Mere u cilju spasavanja zemljišta od dalje degradacije

   Katastrofalan pad plodnosti i loš kvalitet zemljišta je isključivo posledica lošeg delovanja čoveka koji u intezivnoj proizvodnji izrabljuje, zagađuje zemljište hemikalijama, sabija ga nekvalitetnom obradom, pali žetvene ostatke, odnosi ih, svojim delovanjem zakišeljava zemljišta itd. Na povećanje površina obradivog zemljišta ne možemo uticati ali svakako treba da sprečimo negativne tendencije i procese degradacije i učinimo sve kako bi popravili plodnost i kvalitet zemljišta.

        Sadržaj humusa je od presudnog značaja za plodnost zemljišta, jer od njega direktno zavisi struktura zemljišta, vodno-vazdušni režim, toplotni režim, humus je hrana za biljke. Baš zbog velikog nedostatka humusa, biljke sve lošije podnose suše. Stvaranje humusa je veoma složen i dugotrajan proces, a centralnu ulogu u sintezi imaju mikroorganizmi. Danas je često slučaj da imamo puno zemljišta koja imaju poremećene uslove za razvoj korisnih mikroorganizama, u koja spadaju jako kisela, nekalcificirana i prevlažena zemljišta. Problem se još više povećava zbog neadekvatne upotrebe hemijskih sredstava i samim tim negativnog uticaja na zemljišne mikroorganizme. Zbog svega toga pojavljuje se potreba da se koriste i mikrobiološki preparati koji će obezbediti sigurno i u dovoljnom broju prisustvo korisnih zemljišnjih mikroorganizama.

KAKO POVEĆATI PLODNOST I KVALITET ZEMLJIŠTA?

Organska đubriva su nezamenljiva kada je u pitanju revitalizacija zemljišta odnosno poboljšanje njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina. U organskoj proizvodnji njima se pridaje veliki značaj kao i simbiotskim i nesimbiotskim azotofiksatorima (bakterijska đubriva) budući da se izostavljaju mineralna đubriva.

Kao organska đubriva koriste se: stajnjak, kompost, humus-glistenjak, zelenišno đubrenje, treset, drveni pepeo, biološka fiksacija azota gajenjem leguminoznih biljaka i druge otpadne organske materije nastale kao sporedni proizvodi u prehrambenoj tehnologiji i industriji.

ZELENIŠNO ĐUBRENJE

Agrotehnička mera zelenišnog đubrenja je jedna od mera koja je nepravedno zapostavljena i koja se pod hitno mora početi primenjivati na svim površinama gde je zastupljena intenzivna biljna proizvodnja.

Zelenišno đubrenje ili sideracija je postupak namenske proizvodnje sveže organske materije (nadzemne i korenske mase gajenih biljaka-siderata) i njeno zaoravanje u zemljište u cilju poboljšanja njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, odnosno povećanja plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.

Usevi pogodni za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu koje, zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu, usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj zemljišta. Za ovu namenu najpovoljnije su leguminozne biljke koje mogu i da fiksiraju atmosferski azot i na taj način obogaćuju zemljište azotom. Kao zelenišno đubrivo mogu se koristiti detelina i lupina, stočni grašak ili stočna repa, grahorice, kao i neleguminozne biljke: uljana repica, suncokret, raž, ječam, slačica, facelija ili ljuljevi. Usevi zelenišnog đubriva razvijaju veoma živu mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresanje i biogenost podoraničnog sloja uz pomoć moćnog korenovog sistema. Kao rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište, može doći do povećanja prinosa narednog, a nekada i sledećeg useva.

Efekat zelenišnog đubriva zavisi od uslova pod kojim se primenjuje. Uspeh zelenišnog đubrenja u određenim agroekološkim uslovima suvog ratarenja, ograničava količina i raspored padavina. Povoljni rejoni za primenu zelenišnog đubrenja su oni sa godišnjom sumom padavina većom od 700 mm i prosečnom godišnjom temperaturom iznad 7C. Ukoliko nemamo ove navedene uslove neophodno je navodnjavanje i potrebno je birati ozime međuuseve skromnih zahteva prema toploti i svetlosti.

Povećanja prinosa narednog useva nakon primene zelenišnog đubriva su dosta spora. Značajnije povećanje se zapaža tek posle njegove duže uzastopne primene (3-5 godina).

Poseban značaj ima jeftina proizvodnja zelenišnog đubriva i mogućnost njegove primene u velikim razmerama pri relativno malim ulaganjima rada. Zelenišno đubrivo ima prednosti u odnosu na druge vrste organskih đubriva (stajnak, treset, kompost, žetveni ostaci) zbog nižih troškova, pre sve transportnih. Zelenišnim đubrenjem se zemljište obogaćuje sa 35-40 t/ha sveže organske mase i sa 100-200 kg/ha N fiksiranog iz vazduha, u zavisnosti od načina gajenja i vrste leguminoze. Smatra se da se od biljaka za zelenišno đubrenje koje daju 20-30 t/ha zelene mase, posle zaoravanja obrazuje toliko humusa koliko daje 8-12 t/ha stajskog đubriva, tj.količina azota koja od zaorane mase ostaje u zemljištu iznosi najčešće 50- 60 kg/ha.

Iskustvo je pokazalo da zelenišno đubrivo daje bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva (organskim i mineralnim). Stajnjak primenjen zajedno sa zelenišnim đubrenjem potpomaže razlaganje siderata, čime se pojačava i ubrzava dejstvo zelenišnog đubriva. Takođe unošenjem fosfornih i kalijumovih mineralnih đubriva sa zelenišnim đubrivom se može postići optimalna količina hraniva u zemljištu.

BILJKE KOJE SE MOGU KORISTITI ZA ZELENIŠNO ĐUBRENJE

Lupina dolazi u obzir za peskovita i beskrečna zemljišta, na kojima daje veliku količinu zelene mase — od 40.000 do 75.000 kg/ha. Seje se u čistoj kulturi u martu, a zaorava se kada je većina biljaka u cvetu, odnosno početkom juna. Odlično uništava korove.

Stočni grašak je odlična pokrovna biljka: daje 35.000 — 45.000 kg/ha zelene mase i brzo se razlaže; otporna je prema mrazu pa se može sejati kako u julu, tako i u septembru, oktobru i novembru. Pošto poleže po zemlji mora da se seje u smeši s ovsem ili raži (140 kg graška i 60 kg ovsa ili raži po hektaru). Zaorava se kada je oko 50% biljaka u cvetu.

Obična grahorica vrlo dobro podnosi sve tipove zemljišta, ali je osetljiva na hladnoću — izmrzava na — 8C, zbog čega je treba sejati samo u julu ili avgustu, a zaoravati je kasno u jesen. I ona se zbog poleganja mora sejati u smeši s ovsem ili raži (120 kg grahorice i 60 kg ovsa ili raži po hektaru).

Maljava grahorica pogodna je za srednje teška i peskovita zemljišta. Odlično podnosi zimske hladnoće, može se sejati ne samo u julu i avgustu, već i u septembru i oktobru. Seje se u istoj količini i smeši kao i obična grahorica.

Slačica daje od 30.000 do 35.000 kg/ha zelene mase, koja se brzo razlaže u zemljištu. Seje se početkom avgusta ili sredinom oktobra, u količini od 12 do 15 kg/ha. Zaorava se sredinom oktobra ili ako je u oktobru posejana, početkom aprila.

Heljda je veoma dobra pokrovna kultura, jer se brzo razlaže i ima sposobnost da iz dubljih slojeva zemljišta izvlači kalijum i fosfor, koji su neophodni za voćke. Zbog osetljivosti prema mrazu seje se u martu ili još bolje sredinom leta. Dobra je i medonosna biljka. Seje se u količini od 150 do 200 kg/ha

.Bilten “Za našu zemlju”,. Dipl.inž Ljubica Vukićević, rukovodilac Stručne službe Victoria Logistic