sreda, 29. jula 2020.
U Srbiji ima 569.310 poljoprivrednih gazdinstava što je za 9,9 odsto manje u odnosu na popis 2012. godine. Površina korišćenog poljoprivednog zemljišta je 3,47 miliona hektara. Manje od dva hektara obrađuje 217.682 gazdinstava. Navodnjava se samo 46.823 hektara. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene polјoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! Od demokratskih promena 2000. godine agrar vodilo 13 ministara. Rezultati brige o selu katastrofalni!
Piše: Branislav Gulan
Republički zavod za statistiku sproveo je Anketu o strukturi poljoprivrednih gazdinstava od 1. oktobra do 30. novembra 2018. godine. Anketirano je 120.000 poljoprivrednih gazdinstava, a prikupljeni su podaci o poljoprivrednoj mehanizaciji, zemljištu, radnoj snazi na gazdinstvima, broju životinja i primenjenim agrotehničkim merama. Sad se očekuju rezultati novog anketiranja i popisa da vidimo da li se vraćamo u prošlost, stagniramo ili nas očekuje prosperitet u ovoj oblasti.
Za sprovođenje ove ankete bilo je utrošeno je 2,59 miliona evra, a sredstva su obezbeđena iz pretpristupnih fondova EU i nacionalnog budžeta. Na osnovu prvih rezultata ove ankete procenjuje se da u Srbiji ima 569.310 poljoprivrednih gazdinstava što predstavlja pad od 9,9 odsto u odnosu na popis 2012. godine. Površina korišćenog poljoprivrednog zemljišta iznosi 3.476.788 hektara što je za 1,1 odsto više u poređenju sa prethodnim popisom. Prosečna veličina gazdinstva je 4,5 odsto, odnosno za 13,5 više nego 2012.godine. Najveći porast veličine gazdinstava zabeležen je u Srednjobanatskom okrugu. Manje od dva hektara obrađuje 217.682 gazdinstava. Prema anketi na svakih 10 gazdinstava, na osam se gaje domaće životinje. Najveći broj gazdinstava koja se bave stočarstvom nalazi se u Mačvanskoj oblasti.
Važeća strategija poljoprivrede, doneta sredinom 2014. godine, koju je usvojila Vlada Srbije, predviđala je godišnji rast poljoprivredne proizvodnje od 9,1 odsto, ili u blažoj formi od 6,1 odsto. Strategiju je trebala da usvoji Skupština Srbije, pa bi tada bila validna i obavezala sve ministre koji dolaze da se trude da ona buzde sprovodljvia u praksi. Međutim, važeća Strategija je stigla do Vlade Srbije gde je i usvojena. Na usvajanje u Skupštinu Srbije nikada nije upućena! Od demokratskih promena, a do kraja jula 2020. godine poljoprivredu Srbije vodilo je 13 ministara agrara!
U prvoj 2015. godini primene važeće Strategije pad proizvodnje bio je osam odsto, u 2016. godini rast je bio osam odsto, zatim u 2017. godini kada je šteta od suša bila oko 1,5 milijardi dolara, priznata šteta je bila oko 10 odsto (da je priznata stvarna šteta to bi onda moralo da se proglasi elementarnom nepogodom, a država nije imala toliko novca), dok je godinu dana kasnije kada je toliki bio rast proizvodnje količinski kao prethodne godine pad, objavljeno da je taj rast u 2018. godini više od 15 odsto. I u 2019. godini jedino je poljoprivredna proizvodnja u Srbiji, od cele privrede, jedina imala pad od 0,1 odsto. Dakle, planovi u važećoj Strategiji su bile samo želje i one se ne ostvaruju! O tome kako nam agrar napreduje poslednjih decenija najbolje govori analiza po kojoj on u poslednje tri decenije ima rast od samo 0,45 odsto!
U Vojvodini i sve manje paora
Nekonzistentna državna ekonomska politika, gotovo usmerena protiv poljoprivrede, veliki uticaj vremenskih prilika zbog kojih proizvodnja često doživljava pad, nemogućnost malih proizvođača da budu konkurentni, te iseljavanje, glavni su razlozi zbog kojih se beleži pad broja zemljoradnika.
Informacija o kretanju pokazatelja privrednih aktivnosti u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji u 2017. godini obuhvata brojne podatke državnih institucija, pokazala je da je, uprkos činjenici da paori u Vojvodini mogu da računaju i na sredstva iz pokrajinske kase, u 2017. godini broj registrovanih individualnih poljoprivrednika iznosio je samo 23.716, odnosno čak za 4,8 odsto manje nego prethodne godine. Podaci za 2017. godinu pokazuju i da je poljoprivredna proizvodnja u vremenu od 2010. godine imala tri recesione godine, uzrokovane ekstremno nepovoljnim vremenskim prilikama, zbog čega je nivo fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje u 2017. godini u odnosu na 2016. manji je za 10 odsto, a u odnosu na baznu 2010. godinu manja za 11,1 odsto. Takođe, AP Vojvodina ima svega 27.541 poljoprivrednih penzionera, nasuprot 166.038 u centralnoj Srbiji, a sektor poljoprivrede beležio je manju zaposlenost i tokom 2018. godine.
Pokrajinski sekretar za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Vuk Radojević istakao je da se Pokrajina u 2019. godini može pohvaliti operativno najefikasnijim i najefektivnijim agrarnim budžetom, sa više para za poljoprivrednike, iako je manji od prethodnog i iznosi 6,38 milijardi dinara.
Radojević je naglasio da je budžet predviđao više sredstava za registrovana poljoprivredna gazdinstava i podsetio da je, u odnosu na 2016. godinu i 860 miliona dinara, u 2019. godini za poljoprivredna gazdinstava bilo izdvojeno 1,250 milijardi dinara. Po rečima Radojevića u 2019. godini u APV je bilo izdvojeno “nikad više sredstava” za opremanje stočarskih farmi, opremanje hladnjača, pčelarstvo, te preradu mleka i preradu mesa. Takođe, nastavljena je podrška za organsku proizvodnju, i proizvodnju i preradu vina i rakije, te za novu meru u okviru nabavke nove opreme za mini pivare.
Strategija želja!
Vratimo se na strategiju. Dok se 200 naših vrhunskih stručnjaka i eksperata hvalilo prilikom donošenja Strategije, kako je to istorijski dokument napisan na 145 strana, sad se vidi da je to bila strategija želja i udvaranja vlastima!
Evo šta je o toj važećoj Strategiji, pred njeno usvajanje 2014. godine, rekao i napisao eks ministar poljoprivrede u Jugoslaviji prof. dr Koviljko Lovre:
Obrazac za komentare na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014.-2024. godine
- Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024.
Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare.
Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati.
Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu.
NEREALNO AKO SE ZNA DA POLJOPRIVREDA U SRBIJI PREDSTAVLJA NEATRAKTIVNU DELATNOST ZA STRANE INVESTICIJKE. JER ONE U STRUKTURI UKUPNIH SDI U SRBIJI OD 2004. DO 2011. GODINE UČESTVUJU SA 0,7 DO 1,6 ODSTO!
U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva neće ni približno biti dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 ha). A šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključiv i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori ispuštaju iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznoso 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.
Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze je potpuno nerealan. Naime, autori predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.
Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden“ na 2014. godinu (262).
Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije.
Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje;
- Vaš predlog za izmenu odeljka „Stanje u poljoprivredno – prehrambenom sektoru i ruralnim područjima’’
Autori Strategije svoju viziju razvoja poljoprivrede zasnivaju na pretpostavci da Srbija raspolaže sa obiljem agrarnih resursa.
Prva pretpostavka na kojoj se zasniva Strategija o obilju agrarnih resursa je potpuno neosnovana. Srbija raspolaže sa ispodprosečnim agrarnim resursima i kad se komparira sa prosekom za svet i prosekom za Evropu. Snabdevest sveta u proseku za 2012. g. iznosi 0,704 ha, Evrope 0,635, a Srbije 0,514 hektara po stanovniku. Ukoliko se uporedi produktivnost rada i zemljišta, kao direktna posledica resursne snabdevenosti poljoprivrede, još su nepovoljniji odnosi za Srbiju. Očito je da autori nisu razumeli uticaj resursne strukture na razvoj poljoprivrede (Videti tekst i SWOT analizu).
Kada je u pitanju razvoj prerađivačke industrije autori Strategije ne razumeju distinkciju iz razvojnog puta industrije čiji je razvoj uslovljen gustinom stanovništva od industrije koja svoj razvoj zasniva na geografskim uslovima proizvodnje sirovina.
Na osnovu dela 2.4.5 autori kasnije zasnivaju viziju razvoju poljoprivrede na aktivnoj ulozi Direkcije za robne rezerve. Međutim, nedavno usvojeni Zakon o Direkciji za robne rezerve ih nesumnjivo demantuje. Kada su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi Direkcija će ostati potpuno sterilna institucija, a ne aktivan „igrač“ na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uostalom to su pokazale 2012. g. kada je došlo do eskalacije i 2013. g. kada je došlo do „sunovrata“ cena poljopribredno-prehrambenih proizvoda. Sklop regulativno-interventnih mera ni približno nije usklađen sa CMO (Zajedničkom oraganizacijom tržišta EU), uprkos deklarativnom zalaganju, te su i intervencije Direkcije i Ministarstva trgovine bile „jalove“. Uostalom sve što je radilo Ministarstvo trgovine je bilo „sterilno“ i nije uticalo na stabilizaciju tržišta, pa tako i „novi“ Zakon o Direkciji za robne rezerve. Žalosno je što Ministarstvo poljoprivrede nije uopšte reagovalo kada je usvajan Zakon o Direkciji za robne rezerve. Ne treba naglašavati u kojoj meri neaktivnost Direkcije za robne rezerve uslovljava tržišne poremećaje. Prema tome, stav autora (str. 43) da će Direkcija postati efikasna tržišna institucija je potpuno neutemeljen.
Deo 2. 7. (Podsticajna politika u poljoprivredi u prethodnom periodu) osim opisa daje niz netačnih podataka. Najeklatantiji primer je Tabela 14 na str. 66 u kojoj se predstavlja da je cenovna podrška (premija) za merkantilnu pšenicu iznosila od 89,57 do 96,46 evra po toni u 2004. godini. Iz zvaničnih podataka Ministrarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku Srbije izlazi da je cenovna podrška za pšenicu bila veća od otkupne cene (prosečna otkupna cena je iznosila 6,96 dinara po toni). Ukoliko se primeni kurs dinara prema evru koji su autori koristili izlazi da je prosečna otkupna cena iznosila 61,52 evra po toni. Pitanje je kada se desilo u našoj istoriji da je premija za pšenicu iznosila za 50 odsto više od otkupne cene. Ovo samo ilustruje u kojoj meri su autori imali aljkav pristup izradi Strategije. U ovom delu Strategije se može navesti bezbroj sličnih nelogičnosti i nekonzistentnosti na kojima se zasniva Strategija, te su i projekcije, o kojima će u narednim delovima biti reči potpuno ekonomski nelogične i besmislene;
- 3. Vaš predlog za izmenu odeljka „Vizija razvoja i strateški ciljevi’’
Nema sumnje da je prvi strateški cilj adekvatno odabran (Rast proizvodnje i stabilnosti dohotka proizvođača). Međutim, iz daljeg teksta proizilazi da je to samo deklarativni cilj. Sklop mera i instrumenata koji se predlaže ne obezbeđuje rast proizvodnje, a već opisane aktivnosti Direkcije za robne rezeve ne obezbeđuju stabilnost tržišta. Šta više predloženi arsenal mera agrarne politike je „siromašniji“ nego što je bio u prošlosti, te će i proizvodni i tržišni poremećaji biti izrazitiji u budućnosti. Naime, mehanizam direktnih plaćanja koji je u funkciji i koji se mora zadržati zbog politike EU, je potpuno neefikasan kao dohodovna podrška ako nije kombinovan sa politikom i instrumentima cena poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, i u skorije vreme od kada se primenjuje ovaj mehanizam, zbog diskrepance između cenovne elastičnosti tražnje i cenovne elastičnosti ponude poljoprivredi je od direktnih plaćanja pripalo svega 69,6%, dok je ostatak pripao ostalim učesnicima u lancu, uključiv i krajnje potrošače. Nažalost, autori očito nisu analizirali efekte dohodovne podrške našoj poljoprivredi, te nisu ni mogli imati adekvatne osnove za „viziju“ razvoja. Politika dohodovne podrške bez nekog oblika „propisivanja“ cena je potpuno neefikasan mehanizam.
Ne treba navoditi da sve razvijene zemlje, uključiv i EU, i danas propisuju neki od oblika cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U EU to je interventna cena, dok su npr. u SAD zajmovna i ciljna cena. Takođe, spoljno-trgovinska zaštita poljoprivrede je potpuno zanemarena od autora Strategije.