Marija Desivojević CvetkovićIzvor: Magazin Biznis 2019
“Cilj, bez plana kako da ga dostignete, samo je želja”. Ovako se najbolje može opisati odnos Srbije prema poljoprivredi. Već decenijama unazad Srbija govori kako je poljoprivreda naša razvojna šansa, ali ništa, ili gotovo ništa, ne čini da to u praksi potvrdi.
Foto: Depositphotos/svedoliver
Istorija srpskih i jugoslovenskih zabluda u poljoprivredi je duga. Posle Drugog svetskog rata, nove vlasti pošle su putem Sovjetskog saveza i u zemlji sprovele opštu industrijalizaciju. Poput svojih uzora, Jugoslavija je razvijala tešku industriju, ne vodeći računa o tome da, sem tadašnje ideološke bliskosti, naše dve zemlje, u ekonomskom smislu, nemaju ništa zajedničko. Sve ovo rezultiralo je time da je Jugoslavija u ovom periodu uvozila i pšenicu i kukuruz.
Vlasti koje su se smenjivale, po pravilu su usvajale nove strategije, a da ni prethodne nisu zaživele. I ovi dokumenti ostali su na nivou pustih želja.
Rezultat je očigledan. Industrije danas nema, ali nažalost nema ni poljoprivrede. Sada je jasno da srpsko selo izumire, jer više od 1.000 sela ima manje od 100 stanovnika. U preko 200 naselja nema osobe mlađe od 20 godina, a naš prosečni poljoprivrednik – ima više od 60. I bliži je penziji, nego aktivnom radu.
Kako danas zvuči podatak da je još Kraljevina Srbija, čak četvrt veka neprekidno, imala spoljnotrgovinski suficit, a da je skoro 90 odsto izvoza činila poljoprivreda? Polovinu tog izvoza, uoči Balkanskih ratova, generisala su samo četiri proizvoda: pšenica, kukuruz, suve šljive i svinjsko meso.
A vek kasnije, Srbija gaji manje od 900.000 goveda i to je najmanji broj u novijoj istoriji. U prošloj godini izvezeno je tek nešto više od 300 tona bebi bifa, a uoči raspada SFRJ izvoz ovog najkvalitetnijeg crvenog mesa bio je 100 puta veći. Broj svinja u tovu je takođe najmanji od 1995. godine. U protekle tri decenije rast poljoprivrede iznosi samo 0,45 odsto!
Foto: Epa/TAMAS SOKI
Da li Srbija ima šansu da u poljoprivredi bude konkuretna na svetskom tržištu? Naravno da ima, ali za to mora da ispuni nekoliko uslova.
Prvi uslov zadovoljen je već samim geografskim i klimatskim osobinama naše zemlje. Po klimi i zemljištu Srbija je značajno iznad proseka Evrope. Pojedini regioni izuzetno su pogodni za ratarstvo, drugi za voćarstvo, treći za povrtarstvo.
U poljoprivredu mora da se investira. Kao što nema fabrike koja može decenijama da radi bez modernizacije i dodatnog ulaganja, tako i srpski agrar nije mogao da opstane, a da se u njega ništa ne investira.
Iako će mnogi reći kako ekonomska situacija ne dozvoljava dodatna ulaganja u ovu privrednu granu, to ne odgovara situaciji na terenu. Delta o ovome ima neposredno iskustvo. U projektu Naše selo koji je započela prošle godine, naša kompanija između ostalog finansira obnovu poljoprivredne proizvodnje u dva zaječarska sela. Kredite je obezbedila Erste banka, a naša kompanija preuzela je na sebe obavezu plaćanja kamate. Potvrdilo se da su ovakvi (za njih beskamatni) krediti izuzetno privlačni za male proizvođače, uz neke dodatne uslove o kojima će kasnije biti reči.
Poslednji uslov za obnovu poljoprivrede nesumnjivo je i najznačajniji. To je znanje. U osnovi uspešne poljoprivrede je tehnologija, poznavanje i primena metoda koji omogućavaju efikasnu proizvodnju, niske troškove, donoseći tako proizvođaču i profit, i mogućnost za nova ulaganja.
Srbija, nažalost, kuburi sa znanjem. Na strateškom nivou, odluke u agraru često se zasnivaju na pretpostavkama funkcionera, a ne na poznavanju biznisa. Na operativnom nivou, kada se siđe u selo, situacija je još gora. Poljoprivrednici ulažu veliki rad, ali na pogrešan način, samim tim i bez rezultata. Može se danas u potpunosti razumeti seljak koji je iskrčio vinograd, jer način na koji on radi donosi samo gubitke. Ili onaj koji se odlučio da nađe posao u obližnjoj firmi, za nisku, ali izvesnu platu, umesto da sa gubitkom tovi zastarele rase svinja, od kojih nema nikakve koristi.
Foto: Depositphotos/stevanovicigor
Moramo priznati da znanja o savremenoj poljoprivredi u Srbiji nema. To znanje moramo kupovati u svetu, od najboljih u svakoj oblasti poljoprivrede. Ovo nije puka tvrdnja, ovo je praksa potvrđena na imanjima Delta agrara. Po prinosu pšenice u 2018. godini (7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD, Argentine… a samo je na Novom Zelandu, zahvaljujući specifičnoj klimi, postignut veći prinos. Rod kukuruza od 12,5 t/ha je iznad svakog nacionalnog proseka u svetu. Prosečan prinos jabuka u Deltinim voćnjacima je više od 70 tona po hektaru (u nekim sortama i preko 90 tona), dok voćari u Srbiju u proseku uberu oko 20 tona.
Ovakvi rezultati mogući su kada o tovu svinja učite na danskim farmama, o uzgoju jabuka u voćnjacima Južnog Tirola, o hibridima kukuruza u Sjedinjenim Američkim Državama. Ono čime se Delta ponosi, a što može biti velika prednost Srbije, to je doprinos naših ljudi. Naime, rezultati Delta Agrara često su bolji od rezultata onih od kojih smo učili.
Kako može da se pokrene modernizacija srpske poljoprivrede?
Niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja. Na državnom nivu potrebno je stimulisati proizvodnju određenih kultura, koje u pojedinim regionima daju najbolje rezultate. Tako se poreskom politikom i sistemom zakupa poljoprivrednog zemljišta, proizvođači mogu stimulisati da u Vojvodini pre svega organizuju ratarsku proizvodnju, sa naglaskom na industrijsko bilje; u Šumadiji, istočnoj i zapadnoj Srbiji da se posvete voćarstvu, a na jugu Srbije pre svega povrtarstvu i voćarstvu.
Uloga države je i da stvori uslove kako bi naši poljoprivrednici bili konkurentni na globalnom tržištu. Prošlo je vreme kada se dešavalo da podbaci rod pšenice ili kukuruza u Srbiji (ili regionu) i da, zahvaljujući skoku cena, proizvođač bude gotovo na istom. Danas je tržište otvoreno, ceo svet prati berze u Severnoj Americi i niži rod znači samo jedno: niži prihod za proizvođača.
Da bi srpski agrar bio konkuretan na svetskoj berzi, mora imati bar približno slične uslove. Ovako, kada seljaci u Evropskoj uniji imaju podsticaje od 500 do 900 evra, a u Srbiji do 35 po hektaru, o konkurentnosti nema ni govora.
Foto: Depositphotos/SashaKhalabuzar
Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra, već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje otkupa je ono što takođe može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije.
Danas, kada srpskog seljaka pitate zašto i kako gaji svoju stoku ili orezuje vinograd, najčešće ćete dobiti odgovor: zato što su tako radili naši stari. I to je najgori mogući odgovor. Srpskoj poljoprivredi potreban je veliki zaokret. Potrebno je da sve radi drugačije od onog što su radili „stari“, a na način kako to rade moderni proizvođači u svetu. Jedino tako želju da poljoprivreda bude razvojna šansa Srbije, možemo pretvoriti u konkretan plan kako to da postignemo.
Marija Desivojević Cvetković, viši potpredsednik Delta holdinga