U Srbiji je trenutno osigurano oko 15 odsto obradivih površina, što je više nego u ranijem periodu, ali time ne mogu da budu zadovoljni ni država, ni ratari, ni osiguravači.
Kod osiguranja stoke, rezultati su još slabiji jer je osigurano svega oko pet odsto stočnog fonda.
– Najveći problem je neobaveštenost poljoprivrednika i njihov stav da se oluje, poplave… neće ponoviti ove godine, ako su bile prošle. Zato je potrebna edukacija i na tome zajedno treba da rade država i osiguravajuća društva – kazao je za „Dnevnik” stručni saradnik za marketing i odnose sa javnošću u Udruženju osiguravača Srbije Zoran Ćirić i dodao:
– Dodatni problem je što tek svaki peti ili šesti individualni poljoprivredni proizvođač osigurava svoja imanja i zasade, a u njihovom vlasništvu je više od 80 odsto obradivih površina. Takođe, jedan od velikih problema je to što čak 90 odsto onih koji kupuju polisu, kupuju osnovnu polisu osiguranja, kojom su svoje zasade zaštitili od rizika grada, požara i udara groma. Oluje, koje su sve veći problem na ovim prostorima, ili prolećni mraz su dopunski rizici, ali se mali broj poljoprivrednika odlučuje i za to osiguranje.
Ćirić napominje da kod nas postoji negativna selekcija u osiguranju u poljoprivredi, jer osiguranje plaćaju samo oni koji imaju štetu.
– Da bi se izbegla negativna selekcija, trebalo bi izjednačiti subvencije za osiguranje u svima regionima. To bi stimulisalo poljoprivrednike svih regiona da se uključe u osiguranje i dovelo da se poveća obuhvat osigurnaih površina – smatra Ćirić.
On ističe da je suština pronaći održiv model osiguranja, ali je država ključni faktor u održivosti tog sistema.
– Rešenje može da bude turski model osiguranja, koji predstavlja jednu vrstu javno-privatnog partnerstva države i osiguravača. Podrazumeva formiranje pulova kojim zajedno upravljaju država i osiguravajuća društva. Država, sa svoje strane, propisuje uslove za isplatu štete, dok osiguravači u taj pul uplaćuju novac koji prikupe od prodaje osiguranja. Osiguranje nije obavezno, dakle dobrovoljno je, ali je dalo fantastične rezultate jer je broj osiguranja za desetak godina porastao sa oko 200.000 na 1.800.000 – predočio jeĆirić.
Govoreći o cenama osiguranja, Ćirić je naveo da one zavise od realnih prinosa i realne tržišne cene.
– Za osiguranje treba izdvojiti dva do pet odsto onoga što se dobije prodajom letine, odnosno zasada. Kod isplate štete, poljoprivrednici dobijaju osiguran deo umanjen za neizvršene radove, a to mogu da budu, na primer, skupljanje roda ili žetva. U zavisnosti od kulture, neizvršeni radovi mogu da umanje odštetu za najviše do 20 odsto – objasnio je on. Izvor: Dnevnik