mehanizama oporavka sela moglo biti jačanje zadrugarstva.
Srbija danas ima oko 3.000 agrarnih zadruga, ali samo manji deo njih funkcioniše kao ozbiljan tržišni sistem.
Nekada su zadruge bile ključ razvoja sela – omogućavale su zajedničku nabavku mehanizacije, preradu hrane, organizovan plasman i bolju pregovaračku poziciju proizvođača.
U savremenim uslovima zadruge bi mogle da budu način za smanjenje troškova, povećanje konkurentnosti i zadržavanje veće vrednosti proizvodnje u ruralnim sredinama.
Primer da je oporavak moguć
Da je uspešna proizvodnja moguća i u domaćim uslovima pokazuje primer porodične mlekare Radišić iz Čuruga.
Ova farma sa oko 40 muznih krava i robotskom mužom prerađuje kompletno proizvedeno mleko u sireve visoke dodatne vrednosti. Mesečno proizvodi oko tri tone sireva i planira izlazak na izvozna tržišta.
Takvi primeri pokazuju da su prerada, znanje i ulaganja ključ opstanka malih i srednjih proizvođača.
Ključno pitanje: Hoće li strategija ostati samo dokument?
Nova Strategija poljoprivrede Srbije do 2034. godine donosi ambiciozne ciljeve i prvi put otvoreno govori o problemima koji su godinama gurani u stranu – urušavanju stočarstva, gubitku prehrambenog suvereniteta, degradaciji zemljišta i nestajanju sela.
Međutim, najveća dilema ostaje ista kao i kod prethodnih strategija: da li će najavljene mere zaista biti sprovedene ili će dokument ostati samo deklarativni okvir bez suštinskih promena.
Jer, kako upozoravaju stručnjaci, selu više nisu potrebna nova obećanja. Potreban mu je sistem koji funkcioniše dugoročno, nezavisno od političkih ciklusa i promena ministara.
Bez toga, Srbija rizikuje da nastavi da gubi ne samo sela i stočni fond, već i sposobnost da samostalno proizvodi hranu i odlučuje o sopstvenoj budućnosti. Branislav Gulan