Neko kaže sudboina, neko život, neko – u lošem trenutku na lošem mestu. Kako god nazvali neke od životnih situacija, ono što proživimo u njoj, manje više nam obeleži životni vek. Neke životne stranice ispisujemo lakoćom, one druge uz bol, ali je svaka jednako dobra ako izađemo kao pobednici i optimisti. Rajko Dragojević nije pisac ni hroničar, mada bi njegova životna priča bila dobra podloga za jedan roman. Kako se onda našao u našoj priči? Sa njegove tačke gledišta lako. Naime nakon više poslova i zanimanja, postao je vcećar, tako da je Rasadnik Žiča danas poznat u ovoj branši.
Svaka porodica negde liči jedna na drugu, mada opet svaka na svoj način nosi neko breme i svoju životnu priču. Rajka Dragojevića koji živi i radi u Žiči posetili smo prvenstveno zbog proizvodnje rasada cveća. Njega, njegovu porodicu baš kao i preko 250 hiljda žitelja sa prostora Hrvatske oduvala je hrvatska Oluja, te 1995. Sa Korduna preko Vojvodine sa nešto malo ličnih stvari , ostavivši imetak od 25 hektara i svoje ognjište, došao je Rajko nekako i do Kraljeva. Bio je mlad, nadao se, menjao posao preko državnih i privatnih firmi, jedino nije promenio podstanarski status. Kako je radni dan bio sve duži, a platni konto sve tanji, tada je odlučio da potpuno promeni život. Pre skoro deceniju doneo za njega kapitalnu odluku da krene sa proizvodnjom cveća na zakupljenoj utrini..
,, Tih devedesetih bio sam mlad pun života, nadanja, razmišljao kao vojnik da je sloboda dozvoljena svima a opet ispostavilo se uskraćena mnogima. Borba za goli život je nešto sa čime se suočite i lako odlučujete. Svo bogatstvo sveta vam tada nije važno u odnosu na glavu na ramenima. Bilo je svega, svakavih iskustava. Što se tiče službovanja bio sam i pri državnom ali i angažovanju u priatnom sektoru. Nakon 15 godina terenskog rada, došao sam u Kraljevo, radio kod privatnika 3 godine. Sam taj rad kod privatnika me naterao da imam nešto svoje.Te plate su bile toliko mizerne, da nismo mogli ni da živimo od toga, tako da smo krenuli I odlučili da radimo sami sa ovim biljkama, pa šat Bog ,,da,,. – počinje svoju priču Rajko Dragojević, cvećar iz Žiče
Ulaganja nisu mala, kvalitetan suspstrat, zaštita prihrana, grejanje. Pod zakup nova investiranja su nesigurna ali i kreditno skupa, zapravo nikakva jer nemaju parče papira na kome je uknjižena lična svojina. Kakva ironija, ,,ostaviti hektare sopstvene zemlje nekom drugom u danas drugoj državi,, a u ovoj u kojoj živi nema sredstava da opet ima svoje imanje.
,,Mi se trudimo da proširimo i unapredimo proizvodnju koliko možemo, ali nemamo uslova vezano za prostor.Naime zemlja na kojoj nam se nalaze plastenici nije još uvek naša i ne znam da li će moći da bude . Druga stvar nemamo ni odobrenje vlasnika zemlje da nešto dodatno radimo tu, poput podizanja savremenog plastenika gde bi morali deo zemljišta da betoniramo. Na žalost mi još uvek nemamo novca da kupimo zemlju, i da konačno krenemo u neku normalnu proizvodnju a ne ovako priručno na teži i skuplji način kao što to sada radimo. To je problem koji će biti prisutan sigurno još nekoliko godina.Mi još uvek imamo volju za rad i proširenje, tako smo ove godine, osim cveća uvrstili i proizvodnju jagoda kako bi uvećali prihod i eventualno brđe došli do sredstava da kupimo to svoje parče zemlje.,,
Zbog te zemlje ne mogu konkurisati nigde, za pomoć, za kredit, za subvencije, tuđa zemlja, tuđi ljudi, valjda tako treba. Tačan broj biljaka pa čak i vrste koje neguju, ne zna, ali se dobro seća prvog kontejnera sa 5 hiljada jedinica…Radna snaga uglavnom ukućani, jer treba radnike plaćati kao i zakup tezgi na pijaci gde prodaju robu.. Posao se i dalje odvija priručno na šta nas opominju ove bubnjare, treba dežurati tokom zime.
,, Moja je glavna obaveza za te poslove zimi koji su opet vezani za proctor, jer shodno postavljenim plastenicima nemamo tu mogućnost da razvezemo grejanje, tako da radimo taj primitivni način da svaki plastenik ima opet priručnu bubnjaru ili neku peć kako bi u tim hladnim danima uspeli da održimo proizvodnju, jer se loži na dva do tri sata što zavisi od spoljnih temperatura. Na ovaj način na žalost ima više posl, više rizika i veća je potrošnja ogreva koje je sve skuplje. Još veći je problem zadnjih godina i naći tu količinu drva koja nam je neophodna. Ujedno ogrev je i najskuplja i najveća stavka u našoj proizvodnji,Ali, šta da radimo uporni smo, držimo se toga !,, samouvereno će Rajko
Uz nesebičnu pomoć svoje supruge Jane, svaštari, od saksijskog, baštenskog cveća, pa do začinskog bilja sada i jagode. Jana je inače zadužena za sobno cveće, koje je nekako i zahtevnije,duže se odgaja. Vidimo da neguje i neke tropske lepotice. Ne kriju da od ove proizvodnje može da se živi, vrlo pristojno ali ne i da se obogati. Poslednjih godina svi imputi u bilo kojoj poljoprivrednoj proizvodnji su značajno cenovno otiškli dok je proizvod stagnirajući ili opadajući. Cveće se generalno voli u Srbiji, ali po oceni sagovornika, za većinu kupca je saksija kvalitetnog cveća i dalje skupa.
,, Ništa ne bi uspeli da se ne držimo zajedno, zajedno planiramo, zajedno radimo. Jeste moja supruga je motor koji poganja sve ovo, njena ćerka je takođe sve ovo prihvatila pomaže od sadnje do prodaje. Ja sam tu, više kao spoljni momak i fizička radna snaga. Ove godine uspeli smo tom količinom da obezbedimo prvo martovski program, evo sada stiže i ovaj baštenski, vrtni, malo nas je i vreme poslužilo da biljke ranije krenu u vegetaciju, da ojačaju i sada budu spremne da ulepšaju nečiji proctor. Trudimo se da prvenstveno održimo kvalitet, jer nas taj kvalitet i drži u ovoj utakmici, na žalost mi cene proizvoda nikako ne možemo da podignemo.. ,, kaže skromno sagovornik
U desetak plastenika posao odmiče. Ljubav prema cveću nasledio je i narašatj. Mlade snage pomažu i tehnološki jer je zahvaljujući fejsu prošlogodišnja proizvodnja lako pronašla svoje kupce. Jelica ima puno ideja, koje su za sada oročene izvesnim sredstvima.
,, Za sve nas je prošla godina ali i ova pravi šok. Kada je počela pandemija i uvedeno vanredno stanje, trebalo je osmisliti prodaju. Nama je Pijaca u Kraljevu bila osnovno prodajno mesto, međutim tada ni pijaca nije radila. Većinu prodaja smo obavljali u grupama, kako ovim kraljevačkim tako i šire.Dostava je bila besplatna i poso je krenuo. Nisam imala strah, da li ćemo uspeti, čak razmišljamo da i ove godine ponovimo isti princip prodaje. Evo i ovom prilikom pozivam sve one koji su zainteresovani da nam se jave, Rasadnik Žiča je spreman za saradnju. Ja volim ovaj posao, volim jer sam naučila da uz njih radim, steknem radne navike, zavolim cveće. Ovaj posao mi može zadovoljiti neke moje ambicije i ideje, koje ćemo realizovati kada budemo, nadam se kupili svoju zemlju. Jeste možda ovo težak posao, ali je neopisivo zadovoljstvo kada vaš proizvod ovako lepo izgleda, kada vam ispunjava dušu i daje volju da dalje napredujete. Moja je poruka mldaima je da nikako ne odustaju, bude uspona, padova, išćekivanja i rizika, ali se borite za nešto svoje, svoju snagu trošite za vaš profit, da postanete svoje gazed na svome, bolje napreduješ uz porodičan posao.,, zrelo rasuđuje nasmejana naslednica Jelica Milojević
Pitamo Rajka za kraj šta dalje , gde bi država mogla da pomogne.Ovaj odgovor je prava tema za razmišljanje.Opet se vraćamo zemlji. Nisu domaćini zaslužili takav status, nisu ni prevaranti, stiču svojim svakodnevnim radom, zarađuju svakodnevnim poverenjem kupaca. Bez obzira na surov život i pošten rad, Zakon, bar onaj bankarski ih ne vidi kao svoje klijente.
,, Pa ne znam ni sam. Eto, pokušavali smo da dođemo do tog nekog krtedita, kako bi ovo unapredili, kako bi proširili proizvodnju, zaposlili nekoliko radnika. Ne ide,jer mi bukvalno nemamo, nikavu imovinu uknjiženu na sebe da bi bili garant za podizanje tog kredita.Svi nam kažu to su takvi uslovi i to tako mora. Eto jedino to! Ne treba nama besplatan kreddit, već način, garancija, da ćemo to da vratimo. U planu nam je da možda smanjujemo proizvodnju cveća, upravo zbog svih iznetih imputa i problema a da povećavamo proizvodnju jagode, koja je daleko lakša za proizvodnju. Radićemo i držati se i dalje zajedno, pa videćemo dolke sve to bude moglo. Čovek od nećega mora da živi, samo je njegov izbor da li i na pošten način.,, zaključuje Dragojević
Praznik za oči, odmor za dušu..Botaničku baštu Dragojevića, posećuju i znatiželjnici i kupci. Jana nije htela pred kameru ali su nam supružnici za kraj rekli da ne odustaju, vole da ramenjuju biljke i imaju odličnu saradnju sa ostalim cvećarima iz kraja. Lepo, jer sujeta pojede i samog čoveka a ne samo posao, a njihov očekujemo da se proširi i to na njihovom parčetu zemlje. možda baš ovde negde u Žiči. Kaže da se nisu pokajali, što je ovo njihov posao i to uz blaženi posmeh. Rajkova oluja nikako da utihne, jer i nakon 25 godina traži svoje rasute parčiće zemlje.
Gde je država, gde je Zakon, gde je etika, ljudska poslovna. U redu, razumem u poslu nema ljubavi, samo interesa! Glasno razmišljam da li su Država, Zakon reagovali na sve one nevraćene kredite belosvetskih i domaćih protuva? Pitam se, koliko je malo potrebno da čovek bude zadovoljan i srećan?! Ova porodica nam je dala odgovor, verovatno pravi odgovor. Mada …da li čovek u današnjoj civilizaciji treba da se zadovolji samo osnovnim postulatima glava na ramenima, nad tanjirom i na jastuku. Ko nas je toliko sprečio i povredio da budemo ljudi, vidimo više, živimo bolje i da nam samo nebo bude granica. Sonja Cvetković