Tragajući za energetski efikasnim rešenjem u zalivnim sistemima kompanija Ingel agro, na čelu sa elektroinženjerom Milanom Ugljaninom, osmislila je jedinstveni elektrificirani rendžer za navodnjavanje njiva, a ova inovacija otvorila im je vrata inostranih tržišta, pa su sa svojim proizvodom već prisutni u Mađarskoj, Španiji, Belorusiji i Kazahstanu.
Ugljanin i njegov tim došli su do inovativnog rešenja u elektrifikaciji zalivnih sistema sa primenom napona od 1.000 volti. Prvi put u svetu ovaj naponski nivo je uspešno primenjen za elektrifikaciju pokretne mašine za veštački kišu tipa rendžer, a za svoj poduhvat ovaj elektroinženjer je 2017. godine nagrađen drugim mestom u izboru za najbolju tehnološku inovaciju u Srbiji.
“Rendžeri su linearne mašine za navodnjavanje koje se kreću duž kanala i do tri kilometra. Voda se preko pumpnog dizel agregata zahvata iz kanala i preko rasprskivača postavljenih duž mašine distribuira po polju. Rendžeri su relativno veliki potrošači nafte, od 15 do 30 litara na sat. Tokom intenzivnog rada u sezoni navodnjavanja potroše i više od pet tona nafte”, objašnjava u razgovoru za Biznis.rs Milan Ugljanin.
Komentarišući prednosti ovih mašina u odnosu na klasične sisteme za navodnjavanje, naš sagovornik kaže da je prednost rendžera u odnosu na pivot sisteme u tome što ne zahteva izgradnju crpne stanice i što može u potpunosti da pokrije kišom parcelu pravougaonog oblika. U isto vreme, veliki nedostatak rendžera je što troši veliku količinu nafte za pokretanje pumpe i za sopstveni pogon.
“Rendžeri se koriste uglavnom na velikim parcelama pravilnog oblika i površine od 100 do 400 hektara”, dodaje on.
Na pitanje kako su došli na ideju da naprave elektrificirani rendžer za navodnjavanje njiva, Ugljanin kaže da su se tragajući za ekonomičnim načinom elektrifikacije mašina i pumpi za zalivne sisteme suočili sa činjenicom da je uobičajeno korišćeni naponski nivo od 400 volti nedovoljan i samim tim tehno-ekonomski neprihvatljiv.
“Drugi uobičajeni naponski nivo od 20.000 volti je preskup i bezbednosno neprihvatljiv. Usvojili smo optimalno međurešenje primenom 1.000 volti. Ova vrednost napona je dovoljna za prenos potrebne snage, a sa druge strane bezbedna za eksploataciju u veoma nepovoljnim uslovima kakve inače susrećemo u poljoprivredi”, objašnjava on.
Zalivni sistem sa 1.000 volti dostupan je kako velikim, tako i malim poljoprivrednim proizvođačima koji obrađuju deset i više hektara.
“Do sada smo izgradili više od 20 ovakvih sistema i svi oni rade besprekorno. Glavni razlozi zbog kojih se ovaj sistem ne primenjuje u praksi u dovoljnoj meri je što kupci zaziru od primene inovativnih rešenja, što je razumljivo, a glavni savetnici su im stručnjaci u elektrodistributivnim preduzećima koji se slepo drže ustaljene prakse, koja je uzgred rečeno pogrešna kada je reč o elektrifikaciji zalivnih sistema. Naime, elektrodistribucije uporno primenjuju koncept elektrifikacije urbanih sredina za elektrifikaciju zalivnih sistema, koje zapravo treba posmatrati kao veoma rasprostranjen ‘površinski rudnik’. Kao takav on zahteva primenu tehničkog koncepta koji je blizak industrijskom-rudničkom, a ne urbanom-seoskom”, napominje Ugljanin.
U Srbiji tek nekoliko procenata obradivog zemljišta pod sistemima za navodnjavanje
Na pitanje koliko novca je potrebno za ulaganje u jedan ovakav sistem za navodnjavanje naš sagovornik kaže da se cena elektrifikacije zalivnih sistema kreće od nekoliko desetina pa do nekoliko stotina hiljada evra, zavisno od veličine polja i udaljenosti tačke priključka na elektrodistributivnu mrežu.
“Praksa je pokazala da se uloženi novac u elektrifikaciju zalivnih sistema vraća kroz ostvarene uštede za period od dve do pet godina”, dodaje on.
Kada je reč o sistemima za navodnjavanje u Srbiji, koliko su oni inovativni i gde je pozicija naše zemlje u poređenju sa drugim državama u regionu i EU, Milan Ugljanin kaže da smo znatno ispod proseka, čak i u okruženju.
“Već više decenija se priča da je u Srbiji pod navodnjavanjem svega nekoliko procenata obradivog zemljišta. Sa ovim udelom smo daleko ispod mnogih evropskih zemalja, ali i zemalja iz okruženja, gde se procenti kreću od 15 do 60 odsto. U vreme sankcija najveći broj zalivnih sistema je uništen kao posledica ljudske nebrige. Svega nekoliko dobrih primera ima gde su odgovorni direktori sa svojim saradnicima, a pre svega dobri ljudi, tokom devedesetih sačuvali kompletnu infrastrukturu poljoprivrednih gazdinstava, pa time i zalivne sisteme”, podvlači naš sagovornik.
Što se tiče iznosa koji je neophodno uložiti u navodnjavanje, Ugljanin kaže da se investicije za izgradnju zalivnih sistema kreću od 2.500 do 4.000 evra po hektaru, a uloženo se vrati za period od dve do četiri godine kroz povećan obim proizvodnje ili promenu setvene strukture.
“Država pomaže kroz subvencije izgradnju zalivnih sistema, sa učešćem od 40 do 70 odsto. Nažalost, nema dovoljno sredstava za širi obim podrške. Država takođe pomaže poljoprivrednicima kroz elektrifikaciju polja iz budžetskih sredstava. Ingel sa primenom 1.000 volti smanjuje investiciju za minimum 50 odsto, pa i do nekoliko puta u odnosu na primenu uobičajenih rešenja zasnovanih na izgradnji dalekovoda i trafostanice naponskog nivoa 20.000 volti. Naše rešenje je zasnovano na kablovskom razvodu, pa se izbegava postavljanje energetskih stubova po polju”, objašnjava Ugljanin.
Zbog znatno manje investicije u sistem sa 1.000 volti, na veoma konkurentan način se potiskuju dizel agregati iz upotrebe, čime se daje i konkretan doprinos zaštiti životne sredine.
“Kompanija Ingel sa sigurnošću tvrdi da bi budžetskim sredstvima koja se odvoje za elektrifikaciju, na primer, 1.000 hektara zalivnog sistema, upotrebom našeg inovativnog rešenja sa 1.000 volti moglo da se elektrifikuje minimum duplo više hektara, i to tako što bismo iza sebe ostavili čista i nezagađena polja. Na oranicama Srbije bi se ova ušteda merila stotinama miliona evra”, zaključuje Milan Ugljanin. Autor: Marija Jovanović