Srbija je u specifičnom trenutku. Ako je zamislimo kao brod, i ako bi on bio konstruisan na pravi način, onda bi promena Vlade Srbije posle izbora bila promena posade koja vozi brod ustaljenim kursom, sa ispravnim motorom i jasnim odredištem, sa jasnom predstavom o kvalitetu i rasporedu tereta i vremenskoj prognozi – hoće li biti oluje ili ne. I onda bi to bila rutinska stvar koja se u javnosti toliko i ne vidi. Najčešće, dobra vlada je ona koja se ne vidi i radi svoj posao, poštujući određeni algoritam procedura. Nažalost, Srbija je uvek u vanrednim okolnostima i ona se nalazi pred postavljanjem bazičnih pitanja smera, koncepta, strukture društva i cilja. Nije jasno odgovoreno gde je ta luka u koju plovi srpski brod – na zapadu, istoku, jugu, ili ima više odredišta.
Ovako profesor Miodrag Zec odgovara na pitanje šta očekuje od nove Vlade Srbije, koja bi trebalo da bude formirana nakon izbora održanih 3. aprila. U trenutku dok se čeka na političku kombinatoriku i formiranje nove vlasti, profesor Zec u razgovoru za Biznis.rs govori o mogućim trasama kretanja ekonomske politike u naredne četiri godine, izazovnoj poziciji Srbije između Istoka i Zapada, inflaciji, tranziciji i da li je on mogao da bude kapetan koji bi znao kuda da usmeri srpski brod.
Hoće li bar nova Vlada Srbije odgovoriti na pitanje kuda plovi naš brod?
– Ona nije kompetentna da odgovori, jer su to pitanja srpskog društva, a vlada proishodi iz društva koje ima jasnu koncepciju. Moja predstava o tranzicionim zemljama, među kojima vidim i Srbiju, jeste da je u njima stalno prisutna neka tenzija. Tu svi rade od jutra do sutra, a nema nekog velikog rezultata. Ja sam čovek vizuelac i jednom sam putovao kolima od Lisabona do Beograda. Kada putujete uređenim zemljama vi prosto ništa ne vidite da se radi. U Španiji se nešto i dešava, ali kada sam prešao u Švajcarsku i Austriju – tu je sve urađeno: niko ne šiša travu jer je ošišana, niko ne galami, niko ne lupa kontejnerima – jer su ispražnjeni. Bože, rekoh, kako je ovo sve uređeno.
E onda, kada sam došao do Mađarske, tu je bio početak žetve i bilo je kombajna. Radi se, ali praši na sve strane. Kad sam prešao u Srbiju kod Subotice, tu se već dramatično radi – kamioni voze, ispada repa, ispada žito po auto-putu. Prividno se radi, a najmanje je urađeno. Rečju, kada imate uređen sistem, onda vi ne vidite kako se dolazi do rezultata jer svako u svom domenu radi.
Gde je onda naše društvo u odnosu na taj uređen sistem?
– Ovo društvo liči na jedan poluraspadnuti jedrenjak čija posada kunja i pokušava da se skloni iz vidokruga vođe da se ne vidi. Prosto, društvo je pred velikim izborom, a uz to dolazi i ova nesrećna globalna situacija koja menja i svetonazore Evrope na način da se stvari nikad nisu ovako zakomplikovale. Ne samo da mi u Srbiji ne znamo gde su nam granice, ovde evropska birokratija i Amerika ne mogu pouzdano da odgovore na pitanje gde su evropske granice – do Praga i Berlina ili do Urala.
Mi smo začarano ostrvo okruženo relativnim nesaglasnostima nas i ovih okolo. Prosto, mi mislimo da smo čarobno, a ustvari možemo biti đavolje ostrvo. Ovde se sada pred vladu i društvo postavlja pitanje smera, jer očigledno svet tera Srbiju da se izjasni, kao što je bilo 1948. godine – ko je za Tita, ko je za Staljina.
Hoće li se nova srpska vlada ipak opredeliti za sankcije Rusiji i kakve bi to posledice moglo da ima?
– Srbija može da uvede sankcije kao politički čin i verovatno će to i gurati u tom pravcu jer je Evropa počela da funkcioniše kao Tito-Staljin. Ali, to bi bilo beznačajno za Rusiju. Za nas bi bilo bolnije, kao što će biti bolno i za Nemačku i za Austriju zbog snabdevanja gasom. Nemačka je ovde najveći gubitnik, ali stradaće i Ukrajina i Rusija i veliki deo zemalja, stradaće i Srbija. Što se tiče gasa, oni nisu uveli sankcije na gas i to je hipokrizija Evrope, jer uvode sankcije na ono što im odgovara. Ja sam duboko uznemiren, otvorena je Pandorina kutija, a izgubljen kompas.
Kako gledate na dolazak kompanija iz Rusije u Srbiju nakon početka sukoba u Ukrajini?
– Svaki dolazak mladih i obrazovanih ljudi u svaku zemlju je blagosloven. Ključna destinacija ruske inteligencije za vreme Oktobarske revolucije bio je Beograd. Sve što vidite u Beogradu od ustanova, zgrada i svega, velikim delom je zasluga te intelektualne elite. Oni su odigrali i veliku ulogu u usponu Beogradskog univerziteta.
Međutim, čuo sam da su neke firme iz Rusije došle privremeno, ali će ići u EU. Ja mislim da bi Srbija geostrateški trebalo da razmisli da veliki deo njih zadrži, a to može da uradi samo ako uđe u pobedničku koaliciju. Ali, ko će ovde biti pobednik još uvek nije najjasnije. Bojim se opšte kataklizme u kojoj će biti mnogo gubitnika.
Kina će na kraju potisnuti dolar
– Iza svega se krije duboki ekonomski interes. Amerika gura Evropu u haos, ali Kina će na kraju potisnuti dolar. Cela globalizacija je zamišljena da Kinezi rade, a da bogati cepaju kupone. Kina je najjača i najbrže rastuća ekonomija nakon nekoliko decenija globalizacije i to se desilo potpuno suprotno od kreatora i njihovih ideja. Može se desiti da Kina kao glavni dobitnik globalizacije maksimalno iskoristi i fragmentaciju koja izgleda da dolazi kao novi trend.
Pogledajte koliko je nejednakosti i koliko je siromaštva u velikom delu sveta. Pogledajte poslednje izbore, pogledajte sukob u američkom Kongresu sa pištoljima. Amerika je, kao i svaka velika imperija, vršila emancipatorsku funkciju. Suština njene moći je priliv kreativnih ljudi iz celog sveta, tehnički progres, oružje i dolar. Kina ubrzano napreduje i tražiće svoje geostrateško mesto. Rusija se potiskuje u zagrljaj Kine što može izazvati neočekivane posledice po ukupne globlne odnose. Lako se može desiti da Evropa i Rusija budu veliki gubitnici.
Mnogi analitičari su najavljivali smirivanje inflacije od sredine ove godine. Ipak, kako stvari trenutno stoje, izgleda da je to sve manje izvesno?
– Svetska inflacija je izazvana, pre svega, enormnim štampanjem novca u svim zemljama, a posebno evra i dolara. Inflacija zavisi od dve stvari – kvantitativnih: koliko novca je štampano, i od percepcije budućnosti. Dolar će rasti ako oni budu stimulisani da ga drže kamatnom stopom ili sa uverenjem da će Amerika pobediti. Države koje propadaju, njihov novac gubi. To se desilo sa Austrijom u Prvom svetskom ratu, to se desilo i sa Jugoslavijom. Dolar je izašao iz Drugog svetskog rata kao dominantna valuta, jer je Amerika bila na strani pobednica i tada je zamenio britansku funtu, ali je preuzeo obavezu da će biti povezan sa zlatom. Ne u pojedinačnim transakcijama – odeš u banku i kažeš ‘evo ti 100 dolara i daš mi dukat’, to ne može, ali zemlje koje imaju devizne rezerve u dolarima mogu tražiti to od Amerike – dajte, pregurajte kolica na našu poziciju. To je počelo masovno 1971. godine, kada je dolar gubio vrednost, ali je tada suspendovana konverzija koja je ključna stvar međunarodnog monetarnog sistema.
Kako se javlja tražnja za dolarom? Da bismo došli do dolara, mi moramo nešto izvesti. Prodao sam kajmak na pijaci i kupio američke dolare, držim ih u sefu i beskonačno kreditiram Federalne rezerve. Zašto to radim? Verujem da će dolar sutra vredeti više, jer ako se veruje da će vredeti manje, onda ja neću to da radim. Oni su ušli u totalnu manipulaciju, ne može se novac emitovati ni iz čega, a on se počeo emitovati bez srazmere sa količinom robe, zlatnim rezervama ili nečim drugim.
I kuda to onda vodi?
– Onda će država, da bi održala rast ekonomije, držati novac jeftinim. Pa što bih ja držao svoj novac jeftinim u banci bez profita? Što mi ne bismo sada izašli iz kafane da ne platimo ništa? Novac je moja imovina koju sam ja dao banci na upotrebu. Kao što sam izdao sobu u stanu na dan. Što bi to bilo džabe?
Mi smo izvrgnuti manipulaciji svetskog finansijskog lobija. Pa kako vi tumačite da kada ja stavim depozit u banku prihod je nula, a kada uzmem dozvoljeni minus kamata je 15 odsto, a na nedozvoljeni 39 odsto. Kako je za tebe moja roba džabe, a tvoja za mene nije? I onda u globalnom svetu Kina kaže dokle to ide, a Rusija kaže ne dam?
Nije mi žao što se nisam kandidovao
Da li vam je, uslovno rečeno, žao što se niste kandidovali na predsedničkim izborima? Mnogi su u vama videli kapetana broda koji bi znao kuda da usmeri naše društvo?
– Nije mi žao, nisam ni želeo da se kandidujem jer smatram da to nije moje pozvanje, ja sam profesor ceo život. Ovde se traži mesija. Ovo je jedan adolescentan odnos građana prema društvu. Ovde svi traže nešto što im po prirodi stvari niko ne može dati. Ovde se utapamo u kolektivizam, mi ćemo nekog izabrati, pa će nam on to rešiti. Prolaze takve političke ideje.
Ja se zalažem za nešto potpuno drugo. Zalažem se za društvo reda i sistema u kome svako može bez ičije pomoći, uz pomoć zakona i procedura da reši sva svoja pitanja i postigne ličnu sreću. Sistem nije zasnovan na ljudskoj dobroti, nego na sebičnosti, ali sebičnosti koja je ograničena zakonom. Najgore prolaze oni koji sklapaju neki posao i kažu – lako ćemo. Ma nema problema. Čim ti majstor kaže nema problema, nemoj ga puštati u kuću.
Treba napraviti društvo u kome svaki pojedinac kaže – ja mogu da aktiviram svoj potencijal, mogu da napredujem kroz društvo vertikalno. Suština progresivnih društava je da omogućavaju da rasuti ljudski kapital dođe do izražaja i to je taj američki san. Siromašan sam student koji pere sudove, ali sutra sam pronalazač. To je Pupinov san. Da se povrati vera u pojedinca, ne da će mi neko dati, nego ću ja napraviti. Osnovni indikator kvaliteta društvenog i ekonomskog sistema svake zemlje je da li u nju dolazi ljudski kreativni potencijal ili iz nje beži stanovništvo i kapital.
Znači li sve ovo da je malo verovatno da se inflacija smiri?
– Ne, ne može da se smiri dok se ne otklone uzroci. Inflacija ima više uzroka: inflacija tražnje, troškovna inflacija… Nemaš vodoinstalera – rastu im cene usluga. Nemaš nikl – rastu cene nikla. Rastu troškovi – imate strukturnu inflaciju. Inflacija je posledica, ona nije uzrok, uzrok se mora rešiti.
Koliko vremena je potrebno da se otkloni taj uzrok?
– Godina 1993. u Srbiji pokazala je da se inflatorna očekivanja mogu preseći za kratko vreme. Rusi su imali ogromnu inflaciju u toku građanskog rata, pa su je dolaskom komunista presekli za kratko vreme. Da li ova inflacija treba da nas plaši? Da, samo će se svaliti teret na one koji su štedeli i koji su bili lojalni.
Američka država je najveći dužnik i pitanje je dokle će to da vodi. Ona nije poverilac, ona je dužnik, ali može dolarom da plaća svoje dugove. Kineska država je poverilac, ali ona ne može svojim novcem da plaća svoje dugove, već izvozom pribavlja dolare. Mi da bismo vratili svoje dugove moramo ih vratiti američkim novcem. Kina ima uložene milijarde i milijarde u obveznice. Amerika je moćna jer svoja potraživanja može naplatiti. To vam je kao da imate izvršitelje – uzeo si kredit i nećeš da vratiš, šta sad? Ja sam gora žrtva, ja sam štediša, uzimaju mi moj novac. Star sam čovek i verovao sam da će mi taj depozit biti siguran, mogao sam hipotetički da kupim automobil, sad ne mogu ni bicikl. I ja sam loš, a ti dobar što si uzeo neku robu, a nećeš da platiš. Svako ekonomsko pitanje zavisi od toga sa koje tačke se posmatra. Dolar je svetska valuta i najmoćnije američko oružje.
Kako ocenjujete srpsku politiku subvencionisanja stranih kompanija?
– Ona je koncepcijski loša zato što uzimaš od svih, a daješ samo nekima. Biznis mora da bude samoodrživ i ne može se vršiti namamljivanjem. Zemlje u kojima postoji stimulativan ekonomski sistem traže da kupiš ulaznicu, a zemlje koje samo pričaju da su prosperitetne plaćaju ulaznicu investitorima. Taj lutajući kapital radi dok ima subvencija. Kad ih nema, odlazi dalje.
Vlast subvencije vidi kao pokretač daljeg rasta privrede?
– To je manipulisanje. Jednostavno, i na globalnom nivou se propagiraju određene matrice. Normalno je da imaš raspodelu svetske moći i meni je vrlo šarmantno kad naši pominju strane investitore i ono što su im rekli. Problem je što imamo krvoliptanje najkreativnijeg dela kapitala, a to je egzodus mladih i naša dijaspora. Istovremeno, dajemo subvencije za tehnološki prevaziđene industrije. To na duži rok ne može dobro da se završi, sve i da je zemlja veća i da ima obilje radne snage.
Autor: Stefan Petrović Foto: Mitar Mitrović Tekst je objavljen u aprilskom broju štampanog izdanja Biznis.rs