Rusija, kao jedan od učesnika sukoba u ratu sa Ukrajinom, na vreme je shvatila da je pored elementarnog posedovanja dovoljnih količina bazičnih prehrambenih sirovina, bitno kontrolisati logistiku kao neophodnu podršku u distribuciji hrane. Ni Kina nije naivna. Ovim uvodnikom ekonomitsat, analitičar i bivši direktor Produktne berze započinje svoje viđenje trenutnom situacijom na tržištu žitarica i hrane.
Tržište hrane poslednjih godina sve više postaje veliko bojište preko kojeg se zauzimaju bolje pozicije u svrhu ostvarenja ogoljenih geopolitičkih ciljeva. Protekli period od četiri godine bio je najbolja “pokazna vežba” koja potvrđuje prethodnu konstataciju.
Samoodrživost Rusije
Rusija, kao jedan od učesnika rata sa Ukrajinom, na vreme je shvatila da je pored elementarnog posedovanja dovoljnih količina bazičnih prehrambenih sirovina, bitno kontrolisati logistiku kao neophodnu podršku u distribuciji hrane. U svakom slučaju, tržište hrane sve više postaje moćan alat upravljanja globalnim krizama. Još ako usput uspete da isprovocirate poremećaje na svetskom tržištu energenata, tada strpljivo možete da očekujete epilog koji može da dovede do opšteg kraha svetske ekonomije.
Vratimo se tržištu hrane.
Da se ne igramo pogađalice, znamo o čemu se radi. Rusija kao jedna od najvećih agrarnih sila u svetu, konstantno je podizala nivo prehrambene bezbednosti. Tako danas, sa izvoznim potencijalom od 50 miliona tona u tekućoj ekonomskoj godini, Rusija je najveći izvoznik hlebnog zrna, što predstavlja jednu četvrtinu ukupnog svetskog izvoza. Podsećanja radi, pre dvadeset godina ova zemlja je bila neto uvoznik pšenice. Sa 550.000 tona viška suncokreta, ove godine po prvi put izbija na čelo najvećih izvoznika ove uljarice, dok je sa 4,2 miliona tona izvoznog potencijala kukuruza, na četvrtom mestu u svetu. Slična je situacija i kod ostalih poljoprivrednih kultura gde Rusija nije tako značajan izvoznik, ali u svakom slučaju u potpunosti “zatvara” svoje bilansne potrebe.
Dakle, prva pretpostavka prehrambene sigurnosti, a to je samodovoljnost u ključnim prehrambenim sirovinama je zadovoljena.
Onemogućiti konkurenciju
Kada imate ovakvu lagodnu bilansnu situaciju na nivou države, preostaje vam da nađete tržište koje će višak vaše robe da kupi. Ko su najveći potencijalni kupci? Pa zna se – najveći uvoznici. To su uglavnom zemlje takozvanog “trećeg sveta” plus Kina. Da biste osvojili nova tržišta, prethodno treba da u tome onemogućite konkurenciju. Najveća konkurencija Rusiji svakako su pored SAD, Ukrajina i EU.
Kako ćete otežati konkurenciji da izvoze svoje proizvode?
Pa tako što ćete onemogućiti logistiku. Najznačajnija logistika za ove konkurentske zemlje su luke na Crnom moru. Znamo već na koji način ove luke nisu operativne u punom klapacitetu već skoro dve godine. Naravno, ne za sve. Rusija beleži istorijski najbolje izvozne rezultate. Ukrajinska roba je većim delom “zarobljena” na terminalima crnomorskih luka. Svaki pokušaj pronalaženja alternativnih rešenja uglavnom je osujećen od druge konkurentske strane. Rezultat ovakve situacije je taj da je Rusija izašla na svetsku pijacu žitarica (pšenice pre svega) sa damping cenama kako bi privukla uvoznike, dok joj sa aspekta cena konkuriše ukrajinska pšenica koje Ukrajina želi na svaki način i po svaku cenu da se reši.
Ovo svojevrsno “nadgornjavanje” je u suštini jedna nelojalna tržišna borba koja je u velikoj meri obesmilila elementarna pravila fer tržišne utakmice. Takva tržišna borba je po svim kriterijuma u suprotnosti sa principima Svetske trgovinske organizacije.
Posledice su pogubne za poljoprivrednike pre svega u Evropi i to pre svega u zemljama okruženja oko Ukrajine, koje su se pojedinačnim zabranama uvoza ukrajinske robe oglušile o proklamovanu politiku EU prema Ukrajini. Naravno, zla kob ovih dešavanja neposredno je pogodila i srpsko tržište. Mislim da je sada jasno zašto smo apsolvirali situaciju sa Rusijom na tržištu hrane, jer je ona u ovom trenutku ključni igrač na tržištu.
Tržište tražnje
Dakle, definitivno podeljene su nove karte na svetskom tržištu žitarica i uljarica tako da je mapa aktera na globalnom tržištu hrane bitno drugačija nego, na primer, pre samo jedne decenije. Upravo ti novi lideri na tržištu baš i ne mare toliko za osnovne principe slobodnog, fer tržišta, pa se i dešavanja na ovom tržištu ne mogu uvek objašnjavati logikom osnovne tržišne paradigme uspostavljene na relacijama ponude i tražnje. Druga strana medalje svakako jeste tržište tražnje. Talas “zatvaranja” granica početkom pandemije korona virusa i jednostrane odluke velikog broja država o zabrani ili kontroli izvoza poljoprivrednih proizvoda unele su pravu paniku na tržištu esencijalnih poljoprivrednih proizvoda.
Zavladali su strah i neizvesnost.
Zemlje uvoznice nisu birale način kako da uvezu robu i obezbede svoje zalihe. Rat u Ukrajini samo je podigao nivo prehrambene krize do vrhunca, a cene žitarica i uljarica upravo zbog neprimereno velikog pritiska tražnje dostigle su svoje istorijske maksimume. Danas, tržište je pretrpano prevelikim zalihama kao posledice navedenog ponašanja tražnje u prethodnom periodu i jednostavno ne može da profunkcioniše i pored toga što Rusija i Ukrajina obaraju svoje cene ispod svakog kriterijuma.
Šta je sa ratom na Bliskom istoku?
Nisam zaboravio najaktuelnija dešavanja na Bliskom istoku. Ne mogu još da procesuiram kakve bi sve posledice ovaj sukob na tržište hrane mogao da ima. Potencijalna opasnost od zatvaranja Sueckog kanala bukvalno bi blokirala Evropu u izlasku na topla mora i morsku komunikaciju sa Kinom i Dalekim istokom. Evropa bi se pretvorila u jedno veliko skladište poljoprivrednih proizvoda i jedno nefunkcionalno i sterilno tržište.
U nadi da se neće ostvariti tako sumoran scenario, ipak, da konstatujemo da se nešto pokreće. Tržište se polako budi. Ali, to nije isto tržište kao ono od pre pet ili deset godina. Koliko se ono deformisalo najbolje se vidi iz podatka da Egipat kao najveći uvoznik pšenice sve više prelazi sa tenderskih nabavki na direktno ugovaranje kupovine pšenice na bazi međudržavnih sporazuma i to pre svega sa Rusijom.
Kina takođe koristi model državnih nabavki. Dakle, jedan veliki deo sveta (pogotovo istočne zemalje) i dalje ne može da se oslobodi recidiva komunističkih manira državnog uplitanja na tržište.
Apsolutna dominantna Kina
Kako se neke države brane od potencijalnih tržišnih udara najbolji je primer Kine. Ona danas na svojim zalihama drži 51,5 odsto od ukupnih svetskih zaliha pšenice, 64,6 odsto svetskih zaliha kukuruza, 62,40 odsto zaliha pirinča i 32,2 odsto zaliha soje. Pre 12 godina (neposredno pre prve krize hrane u ovom veku), Kina je držala 29,8 odsto svetskih zaliha pšenice, 38,8 odsto svetskih zaliha kukuruza, 43,1 odsto zaliha pirinča i 28 odsto zaliha soje.
Da li su Kineski analitičari znali nešto što neki drugi nisu, pa su u svrhu odbrane svog prehrambenog suvereniteta značajno podigli nivo zaliha, to ne znamo, ali koliko god to neracionalno izgledalo, to je očigledno cena potpune samostalnosti i nezavisnosti trenutno druge, a uskoro i najmoćnije ekonomije na svetu.
U svakom slučaju, okolnosti koje su pratile tržište hrane u protekle četiri godine otvorile sva nerešena pitanja aktuelnog svetskog poretka i što je najgore ogolio sve slabosti funkcionisanja najvažnijih svetskih institucija, kao što su Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ili Svetska trgovinska organizacija (STO).
Ono šta nas u perspektivi očekuje budi zebnju kod svakog ko je naivno poverovao u humanističke ideale proklamovanih u Povelji UN, o slobodnom, humanom i pravednom svetu. Konačno, kako da budemo spokojni kada je svaki deseti stanovnik planete danas u statusu ekstremnog siromaštva i gladi? Autor Žarko Galetin