Do devedesetih godina prošlog veka važili smo za drzavu u kojoj se proizvodi najkalitetniji bejbi bifa ali i odlične svinjske polutke. Stočarstvo je bilo prilično razvijeno, samim tim je pokrivalo naše potrebe ali je veliki deo proizvodnje išao u izvoz. U tom lancu svi su bili zadovoljni od samih tovljača, proizvođača žitarica, industrije stočne hrane, prerađivačke mesne industrije. Domaću proizvodnju pratila je solidno i domaća potrošnja. Danas je u stočarstvu slika potpuno anemična. Da li će odluka o interventnom otkupu da promeni stanje?
Teško da je zamisliti i najmanje porodično okupljanje, pa čak i moderniji banket bez svijnskih đakonija od pečenice, kulena do pečenja. Zemlja smo gurmanluka kojoj ne odolevaju ni stranci, pa ipak sve je manje onih domaćina koji će opstati u svinjarskoj proizvodnji. Zoran Milićević iz Žiče decenijama se bavi ovom proizvodnjom međutim koliko u ovoj branši ide govori statistika na njegovom gazdinstvu.
,,Više je Miloš Obrenović na skelu izvozio svinje u Ugarsku nego mi danas.naše gazdinstvo je uglavnom imalo između 60 i 80 svinja, danas jedva trećinu! Tako je u celoj Srbiji, nismo mi jedini. Zašto je tako? Mnogo je razloga, ali je osnovni da mi imamo godišnju proizvodnju svinja na oko 2 miliona i 800 hiljda, dok su nam porebe za ovim mesom oko 5 miliona svinja. Tu razliku uvozimu, zbog te razlike se zatvraju farme, zatvaraju kuće i ostaju sela prazna. računica je jednostavna i zato nam zemlja biva zapuštena a sela napuštena.! počinje ogorčeno naš domaćin
U prilog priči ništa nam ne idena ruku, o čemu svedoče prazni obori i ovde u Žiči. Svinjarstvo je poskupelo i neodrživo naročito za one koji kupuju stočnu hranu, tako da je mala verovatnoća da će sin nastaviti tradiciju. Kako god na seljaku se sve lomi.
,, Prodali smo jedan dobar deo krmača i razmišljamo ako cene ostanu na ovako niskom nivou i ne možemo da se pokrijemo u odnosu na troškove i mi zatvorimo farmu. Održiva cena za prasad bi bila 280 dinara i tovljenica bar 160 dinara, jer retko koji proizvođač, stočar da ima svu količinu hrane za svoje farme. Sojina sačma je 90 dinara, suncokretova sačma preko 50 dinara, a znamo da je suncokret bio 36 dinara otkupna cena. Stočno brašno od 820 do 840 dinara što znači da je po kiogramu 28 dinara, a pšenica čisto zrno je bilo 18-20 dinara. Kuda to vodi?,, odgovara pitanjem Milićević
Aktuelni trenutak u “porodičnoj” svinjarskoj proizvodnji je težak. Da bi se prevazišao, stočari moraju pod jednu kapu, kako bi sačuvali svoju proizvodnju i opstanak svojih gazdinstava.U Srbiji je to gotovo nemoćuće.
.,,Mi smo proizvodili tovljenike. ali nam jeste brži , možda i isplativiji posao proizvodnja prasadi. U oba slučaja to je rudarski težak posao, krmače, prašenje, nespavanje. Kada stogne na prodaju, tada tek nastaje problem. Kraljevo je nekako na raskršću gde imate dosta pečenjara napotezu Kraljevo, Kruševac, Čačak gde se oni uglavnom dogovaraju o cenama i ne odstupaju od toga. A mi smo svinjari razjedinjeni, svako vuče na neku svoju stranu, nekako smo i razuđeni, nema nas tako mnogo. Nekada je u svakom selu imalo po nekoliko tovljača, danas slabo. Nama bi sada zadrugarstvo zaista bilo neophodno, da imamo nekoliko otkupnih mesta sa jedinstvenom cenom. Možda da imamo i neku preradu i da to pod jednom robnom markom plasiramo. Toga, na žalost nema! Smatram da imamo kavlitetna grla, ali nema cene, nema tržišta.,, – konstatuje ovaj domaćin
Ono što je iznuđeno jeste niz sastanaka u ministrstvu poljoprivrede. Razgovori su vođeni i sa prerađivačkom industrijom koja je uvozom znatno jeftinijeg mesa klizala domaće polutke i naše svinjare.
,, Mi imamo osim uvoza živih svinja, smrznutog mesa i uvoz prerađevina, čak i konzervi. Ti svi velemarketi uglavnom uvoze tu robnu proizvodnju, to je praktično strana proizvodnja, gde mi indirektno kao kupci u trgovinskim lancima, finansiramo stranu stočarsku proizvodnju, njihove farmere.,, ojađeno priča Milićević
Pomak je napravljen, istina papirološki. Naime,Upravi za veterinu je dat nalog da dodatno pooštri mere prilikom uvoza, poštujući najviše zdravstvene standarde. Inače, prethodnih dana održana je serija sastanaka proizvođača svinja i prerađivača posredno preko resornog ministrstva. Greške u koracima treba ispravljati od čuvenog ssp sporazuma, koji nije zaštitio naše stočarstvo.
,, Mi smo imali kao udruženja sastanak u ministrstvu poljoprivrede, sa predstavnicima resora, da vidimo šta i kako možemo da uradimo, jer ova, ovakva politika ne vodi ničemu, ustvari vodi ka našem propadanju. Mi na žalost zbog SSP sporazuma ne možemo da zabranimo niti akciziramo nikome robu. Ako bi mi bilo kakvom regulativom smanjili ili obustavili uvoz mesa, oni bi nama zabranili izvoz voća, povrća, čega god. Sa te strane su nam ruke potpuno vezane, dakle ne smemo da se zamerimo EU. Zatim je bio sastanak i sa prerađivačima, klaničarima koji su obećali otkup našeg mesa, po višoj ceni, kako bi bili zadovoljeni parametri održive proizvodnje. Osim toga, dogovoreno je da jedno vreme neće uvoziti meso.,, kaže ovaj stočar
U pogledu izvoznih i uvoznih brojki, pre dve i po decenije Srbija je bila veliki izvoznik svinjskog mesa, od koga se inkasiralo u državu i farme oko 760 miliona dolara. Tu prošlost nećemo imati u skorijoj budućnosti, što ne važi za konsatantan uvoz .Podaci govore da je u 2018. godini u Srbiju uvezeno zamrznutog svinjskog mesa u vrednosti od 71 milion dolara. Slično je nastavlјeno i 2019. godine, za šta je izdvojeno oko 150 miliona dolara. Trend se nastavio i u 2020.godin, gde je za meso inkasirano oko 45 miliona evra , dok su prerađevine vredele blizu 60 milona. Milićević kaže da je naša rak rana upravo neverovatan uvoz svegaod živih svinja, smrznutog mesa, prerađevina. Pitanje je da li je i kako moguće iskontrolisati taj posao.
,, Mi se zalažemo da kod nas bude vremenski ograničen rok mesa bude 6 meseci kao u EU, a ne da razmišljamo da li je, šta i kada uveženo. Da vidimo da li možemo se ugledamo na Slovačku koja u svijim rafovima imaju 70% svoje proizvodnje. Ti proizvođači imaju benefite i nikome ne pada na pamet da uvozi. Ako bi to sledili, gde bi nam bio kraj. – konstatuje ovaj farmer
Država treba da omogući tov i prodaju svinja. Imamo vredne stočare i dobru nauku. Po jednoj krmači u prašenju sad možemo da imamo i po 18 prasadi. To znači da uz nekoliko velikih farmi, već za tri do pet godina možemo u zemlјi da unapredimo ovaj tov i da imamo 18 miliona svinja u zemlјi! Za njih bi imali tržište, prvenstveno Kina i Rusija. Uz povećani tov otvara nam se i mogućnost izvoza kakao polutki tako i prerađevina. EU nam još uvek nije dostupna ni cenovno, ni sa aspekta zdravstvene bezbednosti, zbog primene vakcine na klasičnu kugu svinja.
,,Mi da izvozimo još ne možemo, jer treba da ispoštujemo zakonsku obavezu na tri godine perioda mirovanja od vakcinacije protiv svinjske kuge. Tako da nismo ni na pola tog datuma. I gde mi na osnovu svega ovoga da se takmičimo sa farmerima jedne Danske, Nemačke, Norveške ili Holandije, gde je proizvodnja svinja jeftinija a subvencije veće .,,- zaključuje naš sagovornik
Protekloh godina stanje je pogoršala i pojava afričke kuge za koju nema leka. Izvozna tržišta zabranila su uvoz mesa iz Srbije, izuzev termički obrađenog na preko 70 stepeni. Istovremeno u Kini je protekle dve godine zbog afričke kuge pobijeno nekoliko stotina miliona svinja, što je iziskivalo potražnju u ovoj istočnoj mnogoljudnoj zemlji. Možda je Kina obećana zemlja,ali moramo biti objektivni pa imati u vidu da za Kinu nećemo imati mesa ni za jedanu njihov grad a kamo li za državu. Međutim bez kontinuiranog izvoza nema ni daljeg razvoja, bez kvaliteta, kvantiteta i količine nema ni izvoza, i tako, pa nikako, iz začaranog kruga.
Problem se kotrlja još od 2007. godine
Problemi u stočarstvu prvi put ozbiljnije drmaju farmere, generalno uvođem sankcija 1992. godine, tadašnjoj Jugoslaviji. Ovaj potez svetskih moćnika uslovio je zabranu izvoza ali i znatno manju potrošnju mesa, jer je većina industrijskih giganta sa 5-6 hiljada radnika polako ali sigurno odlazila na plaćeno odsustvo, prinudne odmore i na kraju u istoriju stavljanjem katanca na glavni ulaz. Samo u Kraljevu je tih godina u 4 jaka industrujska pogona bilo upošljeno oko 16 hiljada radnika bez Gradske bolnice koja je takođe bila veliki konzument mesa. Prosta matematika kaže 3 obroka, jer se radilo u 3 smene x 300 gr mesa po obroku x 16.000 radnika, dnevna potrošnja 14.400 kg, bez obdaništa, bolnice, kasarni?!…Danas je broj industrijskih radnika u Kraljevu oko 2.500 I jedino su za njih i dalje topli obroci u varivu sa mesom. Ostali, radni dan uglavnom provedu na suvim pecivima. Potrošnja je drastično smanjena i to ne samo u jednom gradu! Ne računajući sirotinju koja šniclu sve manje kupuje.
Na malom i zatvorenom tržištu poput srpskog, talasanje je mnogo jače, ekstremi oštriji, a prave muke nastaju kada se sve dogodi u isto vreme. Prvi veliki krah u dkorijoj prošlosti,se dogodio 2007. godine, kada je potražnja tovljenika dostigla minimum u godišnjem ciklusu, a ponuda maksimum u svinjskom ciklusu. Da nevolja bude veća, cene ratarskih kultura beležile su sezonsko-špekulativni rast. Došlo je i do protesta svinjara, koji nisu doneli neke senzacionalne rezultate i pored predstojećih izbora. Istorija je tako na mnogim farmama ispisala poslednje slovo.
Ima li povratka?
Sa trenutnih oko tri miliona svinja, Srbija bi samo kukuruzom koji se proizvede u našoj zemlji mogla da nahrani između 12 i 14 miliona tovljenika i na taj način ostvari trostruko veću zaradu nego prodajom ove žitarice. Da bi se to dogodilo, neophodno je da se promeni čitav sistem proizvodnje. Od decembra 2019. je prestala vakcinacija protiv klasične kuge i time se pruža prilika da primarni proizvođači svoje tovljenike direktno prodaju klanicama u okruženju, međutim nije došlo do nekih većih pomaka, prosto jer su drugi jeftiniji.
Drugi momenat je i odnos prema stočarstvu kod nas i van Srbije Stočarska proizvodnja u zemljama Evropske unije oko 70 odsto od ukupne poljoprivredne proizvodnje, dok stočarstvo u Srbiji učestvuje u bruto poljoprivrednom proizvodu sa samo 32 odsto. U Srbiji se proizvodi oko 118 kilograma mesa po hektaru poljoprivredne površine, u Danskoj 799, u Nemačkoj 375, Francuskoj 264 kilograma… U svakom pogledu, poslednji smo.
Dobra vest – Odgajivači svinja dogovorili državnu podršku
Konačno je stigla je dobra vest, koja će ugasiti trenutni požar. Naime, predstavnici Ministarstva poljoprivrede i predsrtavnici odgajivača svinja, su povodom trenutnih poremećaja na tržištu, dogovorili sledeće mere. Kao prva mera pomoći, sa udruženjima je dogovoreno povlačenje 15000 tovljenika koje će Robne rezerve preuzeti od odgajivača svinja. Napominjemo da je ovde reč o tovljenicima koji su se nalazili kod proizvođača a koji su ranije plaćeni takođe robnom razmenom. Farmeri će dobiti i nove količine kukuruza koje će im dodatno smanjiti troškove trenutne proizvodnje. Robne rezerve će obezbediti određene količine kukuruza koje će biti date kao pozajmica proizvođačima i naplaćene naturalno po tržišnim uslovima. Ovom prilikom dogovreno je da će se formirati i Radna grupa koja će uključiti i predstavnike udruženja odgajivača svinja kako bi se zajedničkim naporima unapredio sektor svinjarstva u Srbiji.
Na ovo pitanje teško je dobiti pravi odgovor. Istina svinjari jesu odlukom zadovoljni, posebno ako se ima u vidu da je cena sklizala na 115 dinara. Međutim neće svi ući u program otkupa. Iz Udruženja odgajivača svinja Srema i Mačve, vodećeg po broju svinjara u državi, kažu da samo na ovom području na prodaju čeka 60 hiljada svinja!?
Srbija je još daleke 1866. godine bila svinjarska zemlјa, jer, na 1.000 stanovnika imala je blizu 1.300 svinja, I danas se u svetu razvoj jedne zemlјe meri po broju svinja i stanovnika!. Srbija danas ima 6,9 miliona žitelјa, ali tek oko 2,8 miliona svinja. Poređenja radi,Danska, ima osam miliona stanovnika, ali i oko 32 miliona svinja. Znači, mi smo danas nerazvijena zemlјa! Na primeru Milićevića pad proizvodnje je za 60%.U pogledu izvoza ovi podaci su tek poražavajući. Na kraju treba se upitati i gde je razlika od žive vage do kase. Previše pitanja i premalo pravih odgovora…. Možda na kraju budemo zaista žvakali gumenu šniclu koju propagira Bil Gejts.
Sonja Cvetković