Čučavac, džinka, mesečar. Verovatno većina onih koji prati naredne redove nije čula za lokalne autothone nazive pomenutog povrća. Pasulj, ljuta papričica i najbolji krompir koji smo ikada imali, mesečar. Trka za većim prinosima, novim izgledima, modernoj ambalaži, istisnuli su u potpunosti voće i povrće starih lokalnih sorti zbog višestruko isplativijih hibrida. Vraćanje tradiciji ali i društvu da se ponovo hrani zdravije polako uvodi neke nove trendove. Istina oni nisu u takvoj ekspanziji kao što je postigla hibridna ,,revolucija,,.
Vreme je sadnje povrća, pa možda i pravi trenutak da obradimo ovu temu. Osim toga , apotekari kažu da je pandemija vratila mnoge na selo, postali su vikend povrtari. Oni koji su kupovali semena prošle godine, ovih dana su ponovo pazarili istu robu u poljoprivrednim apotekama. Upravo oni traže neđto domaće, staro, bez mnogo hemije, sa mnogo ukusa. Oni nisu opterećeni zaradom, već zadovoljstvom, da su proizveli nešto svoje, pa makar i za sopstvene potrebe.
Nije samo pandemija uticala na ovu ,,modu,,. U svetu je trend da se mlađe generacije u velikoj meri okreću zdravoj ishrani, ali se i po našim pijacama sve češće može čuti žal za prošlim vremenima, kada je voće i povrće „imalo mnogo lepši miris i ukus“. Oni koji se ozbiljno bave poljoprivredom znaju šta je lepo i dobro, ali znaju i da je motiv u svakoj profesiji, da se ne lažemo profit. Tako je sa povećanjem broja stanovnika, naročito u gradskim sredinama, danas u modernoj poljoprivredi zastupljeno gajenje jedne prinosnije sorte-hibrida na većim površinama, što ne ide u prilog starim vrstama.
Ipak, tokom poslednjih decenija dvadesetog veka akcenat u stvaranju novih sorti je bio na prinosu, što je imalo svoju ekonomsku opravdanost. Na taj način, zanemarivao se kvalitet, odnosno mnoge povrtarske vrste gubile su ,,ukus i miris,,. Međutim osim čula mirisa i ukusa naš organizam je na ovaj način uskraćen i nutritivno, odnosno sadržajem makro i mikroelemenata, vitamina, proteina, pigmenata, antioksidanasa, vlakana poduži je spisak.Osim toga struka kaže dasu domaće sorte bolje adaptirane na agroklimatske uslove naše zemlje, gde su i nastale, samim tim agrotehnika i tehnologija je bila znatno jeftinija.
Najstariji i najtrofejniji po broju stvorenih sorti i hibrida u agraru, je svakako Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad. Pod robnom markom NS SEME, pored sorti koje su u njemu stvorene, čuvaju se i stare sorte brojnih povrtarskih biljnih vrsta sa ovih prostora. Domaće sorte kupusa, paradajza, paprike, lukova, pasulja, boranija, dinja, itd. su i dalje zastupljene u proizvodnji i ispunjavaju kvalitativnu stranu njihove upotrebne vrednosti u načinima korišćenja u našoj ishrani, a takođe su pogodne i za gajenje po principima organske proizvodnje.
Ulaganje u stare sorte dugoročno može biti veoma isplativo s obzirom na sve veću potražnju
Naime, verovali ili ne, prinos i kvalitet su obično u negativnoj korelaciji. Konkretno, kod povrća ukoliko je veći prinos obično ono ima veći sadržaj vode u biljnim organima. Stoga materije koje daju miris i ukus budu ’razblažene’ u takvim plodovima. Takvo povrće u žargonu zovemo ’plastično’. Oni koji su probali znaju o čemu govorimo. Ovih dana možete proveriti u marketima. Nije više čak ni toliko skupo, ali ne miriše na Srbiju . Svet vapi za mirisnom izvornom hranom, koja po pravilu ne mora biti organska, ali mora sadržati visok procenat vitamina, minerala, pa čak i lekovitih supstanci. Otuda i ne čudi da su pojedine evropske države uvećale površine pod autothonim sortama. Taj proizvod žele da konzumiraju ali i plate.Dobra vest, u našoj zemlji trenutno postoji trend vraćanja starim sortama ali i organskoj hrani.
Svedoci smo da je upravo pokret proizvođača organske hrane doneo drugačije trendove i u tom segmentu, te podigao cenu, što opravdano, a što „marketinškim principima“, voću i povrću koje po definiciji nema velike prinose. Nema jer nije hibridm jer nema hemiju i stimulatore, nema zagađivače. Jedini nedostatak u ovoj priči, za one koji bi da ,,zasuču,, rukave jere veliki rad i to zaboravljenom motikom. Ako imate dosta vrednih ručica na imanju evo prilike.
Dr Daria Danojevića iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, kaže da je potrebno više ulagati u domaću proizvodnju, kao što je slučaj svuda u svetu, pogotovu zato što inostrane kompanije vrše distribuciju semena hibridnog povrća u našoj zemlji, što je finansijski opravdano i ne može se zaustaviti.
Novosadski Institut u svom radu posebnu pažnju posvećuje očuvanju genetskih resursa velikog broja sorti u okviru svojih biljnih kolekcija „Ne treba zanemariti ni činjenicu da su nutricionistički zahtevi u smislu kvaliteta visoki, a stare sorte upravo to i pružaju. Povratak starim sortama, odnosno kvalitetu, je moguć uz reklamu, seriju predavanja, pisanja i objavljivanja brošura, kataloga, gde bi se proizvođači i potrošači informisali o sastavu i nutritivnoj vrednosti, jer obilje vitamina, minerala i brojnih lekovitih supstanci predstavljaju potrebu i imperativ u savremenom načinu života“, poručuje Danojević.
Imajući u vidu da potražnja za starim semenima raste, brojni mali, ali i veliki uzgajivači sve više kupuju ovakve vrste sorti. Međutim, nisu i sva prodajna mesta koja ih imaju u ponudi jednako proverena. Često i baštovani sami ostavljaju seme, ne poštujući principe semenske proizvodnje, što za posledicu ima nestajanje starih sorti.
U Institutu za ratarstvo i povrtarstvo kažu da su semena starih sorti u ponudi preko brojnih internet stranica mnoge od njih nemaju pravo za distribuciju i prodaju semena od vlasnika i stvaraoca sorti. Na kraju zar nije tehnologija toliko uznapredovala da možete lako da prepakujete svaki proizvod.
„U asortimanu i prodaji našeg Instituta kao rezultat oplemenjivanja može nabaviti seme brojnih sorti više od 20 biljnih vrsta povrća. Reč je o sortama pogodnim za proizvodnju kako na otvorenom, tako i u zaštićenom prostoru, za svežu potrošnju, industrijsku preradu, konvencionalnu i organsku proizvodnju. Uz pravilnu i pravovremenu primenu svih agrotehničkih mera moguće je ostvariti značajne finansijske efekte“, napominje dr Maja Ignjatov, rukovodilac Departmana za povrtarske i alternativne biljne vrste u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.
Stare sorte mogu u određenoj meri da se očuvaju u domaćinstvima, ali svakako samo uz primenu svih mera i principa semenske proizvodnje, što je pre svega zadatak Instituta i države.
„Ukoliko se u prvi plan stavlja samo zarada proizvođača i trgovinskih lanaca to vremenom može da dovede do nestanka brojnih sorti. Primat i balans mora da postoji u strategiji i politici svake države, te je stoga neophodno institutima u našoj zemlji pružiti podršku kroz naučne i stručne projekte. Iz tog razloga funkcionalna banka biljnih gena na nivou države je cilj kojim svi mi treba da težimo“, zaključuje Ignjatov.
Mi smo na žalost, bili svedoci nestajanja naših domaćih Instituta i Centara koji su upravo radili taj posao, naravno uz novu genetiku i tehnologiju. Kada već pominjemo povrtrstvo, poznavaoci prilika uvek će imati prvu asocijaciju na krompir i Guču. Naime, od kada je pre više od deset godina Centar za krompir “Guča” prestao da proizvodi semenski materijal, on je počeo da se uvozi iz Holandije i Nemačke. Svake godine naša zemlja iz inostranstva nabavi semenskog krompira u vrednosti od 5-6 mil evra. Mnogi smatraju da tada nastaju i naši problemi u proizvodnji krompira te su nam trapovi svake godine puni do proleća, jer ga niko neće, a da ne govorimo o tome čiji krompir jedemo.
Kako stvari stoje ni Ivanjički krompir odavno više nije “ivanjički”. Ni srpski krompir nije više srpski, već više od 90% “domaćeg” krompira nastalo je, nažalost, iz holandskog semena. Kako god budi nadu to što je Srbija je po prvi put u istoriji proizvela elitno seme krompira koje će se na ovog proleća naći u srpskim njivama na oko 50 hektara. Onaj pomenuti drgačevski mesečar s početka naše priče jedna od sorti.Ovaj projekat u centru za krompir u Guči, vodio je prof. Zoran Broćić, profesor poljoprivrednog fakulteta iz Beogrda
Centar za krompir u Guči pripada ministarstvu prosvete i tehnološkog razvoja ali je skoro dve decenije u blokadi zbog dugova za električnu energiju . Ipak, ova institucija sa zgradom od preko 1000 metara kvadratnih pukim čudom i zahvaljujući Dragačevcima koji gaje poseban kult prema krompiru, koji se i dalje uspešno gaji u ovim krajevima
Ovo je nešto što je potrebno državi Srbiji ukoliko želi da se ozbiljno bavi poljoprivredom .Naša država godišnje uveze semenskog krompira za preko 5 milona evra .Iz svih navedenih razloga jako je važno da sama država sačuva resurs ,,gen banke,,.Može se reći da je očuvanjem genetskih resursa i kolekcija domaćeg sortimenta sačuvano blago naše države. O domaćoj nauci, stručnjacima koje nam je na ,,određeno,, ili ,,neodređeno ,, vreme pozajmio svet i da ne govorimo. Bitke i ratove niko nije izgubio na bojnom polju već satanizacijom ekonomije i uništavanjem nauke. To je naša stvarnost poslednih 30 godina.
Podatak koji sam slučajno pronašla da su Japan i Jugoslavija tehnološki i naučno bili, skoro pa jednaki ,, šezdesetih godina,, prošlog veka. Isorijski i geografski mi smo bili deo te države, u Srbiji je postojalo OSAM INSTITUTA! Da li se neko zapita gde smo mi a gde oni. Svako malo, vidimo da nam ,,klinci,, osvoje nagrade na prestižnim međunarodnim takmičenjima u inovativnosti koja bi i te kako bila primenljiva u srpskoj poljoprivredi. Zar nismo nedavno imali veliki znak pitanja opstanka i jedne ,,Petnice,,.
Mene je lično sramota, ograđujem se od ostalih, da pomenem koji udeo budžeta je odvaja za nauku i poljoprivredu. Sve bi moglo, kada bi neko hteo?! Ovih dana ubedite svoje bližnje da pročitaju bilo koje štivo Branislava Nušića. Da li se išta u državi Srbiji promenilo? S.C.