Drugi pišu Reč struke Stočarstvo

Meso iz laboratorije (ne)rešava problem negativnog uticaja stočarstva na klimu

Jedemo previše mesa, a to je loše i za naše zdravlje i za životnu sredinu. Mnogi polažu nade u meso „uzgojeno“ u laboratoriji. Šta se o njemu zna? Meso iz laboratorije ima neke prednosti u odnosu na meso koje potiče od masovnog industrijskog uzgoja. Ali ni to nije čarobno rešenje, kako se ponekad predstavlja.

Da li je laboratorijsko meso vegetarijansko?

Nije. Da bi meso moglo da se uzgaja in vitro, ćelije prave životinje su osnovni preduslov. Bilo da se radi o govedini, svinjetini ili piletini – od njih se uzimaju mišićne matične ćelije koje se zatim uzgajaju u smesi hranjivih materija i sredstava za pospešivanje rasta, gde se razvijaju u mišićna vlakna. Biopsija mišića može biti bolna za životinje, ali ih neće ubiti.

Drugačije je kod teladi čija je krv potrebna za hranjivu smesu u kojoj bi trebalo da rastu mišićne ćelije. „U gotovo svim kulturama za rast ćelija koje se koriste u biomedicini, fetusni teleći serum dugo je bio zlatni standard jer sadrži hormone rasta koji su potrebni za uzgoj ćelija“, objašnjava profesorka za inženjering tkiva i biofabrikacije Petra Kluger, koja se istraživanjima laboratorijskog mesa bavi na Univerzitetzu u Rojtlingenu.

Ni telad ni krave ne prežive ovo vađenje krvi. Kluger smatra da teleći serum treba da se zameni kada se radi na laboratorijskom uzgoju mesa, kako iz etičkih razloga, tako i zbog toga što je tako dobijena uzgojna smesa preskupa. „Već postoje dobre zamene za životinjske komponente“, kaže Kluger. Međutim, ceo proces je još uvek preskup.

Da li je ovakvo meso zdravo?

Ne zna se. Jer, teško je izvući zaključke o uticaju ljude budući da se laboratorijsko meso još nigde u svetu ne konzumira u velikim količinama.

Zna se načelno da konzumacija previše crvenog mesa povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti, a može da pospeši i nastanak nekih vrsta raka. Trenutno se ne može reći da li bi meso iz epruvete tu nešto promenilo.

Zamislivo je da laboratorijsko meso manje doprinosi razvoju višestruko rezistentnih patogena jer se koristi manje antibiotika. Međutim, i u proizvodnji mesa in vitro se takođe koriste antibiotici, recimo za zaštitu ćelijskih kultura od infekcija.

U štali u kojoj mnogo životinja živi zajedno u tesnom prostoru, bolesti se brže prenose, a realna su opasnost bolesti koje se sa životinja mogu preneti na ljude. Taj rizik je dosta manji kada se meso proizvodi u laboratoriji.

„Meso iz laboratorija nije prirodno“, tu rečenicu Petra Kluger čuje stalno iznova – i može je, s jedne strane, razumeti. „S druge strane, mi smo i inače vrlo daleko od prirodnog uzgoja životinja“, kaže naučnica. Slika sretne krave na pašnjaku punom planinskog bilja možda nam se vrzma po glavi, ali to retko ima veze sa stvarnošću.

Da li je laboratorijsko meso ekološki prihvatljivo?

U proseku svaki građanin EU godišnje pojede oko 60 kilograma mesa. Visoka konzumacija mesa u industrijalizovanim zemljama nije samo veliki ekološki problem, već ugrožava i sigurnost globalnog snabdevanja hranom.

Oko 70 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta u svetu koristi se za stočarstvo. Hrana tako tek zaobilaznim putem preko masovnih uzgajališta životinja završi na tanjirima onih koji nisu gladni, već samo imaju apetit. I pritom se usput velika količina hranjivih sastojaka izgubi.

Martin Kaim, inženjer agrotehnike i šef Centra za razvojna istraživanja na Univerzitetu u Bonu, kaže da bi industrijalizovane nacije morale da smanje potrošnju mesa za najmanje 75 odsto.

Meso iz laboratorije bi tu moglo da bude deo rešenja: za njegovu proizvodnju bi trebalo daleko manje životinja, manje bi zemlje bilo potrebno za uzgoj stočne hrane, trošilo bi se manje vode. A i emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, poput metana i ugljen-dioksida bi se smanjila.

Ipak, nije skroz tačna ni priča o laboratorijskom mesu kao „čistom mesu“. „Čak su i mesu iz laboratorije potrebne hranljive materije kako bi moglo da raste. One moraju da dođu odnekud“, napominje Kaim. Time se dakle ne rešava problem kada je u pitanju proizvodnja mesa kojom se troše resursi koji bi mogli da služe za prehranu ljudi jednako, bez zaobilazaka i gubitaka.

Brojne nepoznanice

O mnogim uticajima in vitro mesa na okolinu zasad može samo da se nagađa – proizvodnja u velikim razmerama još ne postoji. Međutim, jedno je jasno: ni proizvodnja laboratorijskog mesa ne prolazi bez emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Mnogo energije se troši od proizvodnje smese za uzgoj do bioreaktora u kojima mišićno tkivo raste. Koliko tačno, još uvek niko ne može da proceni.

Neki modeli su pokazali da je emisija ugljen-dioksida i metana kod laboratorijskog mesa manja od one u proizvodnji goveđeg mesa u masovnim štalama, ali znatno lošija od one u konvencionalnoj proizvodnji mesa.

„To ne znači“, kaže Kaim, „da meso iz laboratorije neće igrati ulogu u budućnosti.“ Međutim, to ne menja potrebu da čovečanstvo drastično smanji konzumaciju mesa. Izvor: DW

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *