Vrlo često registrujemo cenovne oscilacije u pogledu proizvodnje mesa, zbog koje ljutnju iskazuju kako primarni proizvođači tako i krajnji kupci. Do devedesetih godina prošlog veka važili smo za drzavu u kojoj se proizvodi najkalitetniji bejbi bifa ali i odlične svinjske polutke. Stočarstvo je bilo prilično razvijeno, samim tim je pokrivalo naše potrebe ali je veliki deo proizvodnje išao u izvoz. U tom lancu svi su bili zadovoljni od samih tovljača, proizvođača žitarica, industrije stočne hrane, prerađivačke mesne industrije. Domaću proizvodnju pratila je solidno i domaća potrošnja. Danas je u stočarstvu slika potpuno anemična.
Teško da je zamisliti i najmanje porodično okupljanje, pa čak i moderniji banket bez svijnskih đakonija od pečenice, kulena do pečenja. Zemlja smo gurmanluka kojoj ne odolevaju ni stranci, pa ipak sve je manje onih domaćina koji će opstati u svinjarskoj proizvodnji. Zoran Milićević iz Žiče decenijama se bavi ovom proizvodnjom međutim koliko u ovoj branši ide govori statistika na njegovom gazdinstvu.
,,Više je Miloš Obrenović na skelu izvozio svinje u Ugarsku nego mi danas.naše gazdinstvo je uglavnom imalo između 60 i 80 svinja, danas jedva trećinu! Tako je u celoj Srbiji, nismo mi jedini. Zašto je tako? Mnogo je razloga, ali je osnovni da mi imamo godišnju proizvodnju svinja na oko 2 miliona i 800 hiljda, dok su nam porebe za ovim mesom oko 5 miliona svinja. Tu razliku uvozimu, zbog te razlike se zatvraju farme, zatvaraju kuće i ostaju sela prazna. računica je jednostavna i zato nam zemlja biva zapuštena a sela napuštena.! počinje ogorčeno naš domaćin
Na proizvodnju se više odrazilo poskupljenje stočne hrane, energenata, smanjena potrošnja zbog pandemije, pojava afričke kuge, ukrajinskog sukoba. Na globalnom nivou, ona je uzrokovala poremećaje na tržištu, pa je u Srbiji jeftinije bilo uvoziti svinjsko meso, nego ga proizvoditi. Za dugotrajna rešenja potrebne su nove destinacije za izvoz i veći podsticaj za velike uzgajivače.U prilog priči ništa nam ne idena ruku, o čemu svedoče prazni obori i ovde u Žiči. Svinjarstvo je poskupelo i neodrživo naročito za one koji kupuju stočnu hranu, tako da je mala verovatnoća da će sin nastaviti tradiciju. Kako god na seljaku se sve lomi.
,, Prodali smo jedan dobar deo krmača i razmišljamo ako cene ostanu na ovako niskom nivou i ne možemo da se pokrijemo u odnosu na troškove i mi zatvorimo farmu. Cene stočne hrane eksplodirale i da se na proizvodnji svinja gubi 60-70 dinara po kilogramu.Svinje se prodaju po ceni od 165 do 170 dinara po kilogramu žive vage, a minimalno bi kilogram žive vage trebalo da po ovim cenama hrane košta 240 dinara, da bi proizvodjači opstali. Tovilišta i štale se ubrzano prazne, posle naglog poskupljenja stočne hrane jer je prozvodnja potpuno neisplativa i stočari gašenjem proizvodnje smanjuju gubitke.Stočari iz centralne i drugih delova Srbije, gde se žitarice manje gaje, ovih dana spas traže u razmeni mesa za kukuruz iz robnih rezervi jer je kod trgovaca njegova cena od 42 do 45 dinara po kilogramu.Održiva cena za prasad bi bila 400 dinara i tovljenica bar 250 dinara, jer retko koji proizvođač, stočar da ima svu količinu hrane za svoje farme. Sojina sačma je 90 dinara, suncokretova sačma preko 50 dinara, a znamo da je suncokret bio 36 dinara otkupna cena. Stočno brašno je takođe poskupelo, pšenica čisto zrno, blizu 40 dinara. Kuda to vodi?,, odgovara pitanjem Milićević
Aktuelni trenutak u “porodičnoj” svinjarskoj proizvodnji je težak. Da bi se prevazišao, stočari moraju pod jednu kapu, kako bi sačuvali svoju proizvodnju i opstanak svojih gazdinstava.U Srbiji je to gotovo nemoćuće.
.,,Mi smo proizvodili tovljenike. ali nam jeste brži , možda i isplativiji posao proizvodnja prasadi. U oba slučaja to je rudarski težak posao, krmače, prašenje, nespavanje. Kada stogne na prodaju, tada tek nastaje problem. Kraljevo je nekako na raskršću gde imate dosta pečenjara napotezu Kraljevo, Kruševac, Čačak gde se oni uglavnom dogovaraju o cenama i ne odstupaju od toga. A mi smo svinjari razjedinjeni, svako vuče na neku svoju stranu, nekako smo i razuđeni, nema nas tako mnogo. Nekada je u svakom selu imalo po nekoliko tovljača, danas slabo. Nama bi sada zadrugarstvo zaista bilo neophodno, da imamo nekoliko otkupnih mesta sa jedinstvenom cenom. Možda da imamo i neku preradu i da to pod jednom robnom markom plasiramo. Toga, na žalost nema! Smatram da imamo kavlitetna grla, ali nema cene, nema tržišta.,, – konstatuje ovaj domaćin
Proizvodjači su, u velikom problemu jer je stočna hrana preskupa, a i kada bi hteli da je kupe nemaju novac jer ne mogu da prodaju stoku spremnu za klanje. Cene stoke su, za proizvodjače niske jer je poskupela hrana i energija i kilogram žive vage svinja trebalo bi da košta najmanje 200 dinara, a da se ne računaju svi troškovi, a ako se računaju, kilogram bi trebalo da košta i 250 dinara.
,, Potrošnja mesa primerena je kupovnoj moći jer se najviše kupuje piletina, zatim svinjetina i na kraju junetina jer kilogram junećeg buta košta preko 1.000 dinara.Mi imamo osim uvoza živih svinja, smrznutog mesa i uvoz prerađevina, čak i konzervi. Ti svi velemarketi uglavnom uvoze tu robnu proizvodnju, to je praktično strana proizvodnja, gde mi indirektno kao kupci u trgovinskim lancima, finansiramo stranu stočarsku proizvodnju, njihove farmere. Za to vreme, u prodavnicama svinjski file košta 980 dinara, pečenica 860 dinara, a čvarci i do 2.500 dinara za kilogram.
Vrednost uvoza je bio oko 54 miliona evra. Svinjsko meso smo uvozili iz Španije, Holandije, Mađarske, pa čak i Hrvatske. Prasiće od 25-30 kilograma smo uvozili iz Nemačke, Holandije i Belgije, po ceni od 50-60 evra po prasetu.,, ojađeno priča Milićević
Pomak je napravljen, istina papirološki, još lane. Naime,Upravi za veterinu je dat nalog da dodatno pooštri mere prilikom uvoza, poštujući najviše zdravstvene standarde. Greške u koracima treba ispravljati od čuvenog ssp sporazuma, koji nije zaštitio naše stočarstvo.
,, Mi smo imali kao udruženja sastanak u ministrstvu poljoprivrede, sa predstavnicima resora, da vidimo šta i kako možemo da uradimo, jer ova, ovakva politika ne vodi ničemu, ustvari vodi ka našem propadanju. Mi na žalost zbog SSP sporazuma ne možemo da zabranimo niti akciziramo nikome robu. Ako bi mi bilo kakvom regulativom smanjili ili obustavili uvoz mesa, oni bi nama zabranili izvoz voća, povrća, čega god. Sa te strane su nam ruke potpuno vezane, dakle ne smemo da se zamerimo EU. Zatim je bio sastanak i sa prerađivačima, klaničarima koji su obećali otkup našeg mesa, po višoj ceni, kako bi bili zadovoljeni parametri održive proizvodnje. Osim toga, dogovoreno je da jedno vreme neće uvoziti meso. Subvencije u Srbiji za poljoprivredu su male i da nisu ni blizu finansijskim podsticajima koje poljoprivrednici dobijaju u evropskim zemljama.,, kaže ovaj stočar
U pogledu izvoznih i uvoznih brojki, pre dve i po decenije Srbija je bila veliki izvoznik svinjskog mesa, od koga se inkasiralo u državu i farme oko 760 miliona dolara. Tu prošlost nećemo imati u skorijoj budućnosti, što ne važi za konsatantan uvoz .Podaci govore da je u 2018. godini u Srbiju uvezeno zamrznutog svinjskog mesa u vrednosti od 71 milion dolara. Slično je nastavljeno i 2019. godine, za šta je izdvojeno oko 150 miliona dolara. Trend se nastavio i u 2020.godin, gde je za meso inkasirano oko 45 miliona evra , dok su prerađevine vredele blizu 60 milona. Tokom prošle godine Srbija je uvezla 25.000 tona svinjskog mesa, a pazarili smo od stranaca i 200.000 prasića. Uvozili su i sami trgovinski lanci da bi imali sveže meso za prodaju. Ove poražavajuće podatke za našu zemlju samo dopunjuje činjenica da smo u istom periodu izvezli svega 1.100 tona svinjskog mesa, u vrednosti od 2,5 miliona evra.Milićević kaže da je naša rak rana upravo neverovatan uvoz svega od živih svinja, smrznutog mesa, prerađevina. Pitanje je da li je i kako moguće iskontrolisati taj posao.
,, Godinama uvozimo značajne količine mesa i mi smo pre pet godina uvozili 50.000 tona svinjskog mesa. Prošle godine smo uvezli 25.000 tona svinjetine i oko 200.000 prasadi. Sa liberalizacijom tržišta, naše ionako slabo i osetljivo svinjasrtvo je došlo u tešku situaciju.Mi se zalažemo da kod nas bude vremenski ograničen rok mesa bude 6 meseci kao u EU, a ne da razmišljamo da li je, šta i kada uveženo. Da vidimo da li možemo se ugledamo na Slovačku koja u svijim rafovima imaju 70% svoje proizvodnje. Ti proizvođači imaju benefite i nikome ne pada na pamet da uvozi. Ako bi to sledili, gde bi nam bio kraj.,, – konstatuje ovaj farmer
Država treba da omogući tov i prodaju svinja. Imamo vredne stočare i dobru nauku. Po jednoj krmači u prašenju sad možemo da imamo i po 18 prasadi. To znači da uz nekoliko velikih farmi, već za tri do pet godina možemo u zemlji da unapredimo ovaj tov i da imamo 18 miliona svinja u zemlji! Za njih bi imali tržište, prvenstveno Kina i Rusija. Uz povećani tov otvara nam se i mogućnost izvoza kakao polutki tako i prerađevina. EU nam još uvek nije dostupna ni cenovno, ni sa aspekta zdravstvene bezbednosti, zbog primene vakcine na klasičnu kugu svinja.
,, Postoji niz barijera koje ugrožavaju ovu proizvodnju, ali da bi bilo šteta da Srbija ostane bez svinja jer smo zemlja tardicije u ovoj proizvodnji. Imamo probleme u funkcionisanju tržišta, zatvorili su ga Crnogorci, a zatvaraju ga i drugi. Bila bi šteta da Srbija ostane bez svinja. Mi smo zemlja kukuruza i koja treba da ima svinje. U celom tom sistemu bi trebalo da se rehabilituju zadruge i da okupe male proizvođače. I gde mi na osnovu svega ovoga da se takmičimo sa farmerima jedne Danske, Nemačke, Norveške ili Holandije, gde je proizvodnja svinja jeftinija a subvencije veće. Apelujem da država pomogne proizvođačima kupujući od primarnih proizvođača koji su najugroženiji. Ona može da kupi jedan značajan deo količina mesa i da ga zamrzne, jer i ovo što uvozimo je zamrznuto i dolazi da bi se prerađivalo. Trgovci i prerađivači se bolje snalaze u ovoj situaciji, a ceh plaća upravo seljak i od njega treba kupiti deo proizvodnje, da ih spašavamo.,,- zaključuje naš sagovornik
Protekloh godina stanje je pogoršala i pojava afričke kuge za koju nema leka. Izvozna tržišta zabranila su uvoz mesa iz Srbije, izuzev termički obrađenog na preko 70 stepeni. Istovremeno u Kini je protekle dve godine zbog afričke kuge pobijeno nekoliko stotina miliona svinja, što je iziskivalo potražnju u ovoj istočnoj mnogoljudnoj zemlji. Možda je Kina obećana zemlja,ali moramo biti objektivni pa imati u vidu da za Kinu nećemo imati mesa ni za jedanu njihov grad a kamo li za državu. Međutim bez kontinuiranog izvoza nema ni daljeg razvoja, bez kvaliteta, kvantiteta i količine nema ni izvoza, i tako, pa nikako, iz začaranog kruga.
Problemi nisu od juče ali se ne rešavaju
Problemi u stočarstvu prvi put ozbiljnije drmaju farmere, generalno uvođem sankcija 1992. godine, tadašnjoj Jugoslaviji. Ovaj potez svetskih moćnika uslovio je zabranu izvoza ali i znatno manju potrošnju mesa, jer je većina industrijskih giganta sa 5-6 hiljada radnika polako ali sigurno odlazila na plaćeno odsustvo, prinudne odmore i na kraju u istoriju stavljanjem katanca na glavni ulaz. Samo u Kraljevu je tih godina u 4 jaka industrujska pogona bilo upošljeno oko 16 hiljada radnika bez Gradske bolnice koja je takođe bila veliki konzument mesa. Prosta matematika kaže 3 obroka, jer se radilo u 3 smene x 300 gr mesa po obroku x 16.000 radnika, dnevna potrošnja 14.400 kg, bez obdaništa, bolnice, kasarni?!…Danas je broj industrijskih radnika u Kraljevu oko 2.500 I jedino su za njih i dalje topli obroci u varivu sa mesom. Ostali, radni dan uglavnom provedu na suvim pecivima. Potrošnja je drastično smanjena i to ne samo u jednom gradu! Ne računajući sirotinju koja šniclu sve manje kupuje.
Na malom i zatvorenom tržištu poput srpskog, talasanje je mnogo jače, ekstremi oštriji, a prave muke nastaju kada se sve dogodi u isto vreme. Prvi veliki krah u dkorijoj prošlosti,se dogodio 2007. godine, kada je potražnja tovljenika dostigla minimum u godišnjem ciklusu, a ponuda maksimum u svinjskom ciklusu. Da nevolja bude veća, cene ratarskih kultura beležile su sezonsko-špekulativni rast. Došlo je i do protesta svinjara, koji nisu doneli neke senzacionalne rezultate i pored predstojećih izbora. Istorija je tako na mnogim farmama ispisala poslednje slovo.
Da li svinjarstvo ide na put bez povratka
Pre tri decenije godišnje smo izvozili meso u vrednosti od više od 760 miliona dolara, a danas se u milionima dolara računa uvoz.U svinjarstvu postoje cenovni ciklusi, kada cena raste i pada, ali je ovogodišnji izražen do te mere da je došlo do gašenja velikog broja farmi, po gruboj proceni više od 30 odsto farmera je odlučilo da stavi katanac na svoje obore.Srbija ranije izvozila i polutke i prerađevine, kao i da smo imali više od četiri miliona svnja, dok ih sada imamo oko 2,7 miliona.Kada bi se primenila agrarna ekonomija u proizvodnji svinja, prema ceni kukuruza i soje, trebalo bi da plaćamo živu svinju negde između 250 i 300 dinara. Pošto se cena buta po kilogramu množi sa 3,5, trebalo bi da košta oko 1.900 dinara. To bi bila realna cena, ali ko bi to mogao da kupi?
Sa trenutnih oko tri miliona svinja, Srbija bi samo kukuruzom koji se proizvede u našoj zemlji mogla da nahrani između 12 i 14 miliona tovljenika i na taj način ostvari trostruko veću zaradu nego prodajom ove žitarice. Da bi se to dogodilo, neophodno je da se promeni čitav sistem proizvodnje. Od decembra 2019. je prestala vakcinacija protiv klasične kuge i time se pruža prilika da primarni proizvođači svoje tovljenike direktno prodaju klanicama u okruženju, međutim nije došlo do nekih većih pomaka, prosto jer su drugi jeftiniji.
Drugi momenat je i odnos prema stočarstvu kod nas i van Srbije Stočarska proizvodnja u zemljama Evropske unije oko 70 odsto od ukupne poljoprivredne proizvodnje, dok stočarstvo u Srbiji učestvuje u bruto poljoprivrednom proizvodu sa samo 32 odsto. U Srbiji se proizvodi oko 118 kilograma mesa po hektaru poljoprivredne površine, u Danskoj 799, u Nemačkoj 375, Francuskoj 264 kilograma… U svakom pogledu, poslednji smo. Ranije smo, trošili 65 kilograma mesa, od čega je 30 bilo svinjsko, dok sada koristimo ispod 50 kilograma.
Srbija je još daleke 1866. godine bila svinjarska zemlja, jer, na 1.000 stanovnika imala je blizu 1.300 svinja, I danas se u svetu razvoj jedne zemlje meri po broju svinja i stanovnika!. Srbija danas ima 6,9 miliona žitelja, ali tek oko 2,8 miliona svinja. Poređenja radi,Danska, ima osam miliona stanovnika, ali i oko 32 miliona svinja. Znači, mi smo danas nerazvijena zemlja! Na primeru Milićevića pad proizvodnje je za 60%.U pogledu izvoza ovi podaci su tek poražavajući. Na kraju treba se upitati i gde je razlika od žive vage do kase. Previše pitanja i premalo pravih odgovora…. Možda na kraju budemo zaista žvakali gumenu šniclu koju propagira Bil Gejts. S. C.