Ova godina nije bila naklonjena poljoprivredi, ne bar tamo gde nije bilo moguće kontrolisati proizvodnju, dakle na otvorenom. Povrtari su prvo imali ranu bujnost rasda, zatim kasni mraz a onda su došle visoke temperature sa povremenom vlagom. Na otvorenom je vrebao grad i ožegotine u zatvorenom prostoru su harale neke druge štetočine. Mi smo posetili gazdinstvo Miletića u Vukušici.
Vukušica lepo selo, smešteno između Kraljeva i Vrnjačke Banje, dovoljno blizu grada a opet dovoljno daleko zbog prirode, svežine koliko je uopšte moglo ove godine na temperaturama od preko 40+ i svega što pruža ovaj kraj. Živalj odavde ne odlazi čak je sve više vikendaša što jasno govori o status sela.
Jelena i Šaša Miletić pripadaju onoj mlađoj generaciji koja je između kaldrme i sela odlučila da poljoprivreda postane izvor prihoda bez prethodnog predzanja. Počeli su da privređuju sa gole ledine da bi danas na svojih 9 hektara zemlje ubirali plodove rada. Prva odskočna daska bilo je stočarstvo koje se u praksi i nije proslavilo.
,, Dobar deo ovih objekata odnosno ove infrastrukture do 2010. Godine nije postojao. Bila je ova kuća preko puta u kojoj smo bili svi i te godine smo počeli da kažem da se ozbiljnije bavimo poljoprivredom. Pomagali su nam moj brat i majka i to je polako krenulo svojim tokom. Te godine je napravljen i moderan objekat u to vreme od tvrde gradnje za 20 mlečnih grla, kompletno opremljen unutra…pojilice, muzilice. Počeli, da se kažem bavimo stočarstvom, imali nekih petnaestak grla, međutim cena mleka nam nije bila najbolja nije mogla da podmiri sve troškove tako da smo odustali. Supruga je imala ideju da se prebacimo na povrtarstvo tako da nam je sada osnov ta proizvodnja, mada imamo i malo stado ovaca, nešto svinja tako da pod kukuruzom imamo oko 2 hektara zbog hrane za stoku. Ali kažem zadnje tri godine smo intezivirali proizvodnju povrća pod plastenicima, jer vremenski uslovi nisu baš stabilni, mada imamo i nešto povrća, krompir, kupus I luk na otvorenom pored reke.,, počinje priču Saša
Miletiči su starosedeoci u Vukušici na šta podseća i stoletni bor u dvorištu naših domaćina. Saša je poziv vojnika izabrao kao uspomenu na pradedu koji je dogurao do ađutanta u službi kralja pa je disciplinu uredno preneo i na gazdinstvo. Uspeh je kaže u radu i porodici gde svako doprinosi koliko može.
,, Porodica na prvom mestu, pre svega sloga, potreban je rad svih u porodici bez izuzetka. Evo kod nas da li je to u pitanju mlađi sin koji je sada šesti razred ili majka koja ima 72 godine, potpuno je nebitno jer svako nosi mali deo obaveza i neki deo tereta, naravno shodno tome koliko može da podnese jer majka ima godina a deca i školske obaveze. Ipak se dopunjujemo i to je formula za uspeh ako tako može da se kaže.Ako jedno ne učestvuje u ovoj našoj produkciji teško da bi gazdinstvo bilo ekonomično.,, nastavlja sagovornik
Gazdinstvo je inače uknjiženo na Jelenu i mnogima je njena odluka bila iznenađenje da kao mlada žena uplovi u agrane vode. Presudilo je kaže sledeće…
,, Znate šta, prvo deca! Suprug je vojno lice i non stop je bio na terenu a mi imamo dosta zemlje i bila je šteta da ta zemlja bude u korovu a ja da idem, da putujem da bi radila kod privatnika. U tom slučaju bi i deca ostajala sama sa babom, tako da sam na ovaj način iskoristila da budem sa njima ali i da korisno nešto uradim pored majčinstva.,, sa osmehom nastavlja razgovor Jelena
Njena ideja se pokazala ispravnom a da bi došli do današnjih rezultata sezona kreće od ranog proleća do kasnih mrazeva.
,, Proizvodnja je raznovrsna, prvo krećemo sa ranim krompirom i lukom zatim nam stižu jagode kada to skinemo iz plastenika sadimo pariku i paradjz opet onaj raniji da bi spremili zemlju za jesenji krastavac, boraniju a na otvorenom idu kupus, paprika za zimnicu tako da zaokružujemo celu godinu. Rasad uglavnom sami obezbeđujemo.,, kaže Jelena
Radni dan u sezoni traje bukvalno od jutra do sutra. Saša uniform dolaskom kući menja u onu radnu, onda kreće traktorom i priključcima na dalje radne obaveze i svakodnevno zalivanje. Odmora je malo, mada se naši domaćini ne žale, prosto to je realnost života na selu.
,, Dan uglavnom počinje ujutru od 5, pa uveće do pola deset kada ulazimo u kuću. Ceo dan je aktivan jer osim rada na njivi i plasteniku deo dana provodim na pijaci gde prodajemo svoju robu jer se više isplati nego da prodajemo na ,,veliko,, nakupcima.Suprug čim stigne sa posla nastavlja obaveze koje ima na imanju. Deca na raspustu takođe pomažu..,,
Teže ka organskoj proizvodnji, imaju plan da prošire sortiment i to pod plastenicima gde je lakše kontrolisati proizvodnju, mnogobrojne štetočine, mraz i nepogode. Jagode će takođe biti u zaštićenom prostoru. Sve što proizvedu proda se na kraljevačkoj pijaci i jednom hotelu u Vrnjačkoj Banji po ekonomskoj ceni.Kažu godina jeste bila teška naročito zbog visokuh temperatura.
,, Za sada je dobro ne žalimo se, nadamo se da će biti još bolje kako budemo širili proizvodnju. Bitno je da povećamo proizvodnju u plastenicima sa dobrim kvalitetom. Bitno je da su zadovoljni kupci i naravno da smo zadovoljni mi….,, zaključuju bezmalo u glas Miletići
Svaki početak uglavnom bude težak. Oni su zajedničkim snagama savladali sve lekcije ne krijući zadovoljstvo svojim sadašnjim statusom. Daljim ulaganjima prave dobru odskočnu dasku naslednicima Urošu i Mihalju koji za sada gaje ljubav prema svom selu. Obećali smo dolazimo opet da zabeležimo još bolje rezultate. S. C.