utorak, 07. jula 2020.
Sve više ljudi se usuđuje da priča o uslovima rada u mesnoj industriji „Tenis“, kao i o mahinacijama kooperantskih firmi iz Rumunije. Redakciji DW na rumunskom svakodnevno se javljaju ljudi koji tamo rade.
„Mi radimo kod Tenisa. U karantinu smo i niko se ne stara o nama!“ Takvim i sličnim apelima iz okruga Gitersloh u nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji preplavljena je redakcija DW na rumunskom. Otkako su počeli da izveštavaju o izuzetno lošim uslovima rada i stanovanja radnika koji su zaposleni preko posredničkih i kooperantskih firmi iz Rumunije, redakcija naših kolega postala je glavno mesto gde se javljaju ljudi ostavljeni na cedilu u vreme korona-krize. Zaboravili su ih i u najvećoj fabrici za preradu mesa u Nemačkoj „Tenis“, i njihove rumunske posredničke firme preko kojih su zaposleni.
Preko telefona nam detaljno pričaju o napornom radu u klanici, o nedostatku zaštitnih mera i o tome da su uslovi u kojima žive često nehumani. Naravno, i o iznenadnom karantinu u kojem su prepušteni sami sebi. I sve ono o čemu se već danima izveštava, još jednom se potvrđuje u tim razgovorima.
Jeftina radna snaga
Neki sagovornici mirno opisuju svoja iskustva, drugi su uzbuđeni. U pozadini se mogu čuti i glasovi drugih ljudi koji takođe žele da iznesu svoje mišljenje. Mnogi su godinama zaposleni kod „Tenisa“, drugi samo nekoliko meseci. Kažu da su došli u Nemačku preko kooperantskih firmi iz Rumunije. A one, kako pokazuju istraživanja DW u Rumuniji i Nemačkoj, kao jeftinu radnu snagu zapošljavaju desetine hiljada žena i muškaraca.
Trik je vrlo jednostavan: u Rumuniji preko oglasa traže radnici za berbu špargli, jagoda ili rad u klanicama. Ugovori se potpisuju još u zemlji odakle su radnici, a te ljude to obično košta 100 evra. Troškove prevoza autobusom često plaćaju sami, povratna karta košta 240 evra.
Veoma loši uslovi u stanovima za radnike iz Rumunije
U svim tim oglasima navodi se da je zagarantovana minimalna satnica 9,35 evra. Onda se dnevno za stanovanje obračunava sedam evra – dakle oko 200 evra mesečno za krevet u stanu u kojem živi još nekoliko osoba. Tu su uračunate i ostale „dažbine“.
Iako je u ugovoru obećano da se prekovremeni sati plaćaju, to se ne nađe uvek na platnoj listi. Mnogi radnici kažu da su mesečno zarađivali između 700 i 900 evra. U nekoliko slučajeva prekovremeni sati isplaćivani su „na ruke“ – dakle na crno i mimo nemačke poreske uprave.
Od plate iz klanice žive čitave porodice
Uprkos nepovoljnim uslovima u klanicama i lošem smeštaju, neki ljudi nisu u potpunosti nezadovoljni svojim platama. Mnogi opet kažu da su „uvek imali osećaj da su bili prevareni“. Ali plata je ipak duplo veća nego kod kuće – ako tamo uopšte mogu da nađu posao. Od novca koji mesečno šalju kući često zavisi čitava porodica.
Iako su im poslovođe i vođe smena Rumuni, malo radnika ima hrabrosti da pita da li je ono što se navodi u platnoj listi zaista sve tačno. Do nadređenih Nemaca ionako nisu imali pristup, a kamo li do „velikog šefa“. Ljudi koji se javljaju u DW često ponavljaju poznatu rumunsku izreku: „Dok dođeš do dragog Boga, pojedu te sveci.“
I još jedna stvar u tim razgovorima postaje jasna: nisu sve kooperantske firme iz Rumunije na meti kritika, ali se zato veoma često pominje kompanija „MGM“ iz Ostvestfalena čiji je vlasnik Dumitru Mikulesku.
Biznismen iz Rumunije
DW-istraživanje je pokazalo da Mikulescu kontroliše nekoliko kompanija u Nemačkoj i Rumuniji – od agencija za posredovanje prilikom zapošljavanja, pa do agencija za promet nekretnina. Karijeru je počeo na jugu Rumunije, u okrugu Dambovica. Tamo je uzgajao svinje i živinu. Mediji su prenosili da je 2011. pravosnažno osuđen na godinu i po zbog korupcije. Ipak, Mikulesku je nastavio nesmetano da radi.
Članove porodice i prijatelje uspeo je da postavi na važne položaje i na taj način kontrolisao mrežu kompanija, lokalnih medija i državnih organa. Politički se aktivirao i u zavisnosti od svojih interesa nekoliko puta je menjao stranke. Priča se i da je vršio pritisak, pa čak i pretio neugodnim konkurentima i političkim protivnicima. To mu međutim nije pomoglo u političkoj karijeri: bez ikakvog vidnog uspeha 2016. godine je okrenuo leđa politici i otada se koncentrisao na svoju, stalno rastuću mrežu kompanija u Nemačkoj.
Glas da Mikulesku preti onima koji ga kritikuju i da su njegovi radnici pod pritiskom prati ga i u Ostvetsfalenu. O njegovim „uspešnim poslovnim modelima“ u poslednjih pet godina, a naročito poslednjih dana, izveštavaju i nemački mediji, npr list „Kelner štat-ancajger“ ili magazin „Špigel“. Molba DW da nam da izjavu nije urodila plodom.
Šta Nemačka može da učini?
Karantin u fabrici firme „Tenis“ bi za nekoliko dana trebalo da bude ukinut, a fabrika ponovo da počne s radom. Neki od radnika s kojima smo razgovarali vratili su se u Rumuniju neposredno pred zatvaranje i ne žele više da rade u „Tenisu“.
Ostali su nadaju da će se radnim i životni uslovi poboljšati – između ostalog i zahvaljujući brojnim medijskim izveštajima o njihovoj situaciji. U međuvremenu se na internet-portalima ponovo pojavljuju oglasi u kojim se traže radnici u Reda-Videnbriku. U oglasima se navodi da su uslovi „dosta bolji“.
I opet će doći ljudi iz Rumunije, oni koji u svojoj domovini ne mogu da nađu dobro plaćen posao. Mnogi s kojima smo razgovarali voleli bi da ih direktno preuzme njihov nemački poslodavac. Bundestag bi o nacrtu odgovarajućeg zakona koji to dozvoljava mogao da raspravlja posle letnje pauze.
Još uvek na dnevnom redu nije pitanje da li će taj zakon da važi i za rad u poljoprivredi, građevinarstvu ili službama za dostavu. O tim sektorima i skandaloznim uslovima DW takođe izveštava već godinama. Sigurno je da bi bio jak signal ako bi se Nemačka, tokom predsedavanja Savetu EU, založila za evropske standarde kada je reč o slobodnom kretanju radnika. U korist radnika.
Izvor:DW