Iako je hmelj višegodišnja najisplativija ratarska kultura, naši poljoprivrednici za njega baš puno i ne mare. Na svega deset hektara ove sezone ubiraće se plod hmelja od polovine avgusta u Bačkom Petrovcu, gde se još samo gaji, mada je svojevremeno na petrovačkim oranicama pod ovom biljkom bilo 200 hektara, a u AP Vojvodini zauzimao čak 1.500 hektara i imao tradiciju dugu 250 godina.
Rastislav Sturhar iz Bačkog Petrovca, čije poljoprivredno preduzeće DO Petrovec gaji hmelj, skreće pažnju na to da Pokrajina svake godine daje subvencije za uzgajanje hmelja, ali da nema zainteresovanih, iako kada se posadi koren – rizom na jesen, u narednih 15 godina zemljoradnici ga više ne sade, već samo seku koren nad zemljom i iznova pokreću proizvodnju.
Struhar kaže da je pre nekoliko godina dobio od Pokrajine novčani podsticaj za podizanje stubova, jer je hmelj dugačak i širok, može da dostigne visinu od šest metara i bude širok isto toliko, pošto se omotava.
– Podsticaj mi je dobro došao, dobio sam tri miliona dinara i bio zainteresovan da se hmeljarstvo obnovi, razgovarao sam o tome sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede i Pokrajine, ali bezuspešno. Mada iz godine u godinu sve više malih privrednika se odlučuje za proizvodnju zanatskog piva i što ovde privređuju velike industrijske pivara – napominje Struhar i navodi da hmelj ne prodaje njima već ga izvozi u Nemačku, Poljsku, Italiju Hrvatsku, čiji uvoznici (trgovci, pivare i proizvođači čaja ) nasuprot domaćim pivarama, prepoznaju kvalitet ovdašnjeg hmelja.
Doduše, male količine, svega nekoliko stotina kilograma, hmelja se proda i zanatskim pivarama, ali to su beznačajne količine, jer oni pivo proizvode u malim količinama.
– Privatizacijom domaćih pivara naša država nije postavila uslov da novi vlasnici moraju da u proizvodnji piva otkupljuju hmelj sa domaćih njiva, kao što je to tražila u vlasničkoj transformaciji duvanske industrije. Zato su dolaskom stranih prerađivača hmelja poljoprivrednici pre dve, tri decenije izvadili koren i odustali od ove biljke, pošto nisu imali kupce, a radili su ga u okolnim selima oko Bačkog Petrovca pa i šire čak i u Sremu. Petrovac je bio centar hmeljarstva, gde još ima sačuvano skladište i mahanizacija – kaže Struhar.
Struhar kaže da imamo oranice za hmelj, jer se gaji na prvoj klasi zemljišta.
– Nekada je Dunav bila granica, ali se zasadi mogu postaviti i ispod Dunava, mada onda prinosi mogu biti slabiji. Hmelj ne voli visoke terene, odgovora mu vlažna klima i vazduh, pa mu sadašnje trospke vrućine smetaju jer mogu da umanje prinose – objašnjava on.
Prosečan prinos hmelja je, nagalašava Struhar, oko dva tone po hektaru, a kilogram košta od četiri do 20 evra, u zavisnosti od toga da li se prodaje cvet – šišarica ili kao pelet, koji je skuplji jer predstavlja viši stepen obrade.
– Prosečno se može zaraditi bruto oko 15.000 evra, ali treba znati da i troškovi proizvodnje nisu mali, posebno što u hmeljarstvu treba puno ručnog rada pa su sezonski radnici neizbežni. Ti troškovi su svakom poljoprivredniku najveći izdatak, jer treba obezbediti keš. Za hmelj postoji sigurno inotržište, dobra cena i državni posticaji. Nije berzanska roba, a kada se gleda zarada uzima se desetogodišnji prosek – ističe Struhar i dodaje:
– S druge strane, ono što verovatno sputava ratare da se okrenu hmelju su velika ulaganja, u startu proizvodnje treba čak 30.000 do 35.000 evra po hektaru. Međutim posle tog ulaganja nema novih, već svake godine održavati novi koren i uz pomoć sezonske radne snage, agortehniku i mnogo rada stići do zarade. Izvor: Dnevnik foto Selos, Nšae selo