Naslov nije bogat u novcu. Porodica Koričanac je bogata po broju članova porodice, po tome što žive njih jedanaestoro pod istim krovom i po tome što četiri generacije imaju zajednički jezik, da žive složno i radno na imanju.Sve što su sticali ulagalo se uz pomoć kredita i štedljivosti. Kako žive i šta planiraju u našoj priči….
Od ove štale lepare čiji je kapacitet za par brava svoju agrarnu istoriju počela je da ispisuje porodica Korićanac.Bez puta, bez mehanizacije, bez subvencija u svojoj vekpovnoj transformaciji postali su pravi domaćini, koji danas imaju 15 grla krupne stoke, stado od 50 tak ovaca, nekoliko koza, svinja i nešto živine.Do stečenog imetka stizalo se mukotrpno, mahom ručno. Temelje je postavio šezdesetih godina prošlog veka najstariji Jovica
,, Vidi ja sam počeo ovo da stičem šezdesetih godina prošlog veka kada sam se oženio. Nisam ja rošen u Bogutovcu. Moji su sa Koritnika na Goliji. Znaš de je, ako znaš, onda možeš zamisliti da je ovde i bez puta, vode, pomoći bilo lakše. Nije dete imalo ni mašina. Sva snaga u rukama i ko je imao volove. Bilo više i naroda, danas nema ko ni da mu platiš da pomogne. Ono što je ostalo, nešto ljutuje, ne znam šta je ušlo u svet!? Otišo narod iz sela, tamo na kaldrmi valjda našli sreću. Meni se ćerka udala ali je sin Milovan, hvala Bogu ostao ovde. Od njegovih trojice sinova, dvojica na imanju. Ja sam srećan čovek jedanest paraunučadi, kud ćeš veće sreće. Sad smo malo i zaimali, kupovali mašine , lakše je,, polako nas uvodi u priču glada kuće I najstariji domaćin Jovica Korićanac
Bez puta po blatu , struje pod gašnjačam, vode koja se donosila iz polja, nije bilo lako opstati. Teško je preneti rečima osećaj čoveka koji u svojoj osmoj deceniji do civilizacije prvi put od svoje kuće gazi asfalt.
,, Mučilo se što se kaže i dan i noć, nije se mogilo nego samo da se od zarade nešto prinovi, da se ima. Tako smo vaspitani, ja i moja supruga od malena, naša deca, naši unuci. Danas omladina malo obneradila, ne zna za muku, ne zna za teško. Mi smo i unuke, ovu trojicu delija tako vaspitavali, dvojica ostali na imanju.Iamju neke planove, mi smo samo da im pripomognemo. Što se puta tiče, vidi da ti kažem nisam verovao. Ma ja to ne mogu da opišem, bar mi deca neće mimo sveta,,- nastavlja starina Jovica
Našim domaćinima nije uvek išlo glatko Sezalo se i do nepovoljnih kredita jer se moralo do novih oruđa i novih površina, tako da sada uz okućnicu u parceli imaju 16 hektara zemlje.Ovde u Bogutovcu nije baš ravnica, tako da obrađuju pride zemlju.Međutim za jedanaest članova na ovom gazdinstvu nema prepreke koje nisu savladali.
,, Bivalo je i teško. Nije imalo ni mnogo zemlje. Istina tada nas je bilo manje u kući. Počeli smo da širimo imanje, kupujemo polako mašine, bez toga nema rada na selu. Posezali I za skupim kreditima, jer nije bilo nekih jakih subvencija. Počeli smo za tri krave. Oduvek smo spravljali sir i kajmak, danas imamo I jednu mini mlekaru. Ma lakše, sinovi pristigli, petorica muških glava kad zapne, odradimo lako posao. To je I prednost velike porodice. Vidi mi svi imao podele u domaćinstvu, svako nešto radi, nema kad ni da se posvađamo,, kroz smeh zaključuje Milovan Korićanac
Za jedno ovakvo domaćinstvo život bez puta je bio mnogo težak.Vijugavi asphalt ih je posle sedamdeset godina bespuća preporodio. Kažu nisu verovali da će zgaziti za života put bez blata do svojih odaja.Put su dobili prošle godine. U vreme izborne kampanje, kaže Milovan, otišao da usred posete predsednika, kao odbornik sela, kađe kao da im se pomogne.
,,Stego ja petlju pa pravo pred predsednika…,,kako da nam pomognete. Evo ja imama jedanaest duša u kući, asphalt nismo videli, svi su nam obećavali, dolazili ovako ko vi, svi pred izbore! Bez puta nema povratka, svi odoše.,, rekoh ja. Posle par meseci dođoše mašine, ja još ne verujem da smo konačno dobili vezu sa svetom,, iskreno priča Milovan
Mladen jedan od momaka koji je ostao na imanju, njega zatičemo pa pitamo što je ostao. To što je ostao njegov izbor I čini se da je napravio dobar potez. Ipak ovaj mlad momak, je napravio još jedan presedan, jer je svoje ukućane obradovao sa četvoro dece, koji su ujedno i četvrta generacija pod jednim krovom. Malo verovatno ali ostvarljivo. Sasvim iskreno nam govori da u početku nije baš bio svestan svih svojih obaveza ali je danas ponosan na ono što jeste i što tek planira da učini.
,, Ostao sam svesno, jer prvo do bilo kakvog iole poštenog posla treba vremena i kilometara. Ja bi za neku platu od 30-40 hiljada ako mi se posreći izgubio celi dan do posla i nazad. Pored ovolikog imanja da plaćam negde kiriju, stvrano bi bilo suludo. Desila se ljubav, brak, dolaze deca, sada ih imamo četvoro, mladi smo i želim da moja deca odrastaju u zdravoj sredini, na vazduhu. Ovde sigurno zaradim one dve gradske plate i bez mnogo napora, jer imamo svakodnevnu podelu posla. Posebno sam obradovan jer smo brat i ja dobili sredstva od države u 2020 godini za mlade poljoprivrednike. Tih 50 ovaca i 4 junice, ipak ne bi mogli bez kredita i mučenja da priuštimo. Biće nam lakše.,, kaže Mladen Korićanac
Za Korićance čini se nema zime, jer je osim sloge u dom učla i pomoć države, koja je osim puta obezbedila i subvencije za mlade.Biće to pravi vetar u leđa našim sagovornicima. Kako ovaj kraj zahvaljujući lekovitosti Bogutovačke banje i čarima reke Lopatnice postaje turistički biser planovi su delom naslonjeni u budućnopsti i na turizam. Za sada uglavnom proizvode sir I kajmak, koji svojim kvalitetom lako dolazi do kupaca.
,, Za sada nema problema sa prodajom sira i kajmaka. Uglavnom su naši poznati kupci. Dalji planovi su da krenemo i sa seoskim turizmom. Vidite kakav je krajolik, Lopatnica nam je ispod imanja, imamo ove brvnare, mogu da se iskoriste, možemo naše proizvode da ponudimo i ostalim kolegama u okruženju kojih ima sve više. Videćemo… zaključuje Mladen
Jovana, Jelena, Vuk i Pavle, su ipak zvezde naše price. Radoznali i gostoprimljivi po prirodi uz širok osmeh ovi mališani prigrliće vas kao svoje. Kažu mnogo vole svoje selo u šta ne sumnajmo jer su bili odlični vodiči. Jovana kao najstarija vodi računa o sestri i braći, jer maleni Pavle nema ni godinu. Svojim širokim iskrenim očima, kako to samo deca znaju, iskricam saljubavlju priča o selu, svojima…
,, Odve je prelepo. Mnogo volim selo, sada je malo hladno, pa nismo dugo napolju. Leti je prelopo, zeleno, igramo se svi. Pomažemo poneka baki, mami, deki kada čuva ovce. Kada porastem želim da budem doktorka ovde u selu,,
Razumljivo, jer doktor na selu, ne postoji, ne bar ovde. Da li će zaista ostati, zavisiće od niza okolnosti. Malo od njenih roditelja, malo od njenih ambicija i želja i ponajviše od stanja u državi kakvo će biti, kada Jovana ili njena, braća i setre dobiju diplome.
Obećali smo dolazimo sigurno ponovo, jer ove četiri ljuljaške to obavezju. Čuli smo biće još mališana u ovom domu. Dolazimo i zbog dama koje ovaj dom drže da bude ovakav. Bogatstvo koje se ne meri imetkom, hektarima zemlje i brojem grla i mašina. U redu sve to nam treba, ali će sela ostati živa bude li još podmlatka kao u ovoj domaćinskoj kući. Zato Korićanci svaka čast, neka vas zdravlje služi!
Sonja Cvetković