Magarac dovlači horde turista u Srbiju

Autor: Stefan StojanovićDanijela Pašić   27.05.2019.

Samo ove godine 8.000 Nemaca dolazi u 100 tura po dva autobusa u srpski rezervat prirode – Zasavicu, a već dve decenije ona je omiljena destinacija brojnih zaljubljenika u prirodu iz svih krajeva sveta. Glavna tajna uspeha je – MAGARAC!

Kad čuju zaštićeni rezervat prirode, ljudi uglavnom pomisle na prirodna prostranstva u kojima nema žive duše i o kojima se brinu “neki tamo stručnjaci”, za njih se u medijima čuje kada neko neplanski iseče šumu, ubije retku životinjsku vrstu, zapali i izazove požar…

Ali ne i o Zasavici – čuvenoj, “čak i u Srbiji” po decenijskim naporima da se stvori nešto drugačije, privuku turisti, sačuvaju biljne i životinjske vrste, ali od svega toga i zaradi.

Postala je poznata Zasavica i po upravniku rezervata Slobodanu Simiću, čoveku britkog uma i još britkijeg “jezika” koji je davnih dana zalutao u selo pored, “najeo se masnog pečenja kod rođaka tadašnje žene” i otkrio jedan sasvim novi svet, iz kog od tada ne odlazi.

Raj na jugu Vojvodine i severu Mačve, prostire se na 1.800 hektara, a uskoro bi trebalo da bude proširen na čak 3.500 hiljade hektara. U pitanju je jedno od poslednjih izvorno očuvanih močvarnih područja, idući od severa ka jugu Srbije.

“Kičmu” rezervata čine vodena površina kanala Jovac i Prekopac, kanalisan je i prirodni tok potoka Batar, kao i sama rečica Zasavica, koja preko kanala Bogaz ima direktnu vezu sa rekom Savom. Zasavica se podzemnim putem napaja i vodom iz reke Drine i gravitaciono sa planine Cer.

Iako joj stare životinjske rase donose najviše prihoda i dovode najveći broj turista iz celog sveta, pravo bogatstvo rezervata su zapravo biljke – u njemu je otkriveno čak 150 novih biljnih vrsta, a sačuvane su i neke koje su u Srbiji i svetu potpuno iščezle – na primer vrsta “aldrovanda vesiculosa L.”. Tu su spasene i druge biljke ugrožene u Srbiji – mačiji rep ili vodeni konjski rep, vodena jagorčevina – žablji ljiljan, pa i jezičasti ljutic, odnosno kaljužarka…

NAJVEĆI ČUVAR STARIH RASA SRBIJE

Pitam upravnika rezervata Simića u čemu je tajna Zasavice i zašto baš ona, a ne drugi rezervati po Srbiji toliko dugo i uspešno rade.

“Imao sam prvi koncepciju – prvi vizitorski centar napravljen je ovde, prvi sajt bilo kog nacionalnog prirodnog dobra je napravljen ovde…Najvažnije je da imaš ekipu – mi smo nevladina organizacija i puno truda je u sve uloženo”, objašnjava Simić.

I DABROVI SU “HIT”

Sačuvala je Zasavica, odnosno vratila u prirodu još jednu životinjsku vrtu. Dabrovi, koji su tu uvek živeli, pa iščezli, vraćeni su 2004. godine i sad ih ima više desetina…

Kaže da u rezervatu postoji “tri avenije” – jedna je zaštita i upravljanje prirodnim dobrom – ono što su kao zadatak dobili od države, druga je razvoj turizma jer bez toga niko ne dolazi i mesto nema nikaku važnost, a treća je razvoj starih rasa Srbije.

“Mi smo najveći čuvari starih rasa Srbije – prvo smo oporavili mangulicu, sremsku crnu rasu, pa podolsko govedo, a imamo i drugu po veličini farmu muznih magarica u svetu, sa 250 magarica. Na osnovu svih tih životinja smo razvili ugostiteljstvo – ovde se jede samo ono što mi na organskom pašnjaku proizvedemo. Napravili smo simbiozu zaštite i upravljanja”, priča za MONDO Simić.

Ne krije da višak životinja, “naročito mušku populaciju” kolju i da to jedu i kupuju posetioci rezervata. U pitanju je organska zdrava hrana.

“To je koncepcija koja nam omogućava da mi zaradimo za 50 odsto naših potreba, za ostale potrebe – tu je snalaženje onih koji rade – nekih 10 posto, Ministarstvo (zaštite životne sredine) plaća čuvare, neke radove na zaštiti i očuvanju, ali struju, vodu, benzin… moramo sami da zaradimo”, kaže Simić.

Snalaze se, dodaje, na razne načine, ali je ključan podatak da su rezervat sa najvećim brojem projekata u Srbiji.

“Prešli smo milion evra, većina stvari koje su napravljene – potpuna infrastruktura – voda i putevi, napravljeno je od međunarodnih projekata”, ističe Simić.

Najavažnije je, otkriva – imati dobru ekipu. “Prvi uslov da ovde radiš je da voliš to što radiš. Ovde radnog vremena ima teško i aproksimativno – jer ako se ode na teren nikad se ne zna kad će doći”.

IZVOR Mondo foto Stefan Stojanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *