Mesto rođenja Pančićeve Omorike, je Tara – selo Zaovine. Ove godine će na najlepši način biti obeležena stotridesetgodišnjica otkrića omorike i očuvanja istorije i života ”ledene lepotice”. Onako vitka, nežna i prelepa preživljavala je smrti svojih biljnih i životinjskih vršnjaka, sve zemljine preobražaje – milione godina. Putujući po užičkom okrugu dočuje za nju princ od botanike Josif Pančić i tvrdo odluči da je nađe. I ako je to bilo gotovo nemoguće, jer mu niko nije znao reći gde ona živi, posle dvadeset dve godine mukotrpnog traganja (dolazio je nekoliko puta na konju iz prestonice ovamo), probudi je i, sav srećan pokaže svetu.
Pančićeva omorika predstavlja jednu vrstu smrče, endemit i tercijalni relikt Srbije. To znači da se ova biljka može pronaći samo na određenom, manjem području i da je uspela da opstane od davnih vremena. Procenjuje se da Pančićeva omorika postoji već oko 65 miiona godina. Pančićeva omorika kao ’’živi fosil’’ svetske flore predstavlja veliku zagonetku: poreklo, zbog čega je njena rasprostranjenost smanjena samo na srednji tok reke Drine, zašto loše reaguje na negativan uticaj čoveka, dok sa druge strane uspeva da opstane u zagađenim prirodnim uslovima.
Omorika je pre svega planinska vrsta koja izrasta isključivo na visinama do 1700m nadmorske visine i najčešće raste na strmim krečnjačkim liticama. Prirodna staništa su joj oko Drine, između Višegrada i Bajine bašte. U današnje vreme se sadi u dvorištima i baštama. Svoje srodne vrste Pančićeva omorika ima u Aziji i širom Evrope, jer su nekada davno praroditelji omorike bili upravo ovde rasprostranjeni. Van svojih prirodnih staništa, Pančićeva omorika ima izuzetan značaj u hortikulturi kao ukrasna biljka u baštama ili raznim parkovima. Vrlo je cenjena u severnoj Evropi i Severnoj Americi, zbog jedinstvenog oblika i sposobnosti da raste na različitim zemljištima kao što su alkalno, glineno, kiselo i peskovito.
Josif Pančić je za Omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo u užičkom kraju 1855.god. Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861. Godine 1865.naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike,ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao. Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike. Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ).
Na kraju 1875.god. Josif pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku. Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i ’’ ledena lepotica ’’. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika. Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu ’’ Crveni potok ’’ ili ’’ Tepih livada ’’, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu. Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv.rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.
Pančićeva omorika kao ’’ živi fosil ’’ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, osetljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ). Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podiglo je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.
Dr Josif Pančić je osnivač i prvi predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, Ugarske akademije zoološkog društva u Beču, član Bavarskog društva u Šerburu, u kojima su isticane velike zasluge njegovih naučnih radova za svetsku nauku. Josif Pančić je u svojim proučavanjima dao veliki doprinos na polju botanike, zaštite prirode, zoologije, biogeografije i ekologije, mineralogije i geologije.
Samo na polju botanike Pančić je u Srbiji opisao 2176 biljnih vrsta i pronašao za nauku 102 biljne vrste.
Josif Pančić 1888.god. sahranjen je u sanduku načinjenom od Omorike na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh. U njegovo ime Gimnazija u Bajinoj Bašti koja nosi njegovo ime započela je sa projektom formiranja botaničke bašte u neposrednoj blizini škole. S.C.