Drugi pišu Voćarstvo

Kako da u Srbiji od vina napravimo ozbiljan biznis? – Uvozimo polovinu potreba, podizanje hektara vinograda 25.000 EUR

(Foto: Shulevskyy Volodymyr/shutterstock.com)Septembar i početak oktobra tradicinalno je vreme berbe grožđa i prigodnih manifestacija širom Srbije posvećenih grožđu i vinu. To je, opet nekako tradicionalno, takođe i zgodno vreme da se podvuče crta i vidi “gde su sada srpsko vinogradarstvo i vinarstvo”. Neki će reći da je možda i kasno da se tek tokom i povodom “vinskih bahanalija” postavljaju ova pitanja, ali “u vinu je istina”, pa nek ono “progovori”.

Sudeći po rečima stručnjaka za ovu temu, profesora Dragoslava Ivaniševića sa Departmana za vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, brojke mu dođu malo kao mamurluk posle previše lošeg vina, ali “svetla na dnu čaše” ipak ima.

Srbija, kako kaže profesor Ivanišević za eKapiju, godišnje uveze oko 15 miliona više nego što izveze, a ta cifra ponekad ide i do 20 miliona litara.

– Mi oko 50% svojih potreba u vinu uvozimo, što znači da kod nas postoji značajan prostor za domaće tržište – navodi naš sagovornik.

Dodaje i da je pod vinogradima za proizvodnju i puštanje vina u promet, legalno, dakle upisano u vinogradarski registar, evidentirano nešto manje od 7.000 ha. Pretpostavlja se da ima još do 3.000 neregistrovanih hektara, što znači da Srbija ima najviše desetak hektara pod vinogradima.

U čemu je problem?

– Mogućnosti su nam naravno mnogo veće, proizvodnja vina je isplativa i tu nema dileme. Program razvoja ove grane koji je Vlada usvojila za period 2020- 2030, predviđa da dođemo do nekih 25-30.000 hektara. Ali, postoji nekoliko prepreka – kaže Ivanišević.

– Prva je dugačak obrtni period. Ako krenete od početka, potrebno je godinu dana pripreme za sadnju vinograda, pa se čeka tri godine da rodi, pa u trećoj godini imate nulti rod koji je recimo 30-50% punog roda i ako je sve kako treba, od 4. godine imate pun rod. A onda sledi investicija u vinariju – opremu, objekte. I tek posle 5,6,7 godina vi dobijete svoje prvo vino. Pritom, ciklus proizvodnje vina je različit – neka bela vina mogu da budu spremna i za 7 meseci, dok neka ozbiljnija crna vina zahtevaju odležavanje i dve do 3 godine. Zatim, naravno da ne možete odmah prodati sve količine vina po ceni koju vi želite. Kad zaokružite investiciju, vi tu niste završili, vi ste tek počeli priču. Potreban je proboj na tržište i ulaganje marketing. Tu se gubi još godina, jer marketing vina je specifičan i zahtevan – nije dovoljan samo kvalitet, bitna je i priča. Dakle, vi tek za desetak godina možete da očekujete da vam se investicija isplati – objašnjava profesor.

Dodaje da ljudi često to sve ne mogu da izdrže, pre svega finansijski.

– Naročito nakon svih ovih poskupljenja. Podizanje hektara vinograda trenutno košta blizu 25.000 EUR. Do pre godinu, dve to je bilo između 15 i 18.000 EUR. Ali, kad prođe prvih 10 godina, onda je lakše, pod uslovom da imate kvalitet, jer onda postanete neko ko diktira i cene i vinske stilove – kaže naš sagovornik.

To je možda i razlog što se ove godine po oglasima sve češće mogu naći i čitave vinarije na prodaju?

– I to, a i zato što je ova godina bila izuzetno izazovna za vinogradare teška po pitanju prinosa, pa i kvaliteta grožđa – kaže profesor.

Ipak, kako navodi, trend otvaranja novih vinarija je primetan:

– Otvaraju se konstantno nove, takozvane startap vinarije. U 2021. u odnosu na 2020. bilo je registrovano oko 60-ak novih vinarija. S početka ove godine podatak je da je u Srbiji registrovano 430 vinarija, a za sledeću godinu očekujemo da ih bude ukupno oko 500.

Kao drugu prepreku profesor Ivanišević navodi problem koji vinarima pravi nelojalna konkurencija iz uvoza:

– To je pre svega grožđe koje u Srbiju stiže iz Severne Makedonije, jer je ono tamo značajno subvencionisano kao strateški proizvod. Takođe je i čest slučaj da na naše tržište dođu neka vina iz Italije ili negde sa zapada, koja budu jako jeftina, a razlog je taj što velike vinarije ne rstignu da prodaju prethodnu berbu a već stiže nova i onda se jako dobre serije vina prodaju po niskim cenama.

Deo rešenja, navodi profesor, bio bi da se reguliše uvoz vinskog grožđa koji je sada zbog Cefte i drugih sporazuma dosta olakšan:
– U tom smislu približavanje EU nam ide u prilog, jer se tamo ne može trgovati vinskim grožđem, ne možete kupiti grožđe u Italiji, a vino praviti u Francuskoj.

Sagovornik eKapije ističe i da su trendovi u svetu su takvi da se generalno potrošnja vina smanjuje, ali se istovremeno obrt povećava, što znači da se piju manje količine, ali skupljeg, kvalitetnijeg vina.

– Vino se pije i uvek će piti, to je nesporno. Pritom, vinogradarstvo je veoma značajno za Srbiju i sa aspekta ruralnog razvoja, nerazdvojivo je od seoskog turizma kojem težimo, a vinski turizam je grana turizma koja je prethodnih godina imala najveći trend rasta svuda u Evropi. Prema tome, vinarstvo jeste budućnost, ali akcenat treba staviti na kvalitet i na autohtone sorte – kaže profesor.

On ističe da su u Srbiji najzastupljenije sorte grašac, merlo, kaberne, sovinjon, šardone, rajnski rizling, prokupac i tamjanika, koje čine 90% zasada, ali je cilj da stare, lokalne, autohtone sorte, kao i one novostvorene, dođu na 20% učešća u ukupnom sorimentu.

Njegov savet početnicima u vinogradarstvu i vinarstvu je da se dobro upoznaju sa proizvodnjom, koja “jeste vrlo dopadljiva i zanimljiva, ali je i vrlo zahtevna”:

– Mora da se računa na ozbiljan angažman sredstava i vremena, i da se cilja na kontinuitet i porodični biznis. Ako ste na to spremni, u krajnjoj istanci će vam se proizvodnja vina isplatiti.

Vršački bog vina

(Foto: Jelena Milanović)
Dobar primer uspešnog porodičnog vinskog biznisa je vinarija Bahus iz Gudurice, u čiji kvalitet smo se uverili na proteklom vršačkom Grođebalu.

Sa kapacitetom od 35.000 litara i bez, kako sam kaže, ambicije za ulazak u maloprodaje, vlasnik Ivan Milanović akcenat stavlja na HoReCa segment.

– Bahus je mala porodična vinarija, o kojoj se dobar glas širi “od usta do usta”. Zato mislim da je ono što Srbiji fali jačanje svesti o važnosti nuđenja lokalnih vina u lokalnim kafanama. Nedostaje nam taj momenat koji se zove “vino kuće”. A vinski turizam je u porastu i ljudi dolaze ciljano da probaju upravo lokalna vina koja samo tu mogu da degustiraju. Ugostitelji treba da razumeju da grade i svoj brend gradeći brend lokalnog vina, hrane, piva…, a ne samo da vode računa o tome da li je ulaz u boce 320 ili 520 dinara – priča za eKapiju Milanović i iznosi neslavni podatak da u Vršcu, kraju čuvenom upravo po vinu već šest vekova unazad, do pre par godina nije moglo da se proba lokalno vino u kafanama.

Sada je, kaže, situacija dosta bolja, renesansa privatnog vinarstva u Vršcu je u zenitu, ali i dalje se svest o značaju lokalnih vina mora podizati, i onih koji vina prave, piju, nude, ali i reklamiraju neku regiju kao kompletan kao turistički proizvod.

– Završeno je vreme državnih vinarija, prelazi se na manje serije, ljudi biraju šta će da piju, i ja šansu za domaće vinarije vidim upravo u vinskom turizmu – kaže Milanović.

On ističe da je dobra tržišna niša i saradnja sa kompanijama koje su vino prepoznale kao prigodan poklon za poslovne partnere, pa se tada rade posebne serije i brendirane etikete.

Govoreći o svojim vinskim počecima, Milanović kaže da je Bahus “splet životnih okolnosti”, s obzirom da nije imao porodične veze sa Guduricom i vinogradarsrvom.

– Moj otac, koji se iz hobija bavio prozivodnjom rakije, predložio je pre petnaestak goina da kupimo vinograd i tako, malo-pomalo, dođosmo do 17 hektara vinograda. Utom se ja 2010. vraćam iz Beograda sa studija prava i u dogovoru sa budućom suprugom odlučujem da nam vinarstvo bude poziv – priča naš sagovornik čija vinarija pod ovim brendom postoji od 2013. godine.

Otad je prošlo 13 berbi, a put, kaže, nije bio lagan i izazovi i dalje postoje:

– Do sada smo uložili najmanje 100.000 EUR. Ulaganja su kontinuirana, ali iz obrta se ne može se u neke ozbiljnije investicije, poput rekonstrukcija, pa za to moraš u kredit ili da konkurišeš za subvencije sa povraćajem ulaganja od 40 do 60%.

Milanovićima su dve trećine zasada pod belim sortama – italijanski rizlig, rajnski rizling, beli burgundac, sovinjon blan i traminac, a od crvenih tu su pino noar, kaberne sovinjon i merlo.
TraminacTraminac (Foto: Jelena Milanović)
– Sva su nam vina sortna, izuzev kupaže koju nazivamo kaberlo, gde je 60% kabernea i 40% merloa. Najprepoznatljiviji smo, kada je reč o belim vinima, po tramincu, iz razloga što on nije toliko zastupljen, a od crvenih bih izdvojio pino noar i kupažno vino. Ipak, svaka berba iznese nešto svoje, pa su tako prošle godine na vršačkom Vino festu medalje pokupili naš pino blan i sovinjon blan – navodi sagovornik eKapije.

I njegov savet budućim vinarima je, iz iskustva, da ne treba očekivati uspeh preko noći.

– Neophodno je vreme, posvećenost i strpljenje. Ovaj biznis nije trgovina u kojoj se pare okreću za šest meseci. Vinograd traži prisustvo čitave godine, dosta ulaganja i građenje svog brenda. Ne jurite tiraže, nego kvalitet, zaključuje Milanović. eKapija /B. Petrović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *