Može se čak reći da je hrana najglavniji faktor bezbednog prezimljavanja i valjanog prolećnog razvoja
Dužnost svakog pčelara u ovo vreme je da pčelinje zajednice pripremi za zimovanje i to tako da im obezbedi ne samo da prezime, već da dobro prezime. To znači da tokom predstojećeg perioda utroše što manje hrane, a da se s proleća razviju u jaka društva, sposobna da u celosti iskoriste paše, od najranijih pa sve do završetka suncokreta.
Kako bi se to i ostvarilo, potrebno je već sada, blagovremeno započeti sa radovima. Oni počinju uvidom u stanje, odnosno detaljnim pregledom. Dakle, pčelar treba savesno i temeljno da pregleda sva društva. Pri tome mora da obrati pažnju i evidentira: stanje matice, jačinu zajednice, količinu hrane i kvalitet saća. Uz to, mora da se pozabavi spoljašnjim faktorima uspešnog zimovanja, od kojih su najbitniji dobar položaj pčelinjaka, koji treba da bude na mestu zaklonjenom od vetra i uznemiravanja.
Matica je duša pčelinjeg društva, kažu stari pčelari, i zato je ona prva na koju treba obratiti pažnju. Zajednica sa slabom maticom, starom ili lošom, neće dobro zimovati, slabo će se razvijati s proleća i, umesto unosa, glavni zadatak će joj biti da je smeni. Zato sa ovakvim maticama nikako ne treba ulaziti u uzimljavanje. Maticu ne treba po svaku cenu tražiti, već je ocenjujemo po njenim rezultatima, po leglu i po pčelama. Znaci loše matice su slabo leglo, šareno i pokriveno malim brojem pčela. I veliki broj trutova i trutovskog legla nije dobar znak. Vođene instinktom, pčele takvih društava pokušavaju da same odneguju valjanu zamenu staroj matici. Ima slučajeva da, umesto smene, počnu obilnije da hrane staru maticu kako bi više polegala i tako joj ubrzaju kraj života. Samo osmatranje leta na kome se uočava redovan unos polena može da dovede u zabludu i stare pčelare. Matica jeste prisutna u košnici, ali to nam ne pokazuje i njen kvalitet. U takvim sumnjivim situacijama treba pristupiti višekratnom stimulativnom prihranjivanju. Ispravna matica će potom otpočeti zaleganje u koncentričnim krugovima. Loša će nastaviti sa šarenim leglom, pa je neizostavno treba smeniti i dodati mladu putem kaveza.
Dobri pčelari uzimljuju samo jake pčelinje zajednice zato što su jedino one kadre da se prilagode svim neizvesnostima koje zima donosi i da blagovremeno ostvare dobar prolećni razvoj. Slabe, ako i prezime, samo su bespotrebna briga tokom nastupajućeg perioda. Društva koja se pripremaju za zimovanje moraju početkom septembra da imaju najmanje osam dobro posednutih ulica pčela. Zajednice sa oko šest ulica dobro je pojačati jednim kilogramom pčela.
Nikada pčele tokom zime neće stradati od hladnoće, ali od gladi hoće. Može se čak reći da je hrana najglavniji faktor bezbednog prezimljavanja i valjanog prolećnog razvoja. Ako pčele do polovine avgusta sakupe preko deset kilograma meda, do uzimljavanja ostaje dovoljno vremena da se prihranjivanjem rezerve povećaju ukoliko ne postoji dostupna bilo kakva jesenja paša. Litar do dva sirupa nedeljno će sačuvati već stečenu zimnicu i dopuniti je, a uz to i razviti obilno leglo mladih pčela, preko potrebnih u prolećnom razvoju. U svakom slučaju, zadatak pčelara je da zimnica ne bude ispod 15 kilograma. U ovo vreme pčele preuzeti sirup smeštaju u neposrednu blizinu legla i spontano mešaju sa rezervama meda, što je povoljno za zimovanje. Prilikom prihranjivanja pčelar mora biti vrlo oprezan zbog opasnosti od grabeži.
Život pčela odvija se na saću, pa je njegov kvalitet od izuzetne važnosti. Stoga je još tokom proizvodne sezone trebalo razmišljati o tome i sve neispravne ramove smeniti. To su okviri sa iskrivljenim i oštećenim saćem, sa većim brojem razvučenih i trutovskih ćelija. Sada iz prostora budućeg gnezda moraju biti uklonjeni svi okviri sa mladim saćem, iz kojih nisu izvedene bar tri do četiri generacije pčela. Devičanskom saću nije mesto u gnezdu jer je hladnije, već treba birati okvire koji, okrenuti prema suncu, imaju boju crvenog vina. Tradicionalni način pčelarenja podrazumevao je uklanjanje viška ramova iz košnice i sužavanje gnezda. Savremena merna tehnika je infracrvenim meračima pokazala da je temperatura na svega oko jedan centimetar od zimskog klubeta jednaka temperaturi okoline. Ali, dobra ventilacija se mora obezbediti.
Kod košnica nastavljača plodišne okvire treba staviti tako da u donjem nastavku, koji leži na podnjači, uz bočni zid bude po jedan ram ispunjen medom, a ostali prostor ispuniti okvirima izgrađenog saća i manjim vencima meda. Preko prvog nastavka postavlja se drugi, sa društvom i hranom. I u ovaj nastavak treba do bočnih zidova staviti po okvir dobro ispunjen medom, a do njih okvire sa cvetnim prahom i leglom. U sredini nastavka treba da su okviri sa najmanjim vencima meda. Praksa je pokazala da je izostavljanje jednog rama iz nastavka veoma korisno. Pomeranjem svih ramova ka centru, dobija se bočno, uz zid košnice, uski prazni prostor koji omogućava bolju ventilaciju, odstranjivanje pogubne zimske vlage, ali i termoizolacioni sloj vazduha. Treći nastavak, medišni, koji je sada suvišan i u kome se nalazi samo prazno izgrađeno saće, ili se odnosi u skladište ili, kako to mnogi pčelari rade, postavlja na podnjaču. Tako se saće bolje čuva od voštanog moljca, jer pčele prelaze preko satova i čuvaju ih, a sa druge strane, to je odlična brana od uduvavanja zimskih vetrova kroz leto. Tekst Dejan Kreculj