Da li vam elementi iz naslova idu zajedno? Teško. Kog će to (savremenog) turistu da privuče? Onog koji će biti tri puta: prvi put, poslednji put i nikad više. Jare ili pare?
Fabrike guma ili organska proizvodnje?
Ruralni razvoj ili rudnik jadrita?
Ne može jedno i drugo. Jednostavno, ne ide skupa, drugovi. A tek vino? Sve u vezi s njim, ipak je, sofisticiran teren.
Nedavno su iz pokrajinske administracije pozvali novinare da ovekoveče prvi “brainstorming” na kome su razmenjivane ideje kako unaprediti vinski turizam na Fruškoj gori. Inače, kako iz Banovine najavljuju, vinski turizam bi trebalo da zauzme značajno mesto u novoj Strategiji razvoja turizma u Vojvodini.
Strategije kao strategije. Mogu da ostanu mrtvo slovo na papiru, a iz nje može nešto da zaživi, uče nas primeri iz prošlosti. Setite se samo brojnih strategija razvoja poljoprivrede. Od ljudi zavisi.
Elem, na sastanku sekretari za privredu i turizam, kao i za poljoprivredu, predstavnici fonda Evropski poslovi i udruženja fruškogorskih vinara. Puni entuzijazma. Najavljuju da će sastanci ovog tipa biti jednom mesečno. Da se pretrese šta je urađeno i da se podele novi zadaci.
Ako bude dobre volje, strpljenja i para moglo bi dosta toga da se uradi. Da se, za početak, bolje obeleže vinarije. Da se urede putevi kroz vinograde. Da se asfaltni putevi pokrpe. Da se dovede struja do polja kako bi neko podigao ili izmestio vinariju u vinograde što je “default” zahtev savremenog turiste. On hoće da uz dobro vino i solidnu kuhinju ima i druge pogodnosti. Npr. biciklističke staze kroz vinograde. O ovome bi mogli nadugačko i naširoko. Ali nije to fokus.
U poslednje, najmanje dve godine, dominantne slike i novinarske storije iz Fruške gore u medijima i na društvenim mrežama su – negatvne. Hiljade i hiljade kubika posečene šume. I koliko god aktivisti bili agilni, sa sečom se ne prestaje. Video-zapisi načinjeni dronovima najbolje svedoče u prilog da je krilatica “ako možeš danas da započneš novu divlju deponiju, ne ostavljaj to za sutra” uzela maha na ovoj planini. Frušku goru kao da je neko privatizovao. Kupuju se hektari. Podiže žica. S jedne strane zagrađuju planinarske staze a sa druge prave novi putevi tamo gde ne bi smelo da ih bude. Brzinu izdavanja građevinskih dozvola ne bi stigao ni Usein Bolt.
Da li je to milje za razvoj vinskog turizma? Svakako da nije. Ali, neko će se upecati. I doći. Poenta je da dođe i drugi put. Nas koji bežimo iz preterane urbanizacije okolnih gradova uvek će biti. Mi rezervnu planinu nemamo.
Dakle, kao s početka. Ili jare ili pare. / Đorđe Simović/ Poljoprivreda info