Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije
Razgovarao: Mijat Lakićević
Na otvaranju aerodroma “Morava” kod Kraljeva predsednik Vučić je rekao da je “cenio Arsića, jer je mislio da je pristojan čovek”, ali to nije bio razlog za ovaj intervju. Razlog su slabi privredni rezultati u prvoj polovini godine.
Kako biste ocenili prvu polovinu 2019. Rast od 2,5 odsto znatno je niži od očekivanog. Ko je najviše zakazao?
Privreda Srbije je prošle godine ostvarila relativno visok rast od 4,3 odsto, ali je on dobrim delom bio rezultat jednokratnog oporavka poljoprivrede tokom prošle godine. Ako isključimo taj vrlo visok rast poljoprivrede i još neke druge jednokratne faktore, trend rasta prošle godine iznosio je 3,3 odsto. Taj trend rasta predstavlja osnov za prognozu onoga što je moglo da se očekuje u ovoj godini. Znači, rast od oko 3,5 odsto u 2019. pre nekoliko meseci predstavljao je realnu procenu. Međutim, u prvom kvartalu ostvaren je znatno slabiji rast, i to može da se pripiše dejstvu nekoliko vanrednih faktora. Najpre, to su slabi rezultati u elektroprivredi, u proizvodnji uglja i struje. Drugo, uvođenje kosovskih carina krajem prošle godine takođe je u određenoj meri – mada nije lako proceniti koliko – uticalo na usporavanje privredne aktivnosti. Pored toga, pad proizvodnje Fijata bio je veći nego što je očekivano. Posmatrano po delatnostima, najviše je zakazala industrijska proizvodnja, koja je u prvom kvartalu imala pad od 1,9 odsto, a u prvih pet meseci pad od 1,3 odsto. Industrijska proizvodnja je u prošloj godini imala rast od svega 1,3 odsto, tako da je nakon pojave niza nepovoljnih okolnosti lako skliznula u minus.
Šta se može očekivati do kraja godine?
Mi iz Kvartalnog monitora očekujemo da će u narednim kvartalima doći do ubrzanja rasta, pre svega zato što će neki od ovih jednokratnih faktora nestati. EPS je konsolidovao proizvodnju, NIS, čija je proizvodnja pala zbog remonta, to će nadoknaditi do kraja godine, što se tiče kosovskih carina, prilično je neizvesno koliko će trajati, izgleda da su sad rigoroznije nego što su bile u prvih pet meseci, tako da ako sve to uzmemo u obzir i ako poljoprivreda bude nešto slabija nego prošle godine, mogao bi da se očekuje rast od oko tri odsto u toku ove godine.
Šta to znači u poređenju sa okruženjem i zemljama centralne i istočne Evrope?
U prvom kvartalu od svih 16 zemalja iz tog kruga samo je Bosna i Hercegovina, sa rastom od 2,2 odsto, bila gora od Srbije. Čak i da je Srbija ostvarila rast od 3,5 odsto, to bilo ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope, koji je iznosio 4,3 odsto. Kako sada stvari stoje, prosek zemalja CIE za 2019. mogao bi da bude oko četiri odsto.
Šta se može očekivati u narednim godinama, s obzirom na Vučićevu najavu rasta od pet, šest odsto?
Svake godine se najavljuje nešto spektakularno. Plate od 500 evra najavljivane su već tri godine, najviše stope rasta u Evropi takođe se stalno najavljuju. Da bismo imali rast od oko pet odsto u proseku u periodu od pet ili 10 godina, potrebno je, prvo, da se očuva makroekonomska stabilnost koju smo postigli tokom prethodnih godina. Kamatne stope su niske, imamo relativno stabilnu i nisku inflaciju, fiskalni bilans je približno u ravnoteži, ali je potrebno da i ekonomska politika bude više okrenuta rastu. To znači da se u većoj meri državni rashodi usmeravaju na javne investicije, kao i da se višak u državnoj kasi iskoristi za dodatno smanjenje fiskalnog opterećenja rada. Mislim da za privredu Srbije nije dobar preterano jak dinar, koji direktno utiče na povećanje spoljnotrgovinskog bilansa. Jak dinar nije u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje, odnosno s njenom produktivnošću. Prema tome, za ubrzanje rasta potrebne su određene promene u fiskalnoj i monetarnoj politici. Međutim, najvažniji napredak Srbija treba da ostvari u institucionalnoj sferi. Po kvalitetu institucija Srbija se nalazi među nekoliko najslabije plasiranih zemalja u Evropi. Obično delimo poslednja mesta sa Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom. Negde smo na drugom, negde na trećem ili četvrtom mestu otpozadi, i tu u stvari nema napretka, čak se u nekim segmentima stanje poslednjih godina pogoršava. Čini se da Vlada i ne priznaje da je stanje u ovoj oblasti loše već često optužuje one koji rade procene i merenja ili koji samo govore o rezultatima merenja da su pristrasni, zlonamerni i slično.
U vezi s tim, šta se može očekivati od nacionalnog investicionog plana koji je Vučić najavio?
Srbija ima neizgrađenu, zapuštenu i nekvalitetnu i nacionalnu i komunalnu infrastrukturu. Dakle, nije sporno da su potrebna velika ulaganja u narednih 5-10 godina da bi izgradili auto-puteve, rekonstruisali regionalne i lokalne puteve, modernizovali pruge, osposobili Dunav i Savu za rečni saobraćaj. Takođe, trebalo bi izgraditi irigacione sisteme za navodnjavanje i zaštitu od poplava, potrebna su velika ulaganja u komunalnu infrastrukturu. Osim standardnih usluga, kao što su vodosnabdevanje i kanalizacija, potrebna su velika ulaganja u unapređenje životne sredine – u opremu za prečišćavanje otpadnih voda, za preradu smeća i slično. U komunalnu infrastrukturu je vrlo malo ulagano tokom prethodnih decenija, pa su prema proceni Fiskalnog saveta u narednoj deceniji potrebne investicije od nekoliko milijardi evra.
Kolike su trenutno javne investicije, a kolike bi trebalo da budu?
U prošloj godini javne investicije iznosile su oko 1,5 milijardi evra. Ako bi se realizovalo ono što je najavljeno, javne investicije bi dostigle dve milijarde evra godišnje, što znači da bi se povećale za 500 miliona evra godišnje. Ili, govoreći u relativnim brojevima, trebalo bi da se sadašnjih četiri odsto BDP-a povećaju na pet odsto. Međutim, da bi se to dogodilo, potrebna je efikasnija, bolje organizovana država. Mi smo i ranije imali ambiciozne planove, recimo planirano je da se Koridor deset završi do 2016, a biće završen do kraja 2019. Moramo da unapredimo procedure koje se odnose na izbor investicija. Naime, da bi javne investicije dale odgovarajući doprinos rastu privrede i društvenom napretku, potrebno je, prvo, da se biraju projekti koji će biti opravdani sa stanovišta društva. Pitanje je, recimo, treba li praviti skijalište na Avali ili graditi kanalizaciju u podavalskim selima. Treba li graditi nacionalni stadion ako i Partizan i Zvezda najavljuju modernizaciju svojih? Mnogi u Evropi grade stadione, ali stadione na kojima se svake nedelje igraju utakmice i koji su gotovo uvek puni. A nama i ovi postojeći zvrje prazni.
To sugeriše neracionalnost javnih investicija.
Čak i ako je realizacija neke investicije opravdana sa društvenog stanovništva, da bi ona pozitivno uticala na društveno blagostanje, neophodno je da se realizuje efikasno, što znači da se realizuju po najnižim troškovima, u najkraćim rokovima, a da pri tome kvalitet bude solidan. Ako to nije slučaj, tada se kroz investicije neproduktivno rasipaju sredstava poreskih obveznika, što je po pravilu praćeno korupcijom. Neefikasna realizacija javnih investicija kod nas je skoro redovna pojava, što se manifestuje kroz kašnjenje u realizaciji projekata, visoke troškove i nizak kvalitet radova. Uzroci neefikasnosti su u lošim projektima, izboru izvođača bez tendera, fingiranim tenderima, lošem nadzoru.
Na prvi pogled paradoksalno, kod nas su jedino strane investicije na zadovoljavajućem nivou.
I bilo bi dobro da ih zadržimo na sadašnjem nivou, tj. na pet-šest odsto bruto domaćeg proizvoda. To je visok nivo stranih direktnih investicija. Srbija je po tome jedna od najuspešnijih zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Međutim, u dužem periodu tako visok nivo stranih investicija nije održiv zato što dovodi do sve većeg odliva dohodaka po osnovu stranog kapitala, kroz dividende i slično. Naše ukupne obaveze prema inostranstvu po osnovu kapitala i kredita iznose blizu 90% BDP-a. Obaveze po osnovu stranog kapitala i kredita nisu identične – kredit mora da se vrati s kamatom, ali i kapital koji je ovde uložen pre ili kasnije počeće da povlači dividende iz Srbije. Zato bi bilo dobro da prokušamo da smanjimo podsticaje za strane investicije u obliku subvencija, da napravimo bolji privredni ambijent, bolju infrastrukturu, da smanjimo poreske stope, a ako su u pitanju podsticaji, da se oni fokusiraju pre svega na velike i na visokotehnološke investicije. Jedna od investicija kojoj bi trebalo dati stimulanse bio bi Folksvagen, da je odlučio da odabere Srbiju.
Domaće privatne investicije najviše zaostaju za potrebnim. Zašto?
One su oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, a trebalo bi da budu najmanje 15, u apsolutnim iznosima trebalo bi da budu preko dve milijarde evra godišnje veće nego što su sada. Uzrok niskim ulaganjima domaćih privrednika nije nedostatak novca. Preduzeća sama raspolažu solidnim sredstvima, a sa druge strane, mogu da se zaduže pod povoljnim uslovima jer su kamatne stope niske. Poreske stope su takođe niske u Srbiji. Porezi na kapital u Srbiji međi nižima su i u ovom delu Evrope i u celoj Evropi. To znači da se prepreke nalaze u nekim drugim segmentima. Ja mislim da su prepreke pre svega u lošem privrednom ambijentu, pravnoj nesigurnosti, neravnopravnosti učesnika na tržištu, raznim birokratskim barijerama za domaća preduzeća. Jedan od razloga što su strane investicije visoke upravo je u tome što stranci imaju posebne pogodnosti koje nisu dostupne domaćim preduzećima. Dakle, potrebno je stvoriti dobar ambijent za sva preduzeća u Srbiji, a ne samo za strane investitore i za privilegovane domaće. Ovakav ambijent kakav je sada u Srbiji ne može da generiše rast BDP-a od pet odsto. Potrebno je da se aktiviraju potencijali desetina hiljada malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, da zbog dobrih uslova oni investiraju, a da o tome nema vesti na televiziji, da se ne slika ni predsednik ni premijer. Pored toga, neki veliki kapitalisti počeli su sve više da ulažu u inostranstvo. A nema visokog privrednog rasta bez visokih domaćih investicija. To je presudno.
Nedavno ste rekli da je kod nas potrošnja još uvek prevelika. Kako to objasniti ljudima koji su vrlo nezadovoljni standardom?
Potrošnja je mala u odnosu na naše potrebe i želje, mala je i u odnosu na ono što drugi narodi troše u srednjoj Evropi, pogotovo zapadnoj, ali je velika u odnosu na proizvodnju koji stvaramo. Da bi društvo napredovalo, ono mora da ima dobru proporciju između dela dohotka koji troši i dela koji investira. Ako gledamo kratkoročno, onda ćemo što veći procenat toga da potrošimo, ali u tom slučaju potrošnja neće rasti u budućnosti. Ako želimo da potrošnja raste iz godine u godinu po relativno visokim stopama, onda značajan deo dohotka moramo da izdvojimo za investicije. Zemlje u centralnoj Evropi danas izdvajaju oko 22-23 odsto svog BDP-a za investicije, i to uglavnom iz sopstvenih sredstava, a Srbija svega 18-19 odsto, od čega trećinu iz stranih izvora.
Da je potrošnja u Srbiji velika u odnosu na našu proizvodnju, vidi se po tome što učešće privatne potrošnje u BDP-u iznosi 70 odsto, dok je u drugim zemljama centralne i istočne Evrope 60 odsto. A u Kini je samo 40 odsto. Druga strana te “medalje” je da su domaće investicije male, a to znači da ne stvaramo temelje za brz rast potrošnje u budućnosti.
Još jedan pokazatelj koji to potkrepljuje – naša potrošnja iznosi 48 odsto proseka Evropske unije, a proizvodnja je 40 odsto proseka EU. Na ovo je važno ukazati zato što još uvek ima ideja da rast BDP-a treba podsticati povećanjem potrošnje građana i države. Potrošnja treba da raste, ali tako da prati BDP, a ne da prednjači. Kad bi bilo moguće povećavati BDP povećanjem potrošnje, sve zemlje u svetu bile bi razvijene. Put do rasta je teži, on vodi kroz odricanje, a odricanje se sastoji u tome da deo dohotka uštedimo i investiramo ga u kapital.
Ovo što vi govorite veliki broj ljudi, inače vrlo prisutan u medijima, odmah kvalifikuje kao “stezanje kaiša” i odbacuje kao neoliberalizam. Vidite li vi liberalizam u ekonomskom sistemu Srbije?
Ni po čemu naš sistem ne može da se okarakteriše kao preterano liberalan. Učešće javne potrošnje u BDP-u ili procenat zaposlenih u državnim preduzećima veći su nego u zemljama našeg nivoa razvijenosti, što nikako nije liberalna politika. Mi smo restrukturiranje preduzeća toliko odlagali, da ono traje nekih petnaestak godina i još nije završeno. U jednom liberalnom sistemu to bi se završilo za dve-tri godine. Mi imamo velike subvencije, dok su cene nekih proizvoda ispod dugoročnih troškova (struja), što je suprotno liberalnim idejama. Imamo za naš nivo razvijenosti umerene poreske stope, nisu vrlo niske, što bi bila neka karakteristika liberalnog modela, itd. Sve u svemu, u Srbiji nema više liberalizma nego u zemljama centralne i istočne Evrope, što znači da uzroke naših problema treba tražiti u nečem drugom.
O čemu je onda reč?
Ono što neki ljudi u Srbiji brkaju s liberalizmom jeste izrazito neefikasna država, nedosledna primena zakona, korupcija i privilegovano bogaćenje. Protivnici kapitalizma neosnovano pripisuju dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-ih godina privatizaciji i liberalizaciji. Pod formom kritike neoliberalizma često se osporavaju neke opšte norme racionalnog ponašanja, poput poštovanja ugovora, tj. vraćanja kredita, niskog budžetskog deficita, usklađivanja potrošnje s proizvodnjom i dr. Deo javnosti liberalizam poistovećuje sa imperijalističkom politikom nekih zapadnih zemalja, ali imperijalizam nipošto nije ekskluzivna odlika liberalizma, on je prisutan u skoro svim državama, bez obzira na politički sistem. Štaviše, kritike neoliberalizma u Srbiji često se koriste za osporavanje demokratije i tržišne ekonomije kako bi se kao alternativa ponudio autokratski sistem i različiti oblici državne privrede – korporativni kapitalizam, ekstremni kejnzijanizam, neki oblik socijalizma.
Da li je danas veći problem politički ili ekonomski sistem?
Mislim da je ključni problem u političkom sistemu i u nepovoljnom međunarodnom položaju naše zemlje. Privredni sistem i ekonomska politika kreiraju se u političkim procesima, pa njihove karakteristike zavise od političkog sistema. Neravnopravnost koja postoji u političkom sistemu preslikava se i na privredni sistem. Kao što su stranke izrazito neravnopravne u političkim procesima, tako su i preduzeća neravnopravna. Partijska država koja je formirana u političkim procesima vrlo je neefikasna i praćena je visokom korupcijom. Dodatni problem za privredu dolazi od nepovoljnog međunarodnog položaja Srbije, ali to je nešto sa čime su se suočavale sve vlade tokom poslednjih nekoliko decenija. Nepovoljan međunarodni položaj obuhvata pitanje Kosova i Metohije, probleme sa susednim zemljama, spore EU integracije i komplikovan geopolitički položaj. Stoga su promene u političkom sistemu i poboljšanje međunarodnog položaja Srbije uslov za dugoročni napredak njene privrede.
Nedavno vas je predsednik Vučić, posle vaše kritike njegovog NIP-a, “prozvao” rekavši da su u vreme Mirka Cvetkovića, čiji ste savetnik bili, ekonomski rezultati bili mnogo gori nego što su sada.
Jesu, to je tačno, ali to je slučaj i sa celom Evropom i svetom. Vlada Mirka Cvetkovića je radila u vreme svetske ekonomske krize, ona je formirana praktično na početku te krize i izgubila je izbore pre njenog okončanja. Ako gledamo kakve rezultate je postizala ta vlada od 2008. do 2012, oni su bili relativno bolji nego što sadašnja vlada postiže od 2012. do 2018.
Možete li to da potkrepite?
Recimo, u 2009, koja se navodi kao simbol neuspeha Cvetkovićeve vlade, zabeležen je pad BDP-a od 2,7 odsto. Međutim, prosečan pad u Evropi tada je bio 4,8 odsto, a u zemljama centralne i istočne Evrope 7-8 odsto. U 2009. od 37 zemalja za koje Eurostat objavljuje podatke o rastu BDP-a, samo devet je imalo veći rast od Srbije. Tada su i zapadnoevropske zemlje imale pad po pet odsto, a baltičke po 14-15 odsto. U celom razdoblju od 2008. do 2012. ta vlada je, uprkos brojnim slabostima, ostvarila privredni pad od 0,2 odsto godišnje, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope prosečni godišnji pad bio 0,4 odsto.
Od 2012. do 2018. imamo znatno povoljnije okolnosti u svetu u odnosu na period krize – kamatne stope su na istorijskom minimumu, ponuda jeftinog kapitala je velika, evropske privrede snažno rastu, a time i tražnja za našim proizvodima. U takvim uslovima sadašnja vlast je od 2012. do 2018. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od 2,1 odsto, a druge zemlje centralne i istočne Evrope 3,1 odsto. Znači, druge zemlje centralne i istočne Evrope su u poslednjih šest-sedam godina u odnosu na krizni period ubrzale rast za 3,5 procentnih poena, dok je Srbija ubrzala rast za samo 2,3 procentna.
Metodološki je neispravno da se rezultati u normalnim vremenima, nakon 2012, porede sa rezultatima u doba krize. Uvek se rezultati jedne države moraju upoređivati sa onim što su druge države ostvarile u istim periodima i sličnim međunarodnim i prirodnim okolnostima. Niko u Srbiji nije rekao da je Vučić najgori premijer u Evropi zato što je 2014. imao najveći pad BDP-a Evropi jer su te godine bile velike poplave. To nisu rekli ni njegovi politički protivnici ni ekonomisti, dok on optužuje Cvetkovićevu Vladu za pad u 2009, kada je svetska kriza bila na vrhuncu.
| Precenjen dinar |
Rekli ste da je dinar precenjen, šta tu treba da se uradi?
Greška je napravljena ranije, 2017. i 2018, kada je bilo moguće da se spreči jačanje, a nije, kao što sada imamo veliki priliv kapitala, a dinar je konstantan, ne jača. Kina je tokom devedesetih godina prošlog veka imala najveći priliv kapitala u svetu, a njena valuta je slabila, država je otkupljivala devize i nije dozvolila da valuta ojača već je namerno slabila valutu da bi pojačala cenovnu konkurentnost. To su radile i druge dalekoistočne zemlje, pa su čak nekoliko decenija svesno imale potcenjenu valutu. Zato su prvo Japan, a posle Koreja, Kina i druge zemlje optuživane da potcenjuju svoju valutu i da po tom osnovu ostvaruju suficit u trgovini sa zapadnim zemljama.
To bi trebalo da uradi Srbija?
Ne mora da ima potcenjenu valutu, ali bar da bude blizu ravnotežnog nivoa. To je otprilike vrednost koja eliminiše deficit u tekućem platnom bilansu. Srbija je, međutim, prošle godine u tekućem bilansu plaćanja imala manjak od preko pet odsto BDP-a, a ove godine će verovatno biti još veći. To je znatno veći deficit nego u zemljama centralne i istočne Evrope. Veći deficit imaju samo male zemlje u našem okruženju koje imaju veliki procenat stanovništva u inostranstvu, Bosna, Albanija, Crna Gora. Ne mislim, naravno, da bi sad trebalo da dođe do naglog i velikog slabljenja dinara – zato što imamo veliki stepen evroizacije – ali jedna oprezna politika u tom smeru bila bi dobro došla. Mi smo, međutim, u periodu kada je naša privreda slabije napredovala vodili politiku jačanja dinara. Dinar je za poslednje tri i po godine realno ojačao 7,5 odsto, dok je naša produktivnost rasla slično kao u Nemačkoj, a sporije nego u zemljama centralne Evrope.//// Novi magazin