Inicijativa Pravo na vodu upozorava da je i ovog leta Srbija žedna. Velika suša, sve manji vodostaji i zanemarena vodna infrastruktura koja je u sve lošijem stanju ostavili su desetine gradova i sela bez osnovnog uslova za život – čiste pijaće vode.Pravo na vodu tokom juna, jula i avgusta prijavljeno je 108 lokacija iz svih krajeva Srbije od severa Vojvodine do juga Srbije. Ljudi javljaju o presušenim bunarima, mutnoj vodi, puklim cevovodima i nepravdi koja se oseća prilikom svakog odvrtanja slavine.
Mnogi krajevi uopšte nemaju vode a drugi već nedeljama uvode restrikcije. Dok građani od države zahtevaju mere, institucije dodalju što ne spada u njihova zakonom propisana ovlašćenja.
Opšta nestašica vode u Srbiji
Srbija se nalazi u delu Evrope koji je najteže pogođen klimatskim promenama, a situaciju dodatno otežava to što se mere prilagođavanja ne sprovode blagovremeno ili uopšte. Dugotrajna suša je činjenica, ali za ovakvo stanje u vodosnabdevanju odgovornost leži pre svega u lošem planiranju, neulaganju, nesprovođenju propisa i promašenim političkim odlukama.
Primer za to su Gadžin Han i okolna sela (Zaplanje) koji su ove godine na ivici potpunog kolapsa. Ovo područje se vodom snabdeva iz samo jednog izvorišta dok se nije radilo na obezbeđivanju drugih i unapređenju postojećeg.
Objašnjenja zvaničnika najčešće govore o suši i “nenamenskoj potrošnji” – navodnjavanju bašti ili punjenju bazena. Međutim, istina je da ovde problem nije samo nebo bez kiše, već i to što projekti rekonstrukcije stoje zarobljeni u fiokama. Krave i konji sa Rakoša se oslanjaju na donacije na društvenim mrežama, građani jure cisterne koje kruže selima, dok vlasti obećavaju “sveobuhvatna rešenja” već dvadeset godina.
Vlasti koje ne dovode vodu
Planovi za rešavanje problema vodosabdevanja su birokratizovani, a neutemeljeni prema realnom stanju, potrebama i mogućnostima na terenu. Primer za to je selo Donje Brijanje kod Leskovca, gde 1.002 stanovnika, i među njima mnogo dece i starijih, nema vodovod. Većina bunara je presušila, a i kada bunarske vode ima ona je neispravna. Na ovom području decenijama postoji endemski nefritis – bolest bubrega direktno vezana za lošu vodu koju priznaje i gradonačelnik Leskovca. Ovo i susedna sela udaljena su od magistralnog vodovoda samo 150 metara, dok planovi zvaničnika predviđaju priključenje na akumulaciju Barje koja je 50 km daleko. Nijedan od ova dva plana nije ni na vidiku u pogledu realizacija, a za to vreme ljudi pate i stradaju.
Lebane, koje je skoro posetio i novi predsednik Vlade Republike Srbije Macut, je jedna od najžednijih opština u Srbiji. Većinu vode zahvata iz reke Šumanke koja je ove godine, kao i prethodne, potpuno presušila, a postojeći bunari ne mogu da pokriju ovaj manjak. Predviđeno rešenje za ovaj problem je još apsurdnije, jer predviđa izgradnju akumulacije Ključ sa branom visokom 70 metara koju treba da puni reka Šumanka koja presušuje. Ostaje nejasno kako će reka koja ne teče napuniti akumulaciju tog kapaciteta. Za samo delić troškova ove zamišljene (i suve) akumulacije, problem se može rešiti magistralnim cevovodom od akumulacije Barje.
Sela najviše nastradala
Ako mislite da su gradovi pogođeni, probajte da živite na selu. Postoji opšte uverenje da ljudi u selu piju čistu vodu, dok je situacija u realnosti obratna. Širom Srbije, sela su ta koja prva ostaju bez vode i poslednja je dobijaju. Ljudi odustaju od stočarstva, pa čak i svojih malih bašta, koje propadaju, jer nemaju vodu kojom mogu da održe imanje. Voda iz cisterni, kad i stigne, često nije dovoljna i ne predstavlja dugoročno rešenje. “Da bar dođe kiša kad dođe političar”, kažu meštani koji su se obraćali Pravu na vodu, “onda bismo imali i vodu i posetu u isto vreme.”
Vodovode u selu more brojne brige: nebriga opština, nemaju određene zone sanitarne zaštite, infrastruktura je u lošem stanju i nerazvijena, a upravljanje je često u sivoj zoni. Ljudi na selu ni ne znaju kakvu vodu piju – kontrola zdravstvene ispravnosti često izostaje.
Jer svako, baš svako, ima pravo na vodu
,,Inicijativa “Pravo na vodu” podseća – pravo na čistu i sigurnu pijaću vodu nije privilegija, nego osnovno ljudsko pravo. Ne možemo čekati još deset sušnih leta da se stvari pokrenu. Potrebna su ulaganja sada – u infrastrukturu, u zaštitu izvorišta, u javno upravljanje vodama na neprofitnoj osnovi.,,