Autor: Stefan Stojanović, Danijela Pašić 27.05.2019.
Samo ove godine 8.000 Nemaca dolazi u 100 tura po dva autobusa u srpski rezervat prirode – Zasavicu, a već dve decenije ona je omiljena destinacija brojnih zaljubljenika u prirodu iz svih krajeva sveta. Glavna tajna uspeha je – MAGARAC!
Kad čuju zaštićeni rezervat prirode, ljudi uglavnom pomisle na prirodna
prostranstva u kojima nema žive duše i o kojima se brinu “neki tamo
stručnjaci”, za njih se u medijima čuje kada neko neplanski iseče šumu,
ubije retku životinjsku vrstu, zapali i izazove požar…
Ali ne i o Zasavici – čuvenoj, “čak i u Srbiji” po
decenijskim naporima da se stvori nešto drugačije, privuku turisti, sačuvaju
biljne i životinjske vrste, ali od svega toga i zaradi.
Postala je poznata Zasavica i po upravniku rezervata Slobodanu Simiću, čoveku
britkog uma i još britkijeg “jezika” koji je davnih dana zalutao u
selo pored, “najeo se masnog pečenja kod rođaka tadašnje žene” i
otkrio jedan sasvim novi svet, iz kog od tada ne odlazi.
Raj na jugu Vojvodine i severu Mačve, prostire se na 1.800 hektara,
a uskoro bi trebalo da bude proširen na čak 3.500 hiljade hektara. U
pitanju je jedno od poslednjih izvorno očuvanih močvarnih područja, idući od
severa ka jugu Srbije.
“Kičmu” rezervata čine vodena površina kanala Jovac i Prekopac, kanalisan
je i prirodni tok potoka Batar, kao i sama rečica Zasavica, koja preko kanala
Bogaz ima direktnu vezu sa rekom Savom. Zasavica se podzemnim putem napaja i
vodom iz reke Drine i gravitaciono sa planine Cer.
Iako joj stare životinjske rase donose najviše prihoda i dovode najveći broj
turista iz celog sveta, pravo bogatstvo rezervata su zapravo biljke – u
njemu je otkriveno čak 150 novih biljnih vrsta, a sačuvane su i neke koje su u
Srbiji i svetu potpuno iščezle – na primer vrsta “aldrovanda
vesiculosa L.”. Tu su spasene i druge biljke ugrožene u Srbiji – mačiji
rep ili vodeni konjski rep, vodena jagorčevina – žablji ljiljan, pa i jezičasti
ljutic, odnosno kaljužarka…
NAJVEĆI ČUVAR STARIH RASA SRBIJE
Pitam upravnika rezervata Simića u čemu je tajna Zasavice i zašto
baš ona, a ne drugi rezervati po Srbiji toliko dugo i uspešno rade.
“Imao sam prvi koncepciju – prvi vizitorski centar napravljen je ovde, prvi sajt bilo kog
nacionalnog prirodnog dobra je napravljen ovde…Najvažnije je da imaš ekipu –
mi smo nevladina organizacija i puno truda je u sve uloženo”,
objašnjava Simić.
I DABROVI SU “HIT”
Sačuvala je Zasavica, odnosno vratila u prirodu još jednu životinjsku vrtu. Dabrovi, koji su tu uvek živeli, pa iščezli, vraćeni su 2004. godine i sad ih ima više desetina…
Kaže da u rezervatu postoji “tri avenije” – jedna je zaštita i
upravljanje prirodnim dobrom – ono što su kao zadatak dobili od države, druga
je razvoj turizma jer bez toga niko ne dolazi i mesto nema nikaku važnost, a
treća je razvoj starih rasa Srbije.
“Mi smo najveći čuvari starih rasa Srbije – prvo smo
oporavili mangulicu, sremsku crnu rasu, pa podolsko govedo, a imamo i drugu po
veličini farmu muznih magarica u svetu, sa 250 magarica. Na
osnovu svih tih životinja smo razvili ugostiteljstvo – ovde se jede samo ono
što mi na organskom pašnjaku proizvedemo. Napravili smo simbiozu zaštite i
upravljanja”, priča za MONDO Simić.
Ne krije da višak životinja, “naročito mušku
populaciju” kolju i da to jedu i kupuju posetioci rezervata. U
pitanju je organska zdrava hrana.
“To je koncepcija koja nam omogućava da mi zaradimo za 50 odsto naših
potreba, za ostale potrebe – tu je snalaženje onih koji rade – nekih 10 posto,
Ministarstvo (zaštite životne sredine) plaća čuvare, neke radove na zaštiti i
očuvanju, ali struju, vodu, benzin… moramo sami da zaradimo”, kaže
Simić.
Snalaze se, dodaje, na razne načine, ali je ključan podatak da su rezervat sa
najvećim brojem projekata u Srbiji.
“Prešli smo milion evra, većina stvari koje su napravljene –
potpuna infrastruktura – voda i putevi, napravljeno je od međunarodnih
projekata”, ističe Simić.
Najavažnije je, otkriva – imati dobru ekipu. “Prvi uslov da ovde radiš
je da voliš to što radiš. Ovde radnog vremena ima teško i aproksimativno – jer
ako se ode na teren nikad se ne zna kad će doći”.
