Poštovani,
Podsećamo na poraznu statistiku u vezi sa majkama koje su nezaposlene ili ekonomski neaktivne – više od trećine porođenih žena u Srbiji nema punu platu.
Ово моје писаније почећу са једном полу излизаном реченицом – анализирала сам важан део демографских података и упоредила их са применом Закона о финансијској подршци породици са децом да ви не бисте морали.
Да бисте знали да ли неке усвојене мере чине добро и доносе позитивне резултате довољно је анализирати податке које имате на располагању, а који се односе на период пре ступања на снагу тих мера, у овом случају Закона о финансијској подршци породици са децом, и периода након њиховог ступања на снагу.
Подсећања ради, Закон је ступио на снагу у јулу 2018. године и пре усвајања је представљен као право чудо, као нека „беба“ финансијска ињекција које ће мотивисати породице у Србију да се шире, доминантно усмеравајући мере подршке на породице које ће добити треће и четврто дете. Знали смо већ тада да неће, као што се то у међувремену није ни догодило.
Такође, подсећања ради, „Маме су закон“ јесу једина организација која је анализирала овај Закон непосредно након усвајања и заједно са женама из Новог Сада, Београда, Крагујевца и Ниша написале смо Предлог измена и допуна за који сам стављање на дневни ред Скупштине захтевала у неколико наврата као народна посланица. С тим у вези, то је сигурно јединствен приступ који заокружује све важне кораке како би се до неопходних измена дошло – анализа мера и последица које имају на жене које су се одлучиле да буду мајке, покретање жена које би морале да узму свој живот у своје руке, затим активизам и упућивање предлога на закнодавне институције, па дијалог са представницима извршне власти и на крају и обраћање Уставном суду Србије.
После готово три године примене једног прилично лошег закона данас, нажалост, имам и тај „луксуз“ да материјалним доказима поткрепим тврдње са почетка моје, тј. наше борбе за права породиља, трудница и њихових породица у Србији. Доказе за ову анализу црпила сам из публикација које објављује Републички завод за статистику (РСЗ) за период 2017-2020. годину, с тим да подаци за 2020. годину нису још комплетно обрађени, али на основу тренда ми већ сада можемо наслутити да они могу бити само гори од последњих доступних. Овде користим прилику да похвалим РСЗ који обилује сјајним подацима и вероватно представља једну од ретких институција која одлично ради свој посао.
Из доступних података долазим до закључка да се број живорођене деце из године у годину смањује и да је драстичнији пад забележен у претходној години – чак за 2,8%. То значи да је у 2020. години рођено 1791 живорођено дете мање него у претходној. О броју преминулих, којих у прошлој години има за 13,9% више у односу на 2019. годину, сада нећу писати јер је толико повећање последица и пандемије корона вируса, свакако пре него што је то последица неких других околности у нашој држави.
Од када је овај Закон ступио на снагу успели смо да идентификујемо више од десет категорија жена које трпе лоше последице примене овог Закона и од првог дана тврдимо да су жене које имају мање од 18 месеци везаног радног стажа у континуитету најбројнија група жена која је погођена његовом применом и то нам анализа доступних података и потврђује. То су све оне жене које су добиле сад већ чувена решења на пар стотина или пар хиљада динара месечно.
Према запослењу породиље у Србији можемо поделити на оне које су економски активне, оне које су незапослене и оне које су економски неактивне.
Оне које имају мање од 18 месеци везаног радног стажа сигурно су у групи оних које су незапослене или економски неактивне, али сам сигурна да их има и у групи економски активних јер та група не подразумева да оне имају потребан број месеци да би оставриле право на пуну надокнаду током породиљског и одсуства ради неге детета.
Дакле, тужна статистичка истина изгледа овако и што се измена Закона тиче ово би морале бити полазне основе за будуће измене:
– Број незапослених породиља расте. У последњој години за коју имамо податке (2019. у односу на 2018.) има их чак 2099 више.
– Поред тога, анализа показује да незапослених породиља има више у свим групама (оне које су родиле прво, друго, треће, четврто и свако следеће дете) и тај однос је сразмеран. Ово пре свега показује да изузетно скупа мера подршке за треће и четврто дете није дала жељени резултат и да се свеукупно није повећао број новорођенчади.
– Скупе мере не доводе до повећања наталитета јер су уместо на породице које чекају своје прво или друго дете усмерене на породице које чекају треће или четврто дете. Просечна породица у Србији има 1,6 дете, а са једним дететом је више од половине породица.
– У односу на 2017. годину (годину пре усвајања Закона), као и у односу на 2018. годину (када је Закон ступио на снагу), у 2019. годину бележимо скок у броју економски неактивних жена, међу којима је најбројнија група жена које се декларишу као домаћице. Чак 6237 жена које су без било каквих примања пре порођаја и које раде тзв. неплаћане кућне послове породиле су се у 2019. години.
– У истој години је забележен и пад броја запослених, односно економски активних жена. За 1660 имамо мање запослених породиља у односу на 2018. годину, што је практично и тренд јер се бележи пад и у односу на 2017. годину.
– Забрињавајућ је податак да расте број студенткиња или ученица у групи економски неактивних породиља. У 2019. породило се њих 820, што је у односу на 2018. годину 132 породиље „из студентске или ђачке клупе“ више. То не морамо нужно довести у везу са овим Законом, али можемо довести у везу са тим да држава и Министарство образовања упорно избегава увођење сексуалног образовања у школе.
– 24.375 жена, колико је укупно незапослених и економски неактивних породиља у 2019. години, јесте број који упозорава да се демографска и популациона политика мора најхитније мењати. Очекивано је да ће подаци за 2020. годину показати да је овај број порастао, јер поред лошег Закона имамо и пандемију која је сигурно велики број жена у најрепродуктивнијем периоду оставила без посла или без прилике да се запосли.
На основу ових података, али и разговора које сам водила са представницима Министарства за рад и Министарства за бригу о породицу, мера подршке за треће и четврто дете је скупа и за десет година ће нарасти на невероватних 50-60 милијарди динара. То представља огроман захват у буџету који не даје жељене резултате.
Ако држава већ има довољно новца, а на основу оваквих издвајања рекло би се да има, подршку морамо најхитније усмерити на породице које чекају тек прво или друго дете, а посебно на оне жене које имају мање од 18 месеци везаног радног стажа и за које, да би биле колико толико економски сигурне, држава мора гарантовати најмање надокнаду у висини републичког минималца и то током свих 12 месеци породиљског одсуства, а не само за прва 3 месеца, како је проблем решио Уставни суд Србије својом последњом одлуком.
Поред финансијске, мора се наћи и подршка да се број запослених жена повећа, а ту се пре свега мисли на услугу предшколског чувања деце, како би се жене објективно ослободиле захтевних обавеза у случају да немају подршку осталих чланова породице (бака, дека, тетка, ујак сервис). Предност у предшколским установама тренутно имају деца родитеља који раде у јавном сектору, док су деца незапослених или оних који долазе из приватног сектора без равноправних услова за пријем у предшколске установе.
Све у свему, мој закључак је да скупо плаћамо пад наталитета, да су мере подршке породици донете исхитрено и искрено се надам да ће се ускоро свест доносиоца одлука променити када се суоче са овако немилосрдном статистиком. Сигурна сам да ће се сви сложити са мном када кажем да бацање новца није циљ, а посебно ако не даје жељене резултате. Популизам је скуп.
Татјана Мацура
Оснивачица „Маме су закон“
Inicijativa “Mame su zakon”
PRESS služba