Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije do 20234. godine, čiji je nacrt predstavljen nedavno na Odboru Skupštine Srbije za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, kao jedan od osnovnih ciljeva postavlja obezbeđivanje prehrambene sigurnosti stanovništva. O kakvoj strategiji poljoprivrede da pričamo, kada Srbija budzašto kupuje meso iz EU koje bi tamo bilo ekološki uništeno. Mi čak za ljudsku ishranu uvozimo i otpatke iz mesne industrije sa izuzetno velikim sadržajem kalcijuma, dok u EU to nije dozvoljeno ni za kućne ljubimce.
Prof. dr Miladin Ševarlić, predsednik Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije, kaže za „Vreme“ da se zaboravlja da je poljoprivreda u centru agroprivrede i da je zavisna od predfarmerskog i postfarmerskog sektora.
„Cilj da se postigne prehrambeni suverenitet, odnosno prehrambena samodovoljnost, je dobar, ali je pitanje da li će moći da se ostvari. Teško je imati prehrambeni suverenitet ako nemate suverenitet u predfarmerskom sektoru, koji proizvodi inpute, kao što su mineralna đubriva, hemijska sredstva i poljoprivredna mehanizacija, i u postfarmerskom sektoru u kome su prehrambena industrija, trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, struka, nauka i agrobankarstvo“, kaže Ševarlić.
On takav položaj poljoprivrednika opisuje kao mesto između „čekića i nakovnja“.
„Poljoprivrednici predfarmerskom sektoru moraju da plate visoke cene semena, mineralnog đubriva i pesticida, bilo da je reč o domaćim ili uvoznim proizvodima, i da kupuju skupu uvoznu poljoprivrednu mehanizaciju, jer smo uništili dve velike fabrike traktora IMR, IMT i Zmaj kao proizvođača kombajna i prikolica – što čini ‘nakovanj’. ‘Čekić’ je prehrambena industrija koja nudi cene koje uglavnom ne odgovaraju poljoprivrednicima ili čak uopšte ne želi da otkupljuje poljoprivredne proizvode, pa poljoprivrednici mogu ili da prihvate niske cene otkupa ili da bacaju proizvode, kao što prosipaju mleko“, kaže Ševarlić.
Pretposlednja generacija poljoprivrednika
Ukazuje da je sadašnja generacija poljoprivrednika verovatno pretposlednja koja će obezbediti kakvu-takvu prehrambenu sigurnost Srbiji.
„Zato svima koji imaju zemlju preporučujem da, ako ne mogu da je obrađuju, da je privremeno ustupe komšijama, bez ikakve nadoknade, toliko da je održavaju u upotrebljivom stanju, i da, kad bude zatrebalo, preuzmu zemlju i počnu da proizvode hranu. Ko nema zemlju neka nađe svog snabdevača na selu i sklopi s njim dogovor, da bar zna čime hrani decu i svoje stare roditelje. Ono što nam već sada nude u prodavnicama nije zadovoljavajućeg kvaliteta, jer mi nemamo usaglašene propise sa EU“, kaže Ševarlić.
Na primeru mesa objašnjava kako to izgleda: u EU meso može da bude najduže šest meseci u hladnjačama, a u Srbiji godinu, i na dva dana pred istek tih šest meseci, umesto da bude ekološki uništeno, meso iz EU se budzašto proda Srbiji.
„Mi čak uvozimo i otpatke iz mesne industrije, mašinski otkošćeno meso sa kostiju, sa izuzetno velikim sadržajem kalcijuma, i to se koristi u ljudskoj ishrani, dok u EU to nije dozvoljeno ni za kućne ljubimce“, upozorava Ševarlić.
Kao jedan od osnovnih problema sa kojima se suočavaju poljoprivrednici navodi enormni dug poljoprivrednika za neuplaćene doprinose za penzijsko, zdravstveno i invalidsko osiguranje.
„Nisu samo poljoprivrednici dugovali državi po tom pitanju, već i mnogi radnici koji su otpušteni, pa je pronađen modus da im država to otpiše, odnosno spoji radni staž. Drugi veliki dug pritiska oko 16.500 poljoprivrednih domaćinstava koji su uzeli kredite od banaka i Ministarstva poljoprivrede i nisu mogli da ih otplate posle globalne finansijske krize iz 2008. godine. Banke su im otpisale zatezne kamate, a Ministarstvo nije, pa su danas više zaduženi zbog lihvarskih kamata nego zbog osnovnog duga i redovnih kamata“, navodi Ševarlić.
Marifetluci s agrarnim budžetom
Navodi da je na okruglom stolu na kome je razmatran nacrt pomenute Strategije ukazao da su podaci koje je za potrebe izrade nacrta dostavila Uprava za agrarna plaćanja netačna i računovodstveno i metodološki.
„Računovodstveno je prikazano da je maltene svake godine za poljoprivredu izdvajano minimalno pet odsto iz budžeta, što nije tačno. Osim toga, u agrarni budžet se unosi 100 odsto sredstava za IPARD projekte, koji se 25 odsto finansiraju iz budžeta, a 75 odsto iz donacija Evropske unije. Ne mogu donacije iz EU da se računaju kao izdvajanja iz budžeta za podsticaj poljoprivrede. Znači, pet odsto sredstava iz godišnjeg budžeta koji se izdvaja za poljoprivredu trebalo bi uvećati za onih 75 odsto dobijenih iz EU“, kaže Ševarlić.
Ukazuje i da u tabeli koja prikazuje agrarni budžet u zaglavlju stoji da je to budžet Ministarstva poljoprivrede.
„Da li to znači da su putovanja ministra poljoprivrede u inostranstvo ili plaćanje kazni po sudskim presudama protiv Ministarstva, ali i sve plate zaposlenih u Ministarstvu poljoprivrede, takođe uračunati u sredstva za podsticaj poljoprivrede? To nije agrarni budžet, jer je agrarni budžet samo ono što se iz poreskih prihoda izdvaja za podsticaj farmerskog sektora ili ruralnog razvoja“, kaže Ševarlić.
Ističe i da je, kada se govori o prehrambenom suverenitetu, Srbija relativno mala zemlja, i po raspoloživim zemljišnim površinama i po broju poljoprivrednika i po broju potrošača.
„I pored toga Srbija je sebi dozvolila luksuz bescarinske razmene sa velesilama u proizvodnji hrane kao što su Evropska unija, Turska, Rusija, Indija i Egipat. Posebno je pogubno potpisivanje sporazuma o priznavanju fitosanitarnih sertifikata u bescarinskoj razmeni sa zemljama CEFTA. Tu je problem što je Srbija potpisala da prihvata njihova dokumenta o kontroli kvaliteta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Imate onda situaciju da se prilikom uvoza kontroliše svega četiri do sedam odsto celokupnog uvoza poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, dok se ostatak uvozi na osnovu njihovih papira – ‘na reč’“, ukazuje Ševarlić.
Kao propuštenu šansu za poboljšanje položaja poljoprivrede navodi i slučaj finansiranja izložbe Ekspo 2027.
„Da smo milijarde evra za Ekspo uložili u poljoprivredu, mogli smo da napravimo bar 20.000 hektara pod staklenicima i plastenicima u Vranjskoj i Jošaničkoj banji, gde postoje izvori tople vode, čime bismo eliminisali troškove energije za proizvodnju povrća i sitnog voća tokom cele godine, ili da napravimo 20.000 hektara sa podzemnim bušotinama i toplom vodom u Mačvi i da tako udvostručimo vrednost naše poljoprivredne proizvodnje“, zaključuje Ševarlić.