Evropska unija vodi računa o životnoj sredini i to je nova šansa za korpare iz okoline Rekovca da će povratiti staru slavu
Evropa pruža novu šansu kotarici
– Kesa traje jedan dan i na kraju završi na deponiji, a korpa služi i po nekoliko decenija. Kvalitetne su, ekološke i pomalo nostalgičnog, rustičnog izgleda, pa ih kupci i zbog toga vole. Kada bi neko stručniji poradio na reklamiranju, opet bismo daleko dogurali – kaže Zoran Antić, korpar iz Belušića.
Nekada se u prodavnicu i na pijacu po namirnice išlo s kotaricom preko ruke i korpari u Srbiji imali su dosta posla. Onda im je plastika pomutila račune i pruće vrednih korpara sve češće je ostajalo neiskorišćeno na tavanu. U Centralnoj Srbiji najpoznatiji kraj po korparstvu je Levač, u kojem već 250 godina opstaje tradicija pletenja od pruća. Kažu da je nekada u okolini Rekovca bilo 17 otkupnih stanica koje su preuzimale proizvode od pruća, prodajući ih dalje kupcima u inostranstvu.
Devedesetih godina prošlog veka otkupljivači su se povukli i korpari su morali sami da se snalaze kako bi opstali u ovom teškom umetničko- poljoprivrednom poslu. Jer, korpari u Levču uglavnom sami proizvode pruće za pletenje. To je, kažu, posao u kome je motika neophodna. Iako su im do danas jedino ostali vašari da zarade koji dinar, nadu im vraća novi trend da se plastične kese izbacuju iz upotrebe.
Od vrbe do korpe dug je put
Evropska unija vodi računa o životnoj sredini, i to je nova šansa za korpare iz okoline Rekovca.
– U poslednjih godinu-dve često mi se javljaju kupci iz Evropske unije. Traže naše kotarice. Plastične kese polako odlaze u istoriju, i to je šansa, ne samo za mene, već za nekoliko sela. Kesa traje jedan dan i na kraju završi na deponiji, a korpa služi i po nekoliko decenija. Kvalitetne su, ekološke i pomalo nostalgičnog, rustičnog izgleda, pa ih kupci i zbog toga vole. Kada bi neko ko je stručniji od mene poradio na reklamiranju, opet bismo daleko dogurali – kaže Zoran Antić, korpar iz Belušića.
Nekada se celo selo Belušić, u kome je Zoran rođen i odrastao, bavilo korparstvom. Živelo se od toga. Danas je ostalo svega tridesetak majstora i oni uglavnom sami organizuju prodaju na vašarima i saborskim manifestacijama.
U okolini Rekovca na desetine hektara zasađeno je prućem, ili vrbom. Ono je osnovna sirovina u korparstvu. Pre umeća pletenja korpi, svaki od nekoliko majstora-korpara prvo je morao da savlada veštinu gajenja ove biljke. Zato oni kažu da korparstvo nije lak posao i da podrazumeva strpljenje, jer je od vrbe do korpe dug put, koji traje i do dve godine. Zemlju treba obraditi, zasaditi vrbe, okopavati, kositi.
Iz tvrde zemlje – tvrdo drvo
– Za reznice se koriste štapići vrbe. Pobadaju se u zemlju, a kako su prirodno puni biljnog hormona rasta, brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za sađenje vrbe pogodno je vlažno zemljište. Zbijenost tla utiče na kvalitet, jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo. Takva vrba je čvršća, ali se teže plete. Najvažnije je da polje bude čisto od korova – kaže Antić.
On se od detinjstva bavi korparstvom. Gajenje vrbe blisko mu je koliko i pletenje korpi. Kaže da se u ovom kraju za korpe obično koriste amerikanka, kultivisana vrba crvene boje, ali i zlatica. Obe vrste su cenjene.
– Kad vrba dostigne zrelost, sledi košenje, i to u kasnu jesen, kad opadne lišće. Danas se to radi traktorskom kosilicom. Nekad se ručno sekla pomoću kosira. Kad se pokosi i dopremi s njive, prvo se klasifikuje po visini i kategoriji, vezuje u snopove i onda je pruće spremno za kuvanje – objašnjava Zoran.
A vrba se kuva u velikim kazanima ili kadama, i to najmanje šest sati. Za kuvanje jedne ture od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati. Voda se doliva nekoliko puta. Nakon kuvanja pruće se hladi, a onda sledi težak fizički rad.
B.Nenković