Srbija je jedna od malobrojnih zemalja u Evropi koja, osim za domaće potrebe, ima šećerne repe, odnosno šećera i za izvoz.
Ove godine je pod ovom kulturom zasejano 42.000 hektara, a ako se uzmu prosečni prinosi, može se očekivati da proizvedemo više od 250.000 tona šećera. Naše potrebe iznose 200.000 tona godišnje ili 11 kilograma po stanovniku. Indija od oktobra neće izvoziti ovu namirnicu, najnovija je odluka ove zemlje, što je odmah izazvalo strah da bi to moglo da dovede do rasta cene šećera na berzama, kao i skoka inflacije na globalnom tržištu hrane. Ništa novo, jer kriza na tržištu hrane neprekidno traje od početka sukoba u Ukrajini.
Kako za „Politiku“ kaže Milan Prostran, agrarni analitičar, svaka zabrana izvoza uvek dovodi u problem proizvođače.
– Indija kao najmnogoljudnija država na planeti je veliki proizvođač, ali i potrošač. Tržište hrane izuzetno je turbulentno već niz godina i zbog toga mnogoljudne zemlje, a njihov primer slede i ostali, vode računa da obezbede svoje potrebe. To bi trebalo da bude i naša politika. Indija je ovakvu odluku donela jer je tržište hrane uzburkano, ne samo ratom u Ukrajini, nego i klimatskim promenama koje su sve izraženije – kaže Prostran.
Takve okolnosti, objašnjava, uvek donose oprez u izvozu strateških proizvoda, a to je slučaj i sa pirinčem koji je za njih druga pšenica. Šećer je, kao strateška namirnica, godinama u krizi. I evropska industrija je uzdrmana, a prilike su se na tržištu Evropske unije promenile posebno krajem 2017. kada je liberalizovano tržište i dozvoljen uvoz šećera od trske, čija je proizvodnja znatno jeftinija. Ne samo da se time Evropa odrekla zaštite belog šećera (proizvedenog od šećerne repe), nego je sa liberalizacijom tržišta počeo sve više da stiže šećer od šećerne trske.
Branislav Gulan, agrarni analitičar, objašnjava za „Politiku” da se situacija ubrzano menja.
– U poslednjih deset godina u Evropi je ugašeno više od 20 šećerana, a aktivno je vođena politika da je šećer štetan i nepotreban. Sada se svuda u svetu, pa i kod nas na velika vrata, vraća ova namirnica i kraljica polja, kako smo nekada nazivali šećernu repu. Nazivali smo je tako jer je u Srbiji pod ovom kulturom nekada bilo više od 80.000 hektara – navodi Gulan.
U ovom trenutku Srbija za ovu proizvodnju daje subvencije od 35.000 dinara po hektaru proizvodnje. Kako smatraju sagovornici „Politike“, subvencije za šećernu repu u Srbiji ranije nisu postojale i važno je da je država prepoznala to u trenutku kada je industrija šećera u Evropi u krizi zbog ukidanja kvota na proizvodnju šećerne repe u EU. Gulan dodaje da smo ranijih godina izvozili simbolične količine šećera, ali da imamo dozvolu da izvezemo 181.000 tona šećera. Stručnjaci napominju da je zbog klimatskih promena teško praviti bilanse i prognoze kakvu agrarnu politiku voditi za artikle čija je proizvodnja pod vedrim nebom. Odluka Indije verovatno će narušiti snabdevanje u svetu, a kako će se kretati cene, s obzirom na to da je šećer na berzama poslednjih nekoliko godina enormno skočio, to sada još niko ne prognozira. Ova namirnica u kriznim vremena ima svoj strateški značaj, zbog čega bi i Srbija, smatraju, trebalo da se prema njoj odnosi sa posebnom pažnjom.
Direktor Instituta za zaštitu bilja Nenad Trkulja kaže da je pozicija Srbije u ovom trenutku dobra, jer smo, pored svih problema, uspeli da održimo našu šećernu industriju.
– Od 2017. godine i liberalizacije tržišta, stvoren je višak šećera koji je uticao na pad cene. Proizvodnja je postala skupa, pa su proizvođači počeli da se okreću drugim kulturama. Na sreću uspeli smo da održimo proizvodnju i to je sada mnogo važno u trenutku kada je industrija u regionu odumrla – navodi Trkulja.
Naime, Mađarska je sa 13 šećerana spala na jednu, Hrvatska ima takođe jednu fabriku, a Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija nemaju svoju proizvodnju šećera, odnosno šećerne repe.
– Grčka proizvodnju ima u Srbiji, u šećerani u Crvenki, Rumunija koja je ranije imala priličnu proizvodnju, sada ima jednu do tri šećerane sa jako lošim rezultatima i na izdisaju su. Bugarska ima slabu proizvodnju, a Slovenija i Italija u koje mi izvozimo imaju potrebe za uvozom od 80 odsto – naglašava naš Trkulja.
Ozbiljniji igrači u Evropi su Francuska i Nemačka sa 350.000 do 400.000 hektara pod šećernom repom, kao i Poljaci koji imaju upola manje. Evropa je, dakle, znatno smanjila proizvodnju šećera, a Srbija je opstala i u ovom trenutku je potpuno nezavisna i kontroliše i cenu i proizvodnju. Trkulja smatra da ćemo zadržati ovu poziciju ukoliko država nastavi da subvencioniše proizvodnju. Ne treba zaboraviti da samo u regionu imamo mogućnost izvoza čak 800.000 tona šećera. Izvor: Politika