U biljnoj proizvodnji posle žetve ostaju žetveni ostaci koji se mogu iskoristiti na razne načine: kao stočna hrana za preživare, za briketiranje, za silažu, kao prostirka, ali u većini slučajeva ostaju neiskorišćeni na parceli na kojoj su ubrani. Tada postoje dve mogućnosti, spaljivanje žetvenih ostataka ili njihovo zaoravanje.
Međutim, spaljivanje žetvenih ostataka na samoj njivi se ne preporučuje. Ne samo da se mogu uništiti susedni usevi, već se mogu izazvati požari većih razmera. Pri spaljivanju, azot i deo sumpora se gube, a ostali makro i mikroelementi u vidu pepela ostaju na zemljištu. Spaljivanjem žetvenih ostataka se ne rešava ni problem prisustva korovskih semena. Samo u slučaju rešavanja problema pojave masovne bolesti, štetočina , spaljivanje žetvenih ostataka može biti opravdan postupak.
Zaoravanje žetvenih ostataka omogućava povećanje sadržaja biljnih hraniva, čuvanje i povećanje sadržaja humusa, a sve to povoljno utiče na održavanje plodnosti zemljišta. Ujedno se popravlja biogenost zemljišta, popravlja struktura i vodno vazdušne osobine. Unosi se velika masa u hranidbeni fond zemljišta i to po hektaru kod pšenice 5-7 t slame, kukuruz
8-12 t kukurozovine, suncokret 4-6 t stabljika, soja 3,5-5 t , šećerna repa 40-60 t lišća i glave korena. Ono što se javlja kao problem kod zaoravanja žetvenih ostataka je širok odnos C: N koji utiče na smanjenje sadržaja lako pristupačnih biljnih hraniva, prvenstveno azota. Pojavljuje se „azotna depresija“ kao posledica smanjenja nitratnog azota zemljišta i njegovog ugrađivanja u tela mikroorganizma. Da bi se izbegla „azotna depresija“ preporučuje se dodavanje azotnog đubriva 0,7 kg na 100 kg suve mase. Mogu se koristiti KAN, tečni stajnjak i osoka. Dubina zaoravanja je u skladu sa količinom biljnih ostataka.
Jovana Knežević dipl.inž. ratarstva, PSSS Kraljevo