Ovu godinu većina poljoprivrednika želi da zaboravi. Nestabilno vreme s proleća je naslućivalo dugu letnju sušu. U tim uslovima rod i kvalitet gube trku sa manjkom vode, što opet podiže cenu sirovini u proizvodnji. Najteže je ipak stočarima u Srbiji koji će teško podneti još jednu sušnu godinu, sa manjkom sopstvenr stočne hrane lošeg kvaliteta a koja je opet duplo skuplja u odnsu na lane. Sa druge strane otkupna cena mesa i mleka je nepromenjena više od deset godina. Najuporniji stočari kažu da će ovu zimu nekako pregurati, dok su neki odustali noseće proizvodnje u agraru.
Stočarstvo je noseća grana svake ozbiljne agrarne države. Podaci o broju grla, rezultatima u mesu i mleku su naša noćna mora, jer nikako da dostignemo u tom pogledu jednu Francusku, Nemačku, Holandiju. Više nego bilo koju poljoprivrednu granu, stočarstvo prati teška satanizacija, što je lako proveriti i na osnovu podatak popisa poljoprivrede. Zašto imamo sve manji stočni fond nije do proizvođača, već cene koju dobijaju na tržištu. Dolazimo do toga da nikada nije bila niža otkupna cena mleka i mesa a nikada skuplja hrana, nikada skuplja mehanizacija. Poljoprivrednici su se našli u teškoj situaciji kakvu mnogi ne pamte. Šuša je dodatno ali samo delom doprinela ovakvom stanju. Porodica Mirković je pre skoro jednog veka na ovoj međi u Lađevcima,otpočela svoju istorijsku priču na selu. Danas četiri generacije i devet članova porodice složno radi na svojoj dedovini. Kako su rasli i napredovali, tako su dograđivani objekti za uzgoj stoke jer nikada nije bilo dovoljno sredstava za brži prosperitet.
,, Moj pradeda se odelio od brata tridesetih godina prošlog veka i došao ovde, raskrso među i doveo jednu kravu. Znači bukvalno nije imao ništa. Nastavio je moj deda, mojo tac, danas brat i ja. Ovo je generacijski posao, nas je sada četiri generacije na gazdinstvu. Borba je velika, odustajanja nema i to su neki uslovi za uspeh. Išlo se uvek postepeno. Nikada nije imalo dovoljno novaca da se izgradi neki veliki objekat odjednom. Počeli smo da kažem neku ozbiljnu proizvodnju sa desetak krava, da bi danas taj broj bio 75, 80. Trebao bi da bude pun kapacitet 120 grla.,, počinje našu priču Milan Mirković
Objekti su nadograđivani jedan na drugi, kao mali lavirint ali nama pažnju privlaži nov objekat i drugi system držanja goveda. Naime, sa vezanog sisitema na ovoj farmi prelaze na slobodno držanje. Sa novim objektom i mlekovodom rad je znatno lakši, ali je primetno i da grla na slobodnom držanju daju bolje rezultate u kondiciji ali i količini mleka.
,, Sa mukom… ali smo uspeli da za petnaest mesci izgradimo objekat i mlekovode. Da kažem da su mnogo bolji uslovi za rad, što je i bio cilj ovakve investicije koja nije bila mala. Na ovaj način nam je znatno olakšan rad, mnogo je manje fižičkog rada, da se više ide na mehanizaciju, da se olakša proces muže što je velika razlika u radu. Poboljšalo je i stanje krava na ovom slobodnom sisitemu, krave su izglednije, zdravije, krupnije, hrana se troši isto kao na vezanom sistemu, ali smo dobili veću mlečnost kod krava. Pratili smo stanje, privikavanje i prosek, tako da smo posle dva meseca imali 4-5 litara mleka više po kravi. To je, sada slobodno mogu da kažem veliki rezultat u zbiru.Moram da napomenem i da smo uglavnom sami radili jer sun am takozvani projekti bili duplo skuplji. Ja znam i da ljudi koji rade te poslove, treba da zarade ali ispada, da nama seljacima svi žele da oderu kožu.,, nastavlja naš sagovornik
Domaćini imaju svega 12 hektara svoje zemlje ali se pod zakup radi preko 70 hektara, kako bi obezbedili dovoljno hrane za stoku. Zatičemo ih u pripremi silaže, sve vri kao u košnici. Ispomažu se stočari ovih krajeva, jer je posao skup i traje nekoliko dana. Ova godina posebno teška, suša je uzela svoj deo kolača, ali i sve skuplji inputi, tako da ne računajući sopstveni rad, samo oni sa više grla imaju neku šansu opstanka.
,,Što se rada tiče to radimo uglavnom sami otac, brat i ja. U sezoni ispomognemo ovako jedni druge. Rad na selu više niko i ne računa, ali su finansije iz godine u godinu sve teže. Iskreno impute su otišli, djubrivo, gorivo, semena, sve je poskupelo. Kiša nije pala 60 dana, sena nema da se kupi, druge kosidbe i deteline nije ni bilo. Pored naših 12 hektara u zakup uzimamo još 70, da bi sejali travu, kukuruz, silažu, pšenicu. Silaža je prepolovljena, kukuruz u zrnu videćemo tek smo počeli . Soja i suncokret takođe nisu imali neki rod, pa sigurno minimum 40% manje nego lane. To su realni prinosi ove godine. Može neko da priča, možda za priču I slikanje da je drugačije, ali ovde nije! Vidim da žitarice izvozimo. Pravi domaćin ne bi izvozio kukuruz, već bi izvezo juneće meso, izvezo bi mleko. Cena stočne hrane je za godinu dana poskupela 100%. O nafti da ne govorim, em je preskupa em je dosta loša i brzo se troši. Bojim se da će farme biti naša prošlost, ko ne bude imao hrane dovoljno do naredne sezone…“, priča ovaj stočar
Loša ratarska godina poskupela je žitarice, samim tim i proizvodnju. Manje prinosa više problema, tako da će krava na vezu biti sve manje, čak i pored resornih subvencija.
,, Nama je negde u maju, junu mesecu skinuta cena mleka za 3-4 dinara po proizvođaču, nebitno koja mlekara i kod koga.Ne znamo razlog ali su svi po inerciji oborili cene, da li je mleko uvezeno, da li je ovo ili ono…to više nije ni bitno. Bitno je da ljudi odustaju od ovog posla. Ovih 3 dinar što sada dobijamo neće pomoći mnogo takvom stanju. Biće zatvarnja farmi, siguran sam.,, pojašnjava Milan
Svakako najbolnija tačka svih stolčara jeste cena mesa i mleka, bar ona koju oni dobijaju na otkupu. Mirkovići godinama imaju kavlitet ali su bolje ekonomisali 2007. tadašnjom cenom mleka. Oni izbor nemaju jer su previse uložili. Istina najviše boli a ona je seljaku teška na delu, ne samo na rečima
„Cena bukvalno nije mrdala, mi smo 36 dinara za litar mleka dobijali i 2005.godine, kada se doda PDV to je oko 40 dinara. Pre 15 godina je taj novac vredeo mnogo više, tada je cena goriva bila tri puta niža od sadašnje . Manje nova automatski je namje mleka, manje mesa, manje investicija u proizvodnju. Đubrivo je otišlo nebu pod oblake. Ja imam stajnjak. Ko nema neće ni da baca. Nema đubrenja, odmah je manji prinos. Nisu isplaćene subvencije za krave. Sa ovakvim cenama stočarstvo ne može da opstane, ove godine idemo u minus ali to ne može da potraje. Nismo još odustali jer je mnogo uloženo. Drugo gde da radimo, kod koga i za koju dnevnicu. Mi smo od grada i nekih zona poslova udaljeni. Treba prevoz, treba putovati tamo i nazad. Po mraku odlaziš, po mraku dolaziš . Ne možemo ni zbog one međe našeg pradede. Videćemo, ako ne ispunimo cilj od onih 120 krava, smanjićemo na dvadeset,, razočarano zaključuje Mirković
Odluka stočara da smanjuju broj grla ili prodaju svu stoku, preti da ugrozi stočarstvo. Oni koji to urade, teško se, gotovo nikada, odlučuju da se vrate u tu proizvodnju , jer je nabavka stoke izuzetno skupa investicija.Siguran plasma i realna otkupna cena, jedini su način da poljoprivreda opstane. Dok poljoprivredni proizvodžači budu poklanjali i bacali svoje proizvode a država ih uvozila, poljoprivreda u Srbiji ima sve manje šansi za opstanak.
Najmlađa Joka, mezimica Mirkovića još uvek ne razume naše razgovore, voli selo, ima svoje ljubimce, stariji podmladak nije hteo pred kamere. Razumemo i zašto. Selom prolaze deca. Lepa i retka slika, kažu idu kod druga na rođendan. Pitam se čuvši poslednju rečenicu našeg sagovornika da li ćemo za desetak godina videti isto. Sa pedljom zemlje i jednom kravom do današnjih 80 grla vredeli su razgovora. Koliko vrede društvu i državi? / S. C.