Dok muškarci moraju da se bore samo da na selu započnu posao i da ga održe, žene treba da se izbore i sa predrasudama, sredinom, pa često i sa porodicom koja im ne pruža podršku. Šta lokalna zajednica nudi ženama, a šta žene mogu da pruže njoj bio je cilj radionice koje je nedavno održana u Novom Selu pod okriljem Ženskog centra Užice. Inače centar je osnovan pre tačno 25 godina kao rezultat inicijative 15 žena čiji je cilj bio da se u lokalnoj sredini progovori o realnom položaju žena, da se žene aktiviraju u ostvarivanju svojih prava i ekonomski osnaže.U skladu sa potrebama žena, društvenim prilikama i mogućnostima, 2000. godine osnovani su zdravstveni, obrazovni i ekonomski program. Svaki od programa je doprineo prepoznatljivosti i razvoju organizacije.Od 2012. godine sastavni deo rada postaje i borba protiv nasilja, što je rezultiralo uspostavljanjem SOS TELEFONA za žene sa iskustvom nasilja u avgustu 2015. godine.
Od te prve instance do danas zahvaljujući programima I aktivnostima veliki broj žena se odvažio da samostalno krene u svoj biznis. Ovo je bilo jako važno narošino za žene na selu.
,,Radionice koje su organizovane u okviru projekta “Seoske žene Zlatiborskog, Moravičkog i Raškog okruga zajedno za svoja prava”, ove godine imale su za cilj da ženama pruže više informacija o telima za rodnu ravnopravnosti , njihovim nadležnostima i načinima uključivanja civilnog sektora u njihov rad. Cilj diskusije je bio da sagledaju na kjoi način mogu da ugrade pricipe rodne ravnopravnosti u planove loklne samouprave, kaže Rada Gujaničić iz Ženskog centra
Ekonomsko osnaživanje žena ključan je momenat za sticanje sigurnosti i mogućnosti da žena neke stvari planira u svom životu. Do ekonomske nezavisnosti put je dug i mukotrpan, ali upornost i kreativnost uvek nađu put, borba i dan danas traje, ali kako preduzetnice vole da kažu „to je trka na duge staze, i samo najuporniji opstaju“.
Na radnom delu sastanka članice su dale svoje predloge za buduće aktivnosti udruženja i predloge za sopstveno anagažovanje u njegovom radu. One su, iznele i predloge i zahteve prema lokalnoj upravi vezane za bolji tretman žena i primenu zakona o rodnoj ravnopravnosti, pomoć u realizaciji programa Udruženja vezanih za “osvajanje” lokalnog tržišta poljoprivrednih proizvoda, mogućnosti ustupanja prodajnog prostora na vrnjačkoj pijaci i Promenadi kroz otvaranje “Srpske kuće” kao baze za organizaciju ozbiljne prozvodnje u cilju odvraćanju i zaustavljanja mladeži od odlaska sa sela.
Jedan od gorućih problema tokom leta u ovom selu jeste obustava rada vrtića I to u jeku seoskih poslova. Istina priznaju da njihove majke I bake nisu imale tu mogućnost u istoj zajednici ali su sada uslovi života I rada na selu znatno drugačiji. „Ovaj projekat je podržan od strane Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) u okviru projekta “Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti, faza II”, koji finansira Evropska unija.“
,,Ženama sa sela danas je veoma teško da ostvare i usklade radnu i porodičnu funkciju, jer nemaju dovoljnu podršku institucija. Na selu je ovaj problem posebno izražen. Seoskim ženama je ograničena mogućnost zapošljavanja, obrazovanja i ekonomskog osamostaljivanja.Najčešće, one nisu vlasnice imovine, što je ograničavajući faktor u započinjanju sopstvenog posla. Ipak, utisak je da se ova situacija polako menja, pa su žene iz ruralnih sredina prepoznate u konkursima resornih institucija. Istovremeno, osnivaju se udruženja, poput ovog, čiji je najvažniji cilj da obrazuje i ekonomski osnaže seoske žene, potrvđuje Marijana Šibak, predsednica Udruženja žena Vrnjačke Banje koje su bile domaćin skupa u Novom Selu
Pojava ženskog preduzetništva počinje nakon ratnih 90-ih godina, kada su se pojavili i prvi međunarodni programi ekonomskog osnaživanja ranjivih kategorija odnosno izbeglica. Period nakon 2000. godine obeležilo je propadanje društvenih preduzeća, što je dovelo do toga da su mnoge žene ostale bez posla. Žene koje su ostajale bez posla zbog svog starosnog doba i gašenja industrija, bile su različitog obrazovanja i veoma različitih veština i znanja, te su se mogle radno angažovati na više načina.
Zadrugarstvo koje je zasnovano na principu samopomoći, činilo se kao jedan od načina za izlaz iz ovakve situacije, jer je bilo žena koje su imale takvo obrazovanje i iskustvo da su mogle biti menadžerke, te su mogle ujedno i okupiti žene drugih profila i pomoći u zapošljavanju žena sa nižim obrazovanjem i žena iz ranjivih grupa.
Ovu inicijativu pratili su brojni problemi, koji su se ispoljavali na mnoge načine. Na primer, trgovinski sudovi su odbijali da registruju zadruge, odnosno, odugovlačili su ove postupke, pa je u Užicu na primer, šest meseci trajao postupak registracije obrazovne zadruge. Nadalje, 2006. godine uredbom je zabranjeno zadrugama da obavljaju knjigovodstvenu delatnost, što nije zakonito, ukinute su štedno kreditne zadruge, a prilikom donošenja Ustava iz 2006. godine postojala je inicijativa da se zadružna svojina izostavi iz Ustava. U praksi je postojao niz mera, koje kao da su bile osmišljene sa ciljem da se zadrugarstvo omalovaži a ljudi obeshrabre da se udružuju. Na primer, u pojedinim bankama nisu hteli da izdaju čekove zaposlenima u zadrugama, a u aktivnim merama Nacionalne službe za zapošljanje, zadruge nisu prepoznate kao pravni subjekti koji mogu da konkurišu za podsticaje.
Početkom 2000-ih godina su se pojavile određene mogućnosti sa donatorima koji su davali male grantove za opremanje ekonomskih inicijativa. Tada se došlo do zaključka da bi u gradskim sredinama trebalo podsticati knjigovodstvene, edukativne i zdravstvene zadruge, a uporedo raditi edukacije o poslovanju zadruga.
Karakterstika zemljoradničkih ženskih zadruga jeste da teže proizvodnji organske hrane i da se pored primarne proizvodnje poljoprivrednih proizvoda bave i njihovom preradom. Prerada je bazirana na tradicionalnom znanju i starim receptima koji su na tržištu traženi zbog specifičnih svojstava i raznolikosti ukusa.
Treba naglasiti da sam pojam ženskog zadrugarstva nije u skladu sa jednim od osnovnih principa zadrugarstva, a to je otvorenost članstva. Ipak, žensko zadrugarstvo ima dugu tradiciju na ovim prostorima. U doba socijalizma poznata je bila tkačka zadruga iz Guče koju je osnovala Rajka Borojević. O toj zadruzi i njenoj važnosti za seoske žene (tkalje), koje su prvi put zasnovale radni odnos i kasnije ostvarile penziju, kao i o važnosti ove zadruge za razvoj tog kraja, postoje brojna svedočenja i knjige, kao i muzejska postavka u Guči. Sledeći ovaj primer, osnovana je čuvena zadruga Zlatiborskih pletilja iz Sirogojna.
Kroz višedecenijsko zalaganje za ekonomsko osnaživanje žena, Ženski centar Užice je uspeo da ohrabri žene na udruživanje, da ih zastupa u pravima, da kreira projekte koji će doprineti njihovom zapošljavanju i da ponudi celoj društvenoj zajednici model za rešavanje pitanja zapošljavanja nezaposlenih žena i to naročito žena iz ranjivih grupa. Tako je 2000.godine uspostavljen Ekonomski program, jer su žene ostajale masovno bez posla, zbog gašenja industrija i zbog godina života.
Najpre se krenulo sa obukama nezaposlenih žena ekonomske struke i onih koje su ostale bez posla i zbog pasivnosti izgubile korak sa propisima u oblasti računovodstva. U Užicu, prema evidenciji NSZ, 38 % žena koje su prošle obuke zaposlilo se u roku od 2 meseca, a neke od njih su otvorile i samostale računovodstvene agencije. Pored toga rađene su i obuke za žene koje žele da se bave preduzetnišvom. Trening pod nazivom „Pet koraka do biznisa“ koje su kreirale žene iz organizacije Asocijacija poslovnih žena PAŽ iz Novog Sada, Ženski centar Užice održao je za preko 230 žena u raznim gradovima Srbije. Formirano je 25 radnji i 1 preduzeće. Među njima je bilo i nekoliko zadruga u Užicu: Zemljoradnička „Pro femine Zdravčica“, obrazovna zadruga „Sofija“, poslovne zadruga „Alijansa“ i zdravstvena zadruga „Sv. Mina“.
Nakon tri godine rada Rada Gujaničić iz Ženskog centra navodi, da su detektovane različite vrste prepreka i da je previše bilo izazova. Analiza je pokazala da postoje interesovanja za pokretanje preuzetničkih aktivnosti iz nužde u najvećoj meri ali i drugih gde su žene želele da razvijaju svoj potencijal i gde su pronašle i materijalni interes ali zadovoljenje svojih ambicija. Pored toga postojao je i jedan broj žena kojima je bio cilj da dobiju neku opremu ili novac ali ne i da sa tim zaista razvijaju biznis. Tokom treninga došla je do izražaja vrlo bitna karika za donošenje odluke o pokretanju biznisa od strane žena, a to je podrška porodice. Žene koje su znale da imaju podršku mogle su da razmišljaju o svom poslu, a one koje to nisu imale su uglavnom odustajale. Podrška se nije odnosila samo na podržavanje u smilsu preuzimanja kućnih poslova, pomoć u odgajanju dece, pomoć u finansiranju već i na direktan uticaj da žena ne može time da se bavi.
Što se tiče sistemskih izazova bilo ih je mnogo. U malim sredinama nisu postojali servisi za čuvanje dece, ili starih i nije postojao organizovan prevoz. Banke nisu imale kreditne linije koje bi pratile razvoj ovakvih malih biznisa, što znači da bi imali kamate koje neće ugrožavati razvoj biznisa kao i primerene rokove za otpatu kredita.Uglavnom su to bili krediti sa viskoim kamatama i rokom otplate za 24 meseca što ni slučajno nije moglo doprineti razvoju biznisa malih firmi. Razvojni fond koji je odobravao kredite sa 1% kamate na rok otplate od 20 godina je bio izuzetno korumpiran i sa tim kreditima su trgovali oni koji nisu imali nikakve veze sa biznisom. Čak su i službenici (po rečima nekih žena ) u privatnim bankama tražili procenat za uslugu obrade za ova kreditna sredstva, što je bilo krajnje poražavajuće. Oblast poljoprivrede i proizvodnja i stavljanje u promet prerađenih proizvoda je bila skroz zapostavljena. Uporni apeli da država uredi ovu oblast i omogući ljudima koji prodaju na tezgama prerađene poljoprivredne proizvode trajala je više od 20 godina kada su doneti:
Razlog borbe da se donesu ovi pravilnici, bio je taj jer su ljudi koji su prodavali na tezgama ovu vrstu robe konstantno bili izloženi reketiranju od strane države: s jedne strane nisu imali uređen zakondavni okvir s druge strane država ih je puštala da to rade a onda svremena na vreme slala poljoprivrednu i veterinarsku inspekciju koja im je naplaćivala kazne. I to je trajalo godinama.
Sadašnja slika ženskog preduzetništva je u velikoj meri promenjena na bolje. Sve više ima preduzetničkih poslova kojima se bave žene čak i u sferi visokoprofitnih biznisa, a pomoć stiže i od lokalne samouprave. Naime, grad Užice počeo je da sarađuje sa Fondacijom “ Ana i Vlade Divac” 2016. godine u okviru projekta “Divac poljoprivredni fondovi”, gde je poljoprivrednim proizvođačima sa područja grada dodeljeno više od 30 miliona dinara bezpovratnih srestava. U poteklih sedam godina ova sredstva je iskoristilo više od 180 korisnika, a prednost za dobijanje ovih sredstava su imali mladi poljoprivredni proizvođači i žene nosioci poljoprivrednih gazdinstava.S.C.