Porodica Minić iz Župe Aleksandrovačke bila je pionir među malim vinarijama, koje su se prvenstveno zalagale za vraćanje autohtonih sorti “tamjanike” i “prokupca”. Posle više od dve decenije truda, najviše su odmakli i u vinskom turizmu.
Francuski konzul Deko je 1904. godine, kada je video brežuljke srpske Župe, rekao da je to “druga evropska Šampanja”, a prvi pisani podaci o Aleksandrovačkoj Župi datiraju s kraja 12. veka.Danas je svakako jedno od najpoznatijih mesta u Srbiji u kom se meštani bave vinogradarstvom. U Župi je grožđem zasađeno više od 2.500 hektara obradivih površina, a najčešće se tu gaje stare srpske autohtone vrste prokupac i tamjanika.
Kad dođete u selo Tržac, smešteno na obroncima Župe, koju krase ustalasani brežuljci i blagi, zeleni dolovi, shvatite svu vrednost ove vinogorske pitomine. Kud god vam pogled dopire, preko planina Kopaonik, Željin i Goč, pružaju se redovi vinograda, samo na kratko prekinuti livadom ili ponekom kućom od naboja, pokazujući vam svu lepotu srca Šumadije i pričajući priču o važnosti ostanka i opstanka na ovoj plodonosnoj zemlji, za koju i stručnjaci kažu da u njoj može da rodi i kameni čokot.
Vinska kuća Minića nastavlja porodičnu tradiciju proizvodnje vina na sopstvenom imanju, koja je u poratnim godinama nakratko prekinuta zbog poznatih događaja koji su se tada odigrali. Dvadesetih godina prošlog veka točionice i kafane porodice Minić pod imenom “Velika Župa” uspešno su radile u više gradova tadašnje Kraljevine.
Za one koji žele da prenoće spremni su bungalovi od upotrebljavanih vinskih bačvi. A tu je i bazen.
Vinski putevi Aleksandrovačke Župe su obeleženi, ali je njima teško doći do destinacija. Najmanje selo Tržac, sa najboljim uslovima za uzgoj “tamjanike”, osim puta, nema gradski vodovod, a ni ulično osvetljenje.
Kad vam priroda pruži sve, izazovi se traže i nađu na drugoj strani. Ovaj kraj, poznat po vinogradarstvu, godinama se mučio s industrijalizacijom vinarstva koja je ubijala svaku privatnu inicijativu, a domaćine ostavljala bez porodično nasleđenih vinograda, krčeći ih da bi zasadila druge, industrijski zanimljive sorte. Mnogi su, poput porodice Minić, pored vinograda izgubili i vinarije i morali da se odreknu trgovine vinom. Ipak, zahvaljujući upornosti Župljana, jedan vinograd ostao je da čuva sortu koja će Župu Aleksandrovačku na velika vrata uvesti na vinske karte sveta – tamnjaniku. Da, tamnjaniku, kaže čika Mića Minić, ne tamjaniku, jer tako se oduvek zvala i izgovarala, i tako se sada zovu njihova vina.
Sedam isluženih vinskih bačvi je prerađeno u šest dvokrevetnih soba sa kupatilom i jednu malu degustacionu sobu, što predstavlja zanimljivu turistučku ponudu. Osim toga, kod Minića postoje i dve velike degustacione sale, pa se tu često mogu zateći zainteresovani posetioci koji probaju vina.
A u Vinskoj kući Minića sve podseća na slavnu prošlost jer Mića ne želi da potomci zaborave ko su i od koga su potekli. Zato je napravio svojevrsno etno naselje, s kućicama za smeštaj probranih gostiju, napravljenih od starih, ogromnih vinskih bačvi. Stane tamo samo prozor, ručno rađeni drveni krevet i stari prekrivači živih boja – srbijanski vez.
To su ćilimi koje sam nasledio od majke i ja često spavam tu, u bačvi jer ona ume da priča lepe priče – kaže naš Mića Minić, kako ga svi zovu, koji na spisak poslova koje je u mladosti obavljao dodaje i da je neko vreme bio dopisnik novosadskog „Poljoprivrednika“. Kao trgovački putnik prošao je celu zemlju, samo da bi se, onoj rodnoj, vratio. I napravio jedno od najlepših poljoprivredno-turističkih gazdinstava, usred vinogorja, gde je svaki detalj urađen s pažnjom i sopstvenim rukama našeg domaćina, na kojem se, što je nekako pravilo u ovom kraju, godine uopšte ne vide.
,, Ovo je malo porodično imanje, osnovano 1988. godine. Ja sam drugi vinar u Srbiji koji se usudio da ponovo počne da pravi i pakuje privatno vino. To tada nije bilo zabranjeno, ali nije bilo dozvoljeno – šali se, ne bez ironije, naš domaćin. – Sedam-osam godina radio sam kao fizičko lice i borio sam se za to da onaj koji ima svoj vinograd, može da pakuje i proda svoj proizvod. Prvi sam dobio dozvolu za rad, međutim, nisu mogli da naplaćuju porez i napravili su da to može da radi samo pravno lice ili preduzetnik. Tako sam sve prepustio sinu da nastavi da se muči, dok ja uživam.
Za one koji žele da prenoće spremni su bungalovi od upotrebljavanih vinskih bačvi. A tu je i bazen.
Vinski putevi Aleksandrovačke Župe su obeleženi, ali je njima teško doći do destinacija. Najmanje selo Tržac, sa najboljim uslovima za uzgoj “tamjanike”, osim puta, nema gradski vodovod, a ni ulično osvetljenje.
Čitav ambijent osmislio je i svojom rukom napravio najstariji Minić.
“Cilj je da se priča o tome, a priča se. Da gosti dolaze, a dolaze. Jedino je čudno što imam više gostiju iz inostranstva nego iz Srbije”, kaže Milorad Mića Minić, vinar iz Tržca.
U familijarnu oazu Minića, dolaze i turisti iz Rusije, Francuske Nemačke, Austrije , Norveške, ali i domaći gosti rado pohode naše domaćine