Na prvi pogled, podaci o prihodima i dobiti firmi i preduzetnika registrovanih za delatnost proizvodnje poljoprivredne i šumarske mehanizacije ukazuju na neverovatan oporavak posle pandemije, sa skokom prihoda na nivou sektora od gotovo sedam milijardi dinara i rastom dobiti od pet milijardi dinara u 2021. godini u odnosu na 2020.
To, nažalost, nije pravo stanje jer je na ukupan rezultat uticala prodaja vredne nepokretne imovine IMT-a u stečaju. Ukupna slika, međutim, uopšte nije crna – jer su domaći poljoprivrednici koristili različite podsticaje, programe i aranžmane kako bi zanovili mehanizaciju.
Zaključno sa 2021. godinom, za delatnost proizvodnje poljoprivredne i šumarske mehanizacije bile su registrovane 252 firme i preduzetničke radnje, kažu podaci bonitetne kuće CompanyWall. Uoči pandemije, u 2019. godini, njihova ukupna dobit bila je nešto veća od 600 miliona dinara, da bi tokom 2020. porasla na 800 miliona dinara. U 2021. godini ukupna dobit sektora skočila je na čak 5,6 milijardi dinara.
Nije se, međutim, desio „bum“ na poljoprivrednom već na, uslovno rečeno – tržištu nekretnina. Te godine je ABL Solvent iz Zemuna za oko 70 miliona evra kupio IMT-ovu imovinu i objekte na Novom Beogradu, da bi prošle godine bilo najavljeno da će upravo na tom mestu biti izgrađen stambeno-poslovni kompleks „Pupinova palata“ u okviru projekta novosadskog „Galensa“. Novac je uplaćen u stečajnu masu IMT-a i eto rešenja zagonetke velikog skoka dobiti sektora proizvođača poljomašina, za šta je IMT i dalje registrovan.
Na vrhu liste dobiti u ovoj delatnosti, bilo da je reč o proizvođačima poljoprivredne mehanizacije, bilo da se radi o distributerima, našla se boljevačka FPM „Agromehanika“, kao redak izuzetak od pravila da se kompanije sa najvećim prihodima i dobiti u ovoj delatnosti nalaze u Vojvodini. Ta kompanija je na kraju prve postpandemijske godine imala 230 zaposlenih i ostvarila prihod od 1,8 milijardi dinara.
Iza „Agromehanike“ i njene proizvodnje priključaka za traktore i motornog programa, na drugom mestu po dobiti u 2021. je novosadska „Agrovojvodina – Mehanizacija“, specijalizovana za prodaju traktora, kombajna i ostale poljoprivredne mehanizacije i zastupnik poznatih svetskih brendova. Njen prihod u 2021. iznosio je 1,3 milijarde dinara, a tada je zapošljavala 30 radnika.
Prema podacima CompanyWalla, treće mesto među najuspešnijima u 2021. zauzela je kompanija „Jomapeks“, koja projektuje, proizvodi i montira opremu za živinarske i stočarske farme. U posmatranoj godini ostvarili su nešto više od pola milijarde dinara prihoda i imali 48 zaposlenih.
Koliko je stara mehanizacija u Srbiji?
Godinama unazad u medijima se ponavlja da je poljoprivredna mehanizacija u našoj zemlji u proseku stara 20 godina, a radi se o podatku iz istraživanja rađenih pre najmanje desetak godina.Na delu je, međutim, još jedan faktor, na koji za Biznis.rs ukazuje generalna sekretarka Poslovnog udruženja uvoznika i izvoznika poljoprivredne mehanizacije Marija Antanasković.
– Kod nas uvoz polovne mehanizacije, a posebno traktora i kombajna, doprinosi tome da se prosečna starost mehanizacije stalno kreće oko iste cifre. U kategoriji uvoza polovnih traktora, od 37 do 75 kW, dve trećine uvezenih polovnih mašina je u proseku staro između 35 i 40 godina. Kada onda uzmete koliko je uvezeno takvih i novih mašina, prosek godina izađe na oko 20, bez obzira na zanavljanje – objašnjava Antanasković.
Prema statistici tog poslovnog udruženja o uvozu poljoprivrednih mašina, a na osnovu podataka Uprave carina, u 2022. godini, kada je zabeležen rast prodaje mehanizacije, uvezeno je ukupno 3.137 novih traktora, a većina njih je i prodata. U istom periodu uvezeno je 1.612 polovnih traktora.
Urednik na Radio-televiziji Vojvodine (RTV) i novinar specijalizovan za poljoprivredne teme Goran Eror, inače i sam poljoprivrednik sa gazdinstvom u iriškom selu Rivice, za Biznis.rs kaže da je njegov utisak da su u poslednjih nekoliko godina poljoprivrednici zanovili mehanizaciju, i to gotovo isključivo zahvaljujući podsticajnim merama AP Vojvodine preko Sekretarijata za poljoprivredu i onih na nivou države, preko Ministarstva poljoprivrede.
Eror takođe skreće pažnju da se situacija na terenu razlikuje u odnosu na to da li se posmatra pogonska mehanizacija, poput pomenutih traktora, ili priključna – kao što su plugovi, drljače, podrivači, sejalice i slično.
– Mislim da je poljoprivrednim proizvođačima daleko potrebnije da se nastave konkursi za obnovu pogonske mehanizacije, a posebno za kupovinu traktora. Recimo, jako dobra mera bili su konkursi Ministarstva poljoprivrede za podršku u nabavci traktora koji su sklapani u Srbiji. Međutim, sa otvaranjem IPARD programa sva podrška za pogonsku mehanizaciju ide preko te linije, što je hendikep za mala gazdinstva, koja često nisu vična takvim procedurama – ocenio je Eror.
Prema njegovom mišljenju, obnova pogonske mehanizacije je ključna stvar za domaće poljoprivrednike, pa su od posebnog značaja dobro skrojeni programi podrške, poput popularnog „50:40:10“, koji sprovodi Ministarstvo poljoprivrede. Dodao je da ga raduje što veliki broj lokalnih samouprava takođe nudi podsticaje za nabavku priključne mehanizacije, ali ukazuje i na blagu „prednost“ koju poljoprivrednici iz Vojvodine imaju u odnosu na kolege iz ostatka Srbije.
– Recimo, za podršku kod nabavke priključne mehanizacije mogu da apliciraju kod pokrajinskog Sekretarijata za poljoprivredu, pa ako ne prođu mogu da konkurišu kod Ministarstva poljoprivrede, a ako ni tu ne prođu, imaju konkurs lokalne samouprave – rekao je Eror opisujući tri šanse koju vojvođanski poljoprivrednici imaju na raspolaganju da smanje troškove zanavljanja mehanizacije. Izvor: Biznis.rs