Ova voćarska godina od početka je bila kolebljiva. Iskusni voćari, ali i struka znali su da će nakon prolećnih mrazeva prinos biti umanjen, međutim strepnje sa neba, ne prestaju do kraja berbe. Sezonsko voće je ove godine znatno je skuplje nego lane. Međutim, voćari ne ostvaruju značajniju zaradu upravo zbog prinosa koji je manji nego prošle godine. Ipak za obične potrošače presudno je ono što dobiju na rafovima. Oni bi kvalitet po pristojnoj ceni, trgovci bi da se ugrade, a voćari po logici stvari, da zarade. Ipak Pijace i trgovine cenovno odskaču u odnosu na otkupnu cenu, pa su tako trešnje, višnje i kajsije otkupljivane na parceli za 100 dinara , dok smo ih mi plaćali od 200-250 dinara. Cena prvih šljiva bila je solidna, ali je sa dolaskom lepotice, rodne, uskoro i stenleja opadajuća. Slobodan Stajić, voćar iz Bukovice, mlad momak, ostao na selu i kaže pored svih problema voli svoj posao i svoje selo.
Na svojih 6 hektara samo pod voćem u Bukovici, kod Kraljeva Slobodan Stajić gaji gaji jabuke, šljive, višnje, kajsije i kruške. Posla ima preko cele godine, a trenutno je aktuelna berba i plasman i šljive. Pre desetak dana je u vreme naše posete isporučio je poslednje kasne kajsije. Vidi se da su zasadi u lepoj kondiciji, da se ulaže i kako kažu stari kao ,, pod konac,,. Očigledno je da domaćin voli ovo što radi ili mu donosi dobit zbog koje se vredi potruditi. Skoro sve u parceli, što je redak slučaj u ovim krajevima. Šarolik izbor od višnje do jabuke, bi po pravilu trebalo, da ekonomska dobit nadmaši ulog. No kako živimo u Srbiji, pravilo je da pravila nema, te su cene voća kako čujemo sve niže.
Ove savršene kajsije rodile u Bukovici, što je retkost imajući u vidu da je rod bezmalo u celoj Srbiji obrao prolećni mraz. Ukusne, sočne, krupne,, rekli bi čista desetka, Međutim nakon početnih 250 dinara kolika je bila cena za ranu kajsiju, sada niko nije spreman da plati više od 100 dinara.
,,Meni su ovo kasnije sorte, na sreću nisu izmrzle, vidite da su u kvalitetu, početna cena je 100 dinara. Kako je kajsija malo rodila ove godine i koliko je prodaju pijaca i trgovine, to nije neka cena, ali sada šta je tu. Voćarsla strepnja je više usmerena ka tome šta će biti sa njom kada više rodi.Naredne godine može biti cena 30 dinara kao što je bila pre 3 godine kada je većina pekla rakiju. Višnja se solidno plaćala 100 dinara, prva ranošljiva 60 dinara. Prošle godine ranošljivu i lepoticu otkupljivači su plaćali i po 100 dinara. Bojim se da će stenlej ići u bescenje. Onda će ona da ide u kacu, rakija opet nema neku cenu.Ali dobro, šta bude biće. Mi da promenimo ništa ne možemo,, kaže Slobodan Stajić, voćar iz Bukovice
Rusko tržište je godinama bila luka spasa, ali su njeni brodovi isplovili na druge lokacije. Otkupa ima ali ne u tom obimu. Dodatniproblem su gradonosni oblaci koji često obilaze ove krajeve. Oštećene plodove kupac ne želi.
,,Naš najveći problem je taj što je nama rusko tržiše bilo jedno od vodećih I nekako najvažnije. Svi se početkom sezone nadamo da naša roba ode put Rusije. Kako je grad zakačio nekoliko sela ovde kod nas, mada vidimo i da je u skoro celoj Srbiji bilo nekoliko nepogoda, gradobitno voće, neće niko. Realno tražiće se samo kvalitet, odnosno prva klasa kao i prethodnih godina. Naš dodatni problem je i potreba za većoom radnom snagom koja mora da prebira tu robu. Sve u svemu početni problem, nastao gradom, otvara sijset drugih problema,, pojašnjava Stajić
Upravo česti gradonosni oblaci, našeg sagovornika su naterali da već godinama osigurava svoje zasade.što je ponekada bio jedini izvor prihoda. Prihodi neće biti veći i zbog skuplje proizvodnje za minimum 20%
“ Osiguravam voće godinama. Moji su takođe radili osiguranje. Ko nema protivgradne mreže bez osiguranja nema šansi da iznese godinu. Pre nekoliko godina taj novac je bila sva zarada i prihod sa plantaža. Aprilski sneg i mraz su prvo načeli zasade a onda i dva napada gradonosnih oblaka. Ovo je igra na otvorenom. Što se tiče roda i zarade. Šareno. Rod je dosta umanjen, mada su cene veće od 20 do 30 odsto. Sa druge strane poskupelo je sve: nafta, radna snaga i drugo. I repromaterijal je poskupeo za 30 odsto tako da ćemo biti na istom kao i lane. Derivati najviše odnesu, ja dnevno trošim 20 litara nafte.Proizvodnja cela je dosta skupa, ulaganja su velika. Videćemo šta će biti do kraja sezone, ja sam ipak veliki optimista,valjda zbog toga ovo i radim.” Optimističan je Bobo
Stajić je i sam u poljoprivrednoj struci, što mu delimično olakšava posao da stečeno znanje i primeni. I pored struke koja često zalazi u plantaže I njegovog znanja hektar kruške će morati na krčenje zbog ervinije.
,, U četvrtoj godini je krenula ervinija. Sve što je moglo i postojalo to je primenjeno u zasadau, međutim to nije, to. Naredne godine je sigurno vadim, jer nema nekog roda, nema kvaliteta, stabla su zakržlajla. Da li je bilo nešto i do sadnog materijala. Stvarno ne znam. Za taj hektara pod kruškom konkurisao sam za subvencionisana sredstva i dobio. Međutim ugovorom je bilo obavezjuće da se gaji minimum deset godina, tako da posle toliko problema sa ovom kruškom jedva čekam da je iskrčim.,, razočarano nam priča ovaj dobar voćar
Suma sumarum, proizvodnja na selu je prosto takva, ne postoji kalup po kome bi radili. Nekada omrzne, nekada ožari. Poislednjih dana vruć vetar i vrelih 40 celzijusa uzeće svoj deo kolača. Cene takođe. Neko bi digao ruke od svega, Bobo ne želi, mada je ipak poslao poruku onima koji donose mere, jer najveći problem većine voćara, su sve skuplja proizvodnja i neizvestan plasman.
,, Ma nisam se pokajao. Ovde sam svoj na svome. Ja da putujem do Kraljeva ili Čačka za 30 ili 40 hiljada a da dedovinu ostavim u korovu, ne pada mi na pamet. Država mislim da ima neke mehanizme da nas malo zaštiti. Da se napravi neka lista, da znamo neku cenu i kome prodajemo. Nije meni problem da radim. Imamo i stoku, ali je samo cena problem. Meni i mojim kolegama bi najviše od svega značila sigurnost tržišta. Ja sad kad izvadim ovu krušku, ne znam šata da zasadim?! Ovako radimo sve od višnje do jabuke i gde zaradimo, zaradili smo, gde kaliramo, kalirali smo.Ja sam višnju predavao, nije bila loša cena, kajsiju kako se snađem. Nije prvao da ona kod mene košta 100 dinara u prvoj klasi a narod je plaća 250 u radnji. Pa nije porez u Srbiji 150%. Mi to voće jesenas oprskamo, okopamo, nađubrimo, zimus orezujemo, prskamo od 5 do 20 puta zavisi od sorte i vremena, kosi se trava. Dok dođe do berbe, ako dođe to je veliki posao. Kroz ovaj zasad jabuke ja prođem traktorom u godini najmanje 50 puta. Neko ne zna ni kako igleda stablo kajsije ali je prodaje po trostruko skupljoj ceni. To nije u redu!,, zaključuje Stajić
Obećali smo Slobodanu da ga opet posetimo, nadamo se kao i on, boljim povodom. Prirodni uslovi, prevashodno nadmorska visina su odvajkada stvorili odlične uslove za bavljenje voćarstvom meštanima Bukovice. Na žalost iz godine u godinu ovaj posao je sve manji motiv za mnoge što zbog ćudi prirode, ali i cene koja nije u rangu željene…Da ne ,,mračimo,, Bobo i njegovi vršnajci daju nadu da ćemo ipak i dalje jesti domaće. Sonja Cvetković