Dok se u Evropi polemiše da li su krave na listi vodećih zagađivača planete, nekima ta vest ne znači puno. Istina pitanje je svih pitanja, ko je u datom trenutku pojave veštače inteligencije i veštačke hrane plasirao informaciju o kravama. Srbija ne spada ni u jednu kategoriju jer je sve manje krava pa samim tim i svega što ide uz teoriju nepoželjnih kravica. Mi ćemo to verovatno lakše podneti od onih država gde postoji duboka veza između stočarstva i nacionalne ekonomije, kulture i identiteta. Interesantno je da od četiri države koje prednjače u ovoj statistici tri su tlu Južne Amerike
Argentina je jedna od tih zemalja, sa 53,8 miliona grla stoke i 45,5 miliona ljudi, ima više goveda nego stanovnika. Ova južnoamerička zemlja decenijama važi za simbol kvalitetne govedine, poznata po pampasima, plodnim ravnicama koje su idealne za ispašu. Govedina je jedan od glavnih izvoznih proizvoda Argentine, a tradicionalni roštilj, tzv. asado, deo je svakodnevne kulture. Iako se poslednjih godina suočava s izazovima poput inflacije i klimatskih nepogoda, stočarski sektor i dalje čini kičmu argentinske poljoprivrede.
Brazil, sa 252,7 miliona grla stoke i 211,1 milion stanovnika ima jedno od najvećih stočnih fondova na svetu. Brazil je globalni lider u izvozu govedine, posebno prema zemljama Azije, kao što su Kina i Hong Kong. Ogromne farme, naročito u saveznim državama Mato Groso i Goias, proizvode milione tona mesa godišnje. Međutim, rast stočarske proizvodnje dolazi i s ekološkim pitanjima, poput krčenja amazonskih šuma.
Urugvaj, iako znatno manji, ima fascinantan odnos između broja ljudi i stoke. Sa samo 3,3 miliona stanovnika i čak 11,9 miliona goveda, u ovoj zemlji dolaze tri grla goveda na svakog čoveka. Urugvajska govedina je među najcenjenijima u svetu, zahvaljujući organskoj ispaši i kontrolisanim uslovima uzgoja. Izvoz mesa predstavlja oko 20% ukupnog izvoza zemlje, što govori koliko je ova grana presudna za njen opstanak.
Novi Zeland ima 10 miliona grla stoke i 5,2 miliona stanovnika. Zemlja je sinonim za mlečne proizvode visoke vrednosti, a giganti poput kompanije Fonterra plasiraju novozelandsko mleko, sir i maslac širom sveta. Zelena polja, čist vazduh i strogi biosigurnosni propisi doprinose imidžu Novog Zelanda kao lidera u održivom stočarstvu.
Indija, sa 200 mliona grla, koja daje 13 odsto ukupnog svetskog broja. Ona je specifična zemlja gde se zbog verskog faktora goveda uzgajaju i radi proizvodnje mesa i mleka, ali ne za svoje već, pre svega, inostrano tržište. Proizvodnja goveđeg mesa u svetu iznosti 68 miliona tona godišnje, što iskazano po stanovniku iznosi nešto ispod 10 kilograma. U strukturi svetske proizvodnje goveđe meso zauzima treće mesto (iza svinjskog i pilećeg) i učestvuje sa 22 odsto.
Regionalno posmatrano najveći proizvođač je Amerika koja daje skoro polovinu svetske proizvodnje. Na trećem mestu nalazi se Evropa iza Amerike i Azije, sa učećšćem od 16 odsto. Vodeći svetski proizvođač goveđeg mesa su SAD sa proizvodnjom od 12 mliona tona, što čini skoro 20 odsto ukupne svetske proizvodnje. Prosečno u SAD se godišne kopje oko 35 miliona grla goveda. Postoji više od 60 klaničnih industrija. Od toga četiri kompanije kontrolišu više od 80 odsto zaklanih grla goveda u SAD
Najveći globalni potrošač goveđeg mesa su SAD sa nešto preko milion tona godišnje. Slede Brazil, Kina, Argentina i Rusija. Godišnja potrošnja goveđeg mesa izražena po stanovniku u svetu iznosi oko 10 kilograma. Regionalno posmatrano i najveću potrošnju imaju potrošači u Severnoj Americi gde potrošnja iznosi više od 30 kilograma po jednom stanovniku. U Evropskim zemljama potrošnja je niža, pre svega, usled navika, i iznosi skoro 20 kilograma godišnje po jednom potrošaču. Najveću potrošnju u svetu ima Argentina sa 54 kilograma.
Za razliku od pomenutih zemalja, Srbija beleži pad u broju goveda. Prema poslednjem Popisu poljoprivrede iz 2023. godine, broj muznih krava iznosio je svega 335.996. Kada se uporedi s brojem stanovnika (oko 6,6 miliona), jasno je da Srbija ima otprilike jednu kravu na 20 ljudi.
Ova brojka ne bi bila zabrinjavajuća sama po sebi, da nije u pitanju nastavak višedecenijskog trenda pada stočarske proizvodnje. Nekada, u vreme socijalističke Jugoslavije, govedarska proizvodnja bila je snažno razvijena, mlekarstvo, tov i prerada mesa bili su oslonac ruralnih zajednica. Danas, mnoge farme se zatvaraju zbog niskih otkupnih cena, visokih troškova hrane i nedostatka radne snage.
Tovno goverstvo u poređenju sa brojem krava – Govedarstvo Srbije sve dublje tone
Tovno govedarsvo u Srbiji je u dubokoj krizi. Sad kada se ukazuje šansa za izvoz, svaki put se javljaju novi problemi. Jednom nema dovoljni stoke, drugi put je problem sa tržištem… Pošto se država javljala sa različitim merama, ali čini se da ni one nisu dale boljitak
Ukupan izvoz svih količina goveđeg mesa iz Srbije dosta je skroman i iznosi tek blizu 2.000 tona godišnje. To vrednosno iznosi oko osam miliona dolara. Izvoz je usmeren samo u pet zemalja sveta. Najveći izvoz realizuje se u Crnu Goru u količini od 600 tona, odnosno 39 odsto ukupnog izvoza. Ukupan uvoz iznosi oko 700 tona. Najveći uvoz realizuje se iz Austrije, Bosne i Hercegovine, Španije i Crne Gore. Republika Srbija ostvaruje pozitivan bilans spoljnotrgovinske razmene goveđeg mesa.
Da je stanje devastirano najbolje ukazuju podaci iz godine kada se raspadala Jugoslavija. Tada je u svet iz te ,,trule“ Jugoslavije izvezeno 54.000 tona najkvalitetnijeg crvenog mesa ,,bebi bifa“. Od toga samo iz Srbije oko 30.000 tona. Od 1996. godine kada su ublažene sankcije Srbiji doneta je kvota za izvoz junetine, a u okviru toga i ,,bebi bifa’’ u kolilini od 8.875 tona godišnje. Zbog loših strategija i agropolitičkih mera, posle toga staje u Srbiji su ispražnjene. Prazno je 200.000 kuća, skoro isto toliko staja za tov stoke u Srbiji!
Rezultati loše politike su da se proteklih godina, recimo, ,,bebi bif“ iz Srbije 100 puta manje izvozio nego pre tri i po decenije. Sad već daleke 1991. godine kada se raspadala SFRJ iz nje se u svet izvezlo 54.000 tona ,,bebi bifa’’. Od toga je iz Srbije bilo više od 30.000 tona! Međuitim, to je posle išlo silaznim putanjom pa sad godišnji izvoz iznosi tek 300 do 400 tona! To je za 100 puta manje nego pre tri i po decenije!
Mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija bez ozbiljne agrarne politike i podsticaja ne može očekivati oporavak stočarskog sektora. Zemlja sa velikim potencijalom za ispašu, tradicijom i znanjem, gubi trku s konkurencijom. Primera radi, domaća govedina sve češće biva zamenjena uvozom, a mlečne farme zatvaraju kapije, što zbog uvoza mleka u prahu ali i cene mleka koja ne prati ekonomičnost proizvodnje.