Bogojavljenje je praznik ustanovljen na spomen Hristovog krštenja i objavljivanje Bogočoveka. Jedan je od 15 najvećih hrišćanskih praznika. Tradicionalno se na ovaj dan pliva za Časni krst.
Današnji praznik obeležava se u spomen na događaj kada je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista u reci Jordanu.
Prema hrišćanskoj tradiciji, Hristos je, kada je napunio 30 godina, došao na reku Jordan kako bi ga krstio Sveti Jovan.Osećajući da je pred njim Mesija, Sveti Jovan dočeka Isusa rečima: „Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni da ja tebe krstim“. Isus mu na to odgovori: „Ostavi sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu“. Posle tih reči Sin Božji uđe u Jordan. Tada se nad njim otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba. Istovremeno se sa neba čuo glas Boga Oca koji je rekao: „Ovo je Sin moj ljubljeni. On je po mojoj volji“.
Tako se, pri Isusovom krštenju, Bog javio u tri ličnosti – Bog Otac je govorio sa neba, Bog Sin se krstio u Jordanu, a Bog Duh Sveti je, u vidu goluba, sišao sa neba nad Hristovu glavu. Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hrista u mesijansku misiju. Događaj objavljivanja Bogočoveka, navodi se u svetim knjigama, slavi se kao Bogojavljanje.
Takođe, Crkva je ustanovila Svetu tajnu krštenja za svako ljudsko biće. Krštenjem se postaje član Hristove crkve i duša se čisti od svakog greha. Na Krstovdan (uoči Bogojavljenja), kao i na sam praznik, posle liturgije, vrši se veliko osvećenje vode u hramu ili u porti hrama. Ta voda se uzima i nosi kući. Čuva se kao čudotvorna sveta dragocenost. Nikada se ne kvari. Njom se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i ostalih nečistih sila. Pije se tokom cele godine radi isceljenja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, očišćenja duše i tela.
Mnogi narodni običaji i verovanja odnose na Bogojavljenje. Na ovaj dan osveštava se voda koja se nosi kući i pije radi zdravlja i prosvećenja duše i tela. Smatra se lekovitom i zaštitom od nečistih sila i čuva se u kućama. Hrišćanstvo uči da se bogojavljenska vodica nikada ne kvari, jer u njoj prebiva sila Duha Svetoga.Bogojavljensku vodicu nekada su pile trudnice da bi se „otvorile kao nebo na Bogojavljenje“ pa da se lako porode. Ta se voda sipa i u bunar da se pročisti ako u njega padne kakva životinja. U stara vremena osvećena vodica davala se bolesnicima koji nisu mogli da odu u crkvu na pričest.
Danas se pozdravlja rečima: “Bog se javi” ili “Hristos se javi”, a otpozdravlja sa “Vaistinu se javi”.
Bez obzira na to u koji dan padne, na Bogojavljenje se nikada ne posti. Nekršteni dani, započeti na Božić, završavaju se ovim danom. Od Božića do Bogojavljenja mrsni su dani; mrsi se i sredom i petkom, ali se dan uoči Bogojavljenja, na Krstovdan, posti ma koji dan bio. Dani od Božića do Bogojavljenja u narodu se zovu „nekršteni“. Veruje se da se, u gluvo doba, uoči Bogojavljenja, na tren otvara nebo, da se krste (ukrštaju) vetrovi što duvaju zimi s onima što duvaju leti i da sva voda postaje sveta. Ko se tada zatekne na otvorenom i to vidi može od Boga da zatraži ispunjenje jedne želje.Po običajnom kalendaru danas počinju dani pogodni za venčanja.
Srbi su obnovlili stari običaj da se u reku baci krst, a mladići se takmiče da do njega stignu i prvi ga uhvate.Plivanje za Časni krst običaj je koji se održava u mnogim našim krajevima. Pliva se 33 metra, što simbolizuje broj godina života Isusa Hrista. Na Bogojavljenje se valja okupati u reci radi boljeg zdravlja. Za ovogodišnje plivanje za Šasni krst u Kraljevu prijavljeno je 110 učesnika.
Po narodnom verovanju, u noći uoči Bogojavljenja, otvaraju se nebesa i na njima se ukazuje Bog. Tada treba poželeti jednu želju koja će se ispuniti.
U svetoj tajni Krštenja, osvećena voda postaje “vodom očišćenja, banjom preporoda, izvorom života”, u kojoj se kršteni rađa “vodom i Duhom” za novu stvarnost Carstva Nebeskoga.Osvećenje vode ima svoje poreklo u prvim vekovima hrišćanstva, o čemu svedoče drevni pisani izvori, kao apostolske ustanove. Evhologion Serapiona Tmuitskog kao i rani oci Crkve: Teodorit, blaženi Jeronim, Epifanije i drugi.
Danas su poznata dva osvećenja vode: veliko i malo. Veliko vodoosvećenje se vrši dva puta u godini na Krstovdan (Navečerje Bogojavljenja) i na Bogojavljenje, u kome se sećamo Krštenja Isusa Hrista u reci Jordan, u kome Crkva vidi ne samo prototip omivanja grehova, no i stvarno svećenje prirodne vode pogružavanjem Boga u telu u vodu.To je svečani obred kojem, skoro redovno, prisustvuje veliko mnoštvo naroda, koji osvećenu vodu nose svojim domovima, jer se ta Sveta Vodica – Bogojavljenska, čuva u svakom domu preko cele godine kao velika svetinja, a koristi se samo u velikoj nuždi (bolesti, uznemiravanje od strane zlih duhova). U nekim našim krajevima običaj je da sveštenik sam raznosi Bogojavljensku vodicu po domovima vernika.
Malo, pak, vodoosvećenje vrši se u različitim prilikama, pri drugim crkvenim činovima i obredima, pa i na traženje pojedinih vernika. Prema svakoj potrebi, može se vršiti malo osvećenje vode u svako vreme i na svakom mestu: u kući, u polju, u vrtu i tako dalje.
Tradicija je u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi da sveštenik u toku godine dva puta poseti domove svojih vernika radi izvršenja svećenja vodice, i to na nekoliko dana pred Krsnu slavu, i pred najveći hrišćanski praznik – Vaskrs. Dolaskom sveštenika u kuću i svećenjem vodice, ulazi blagodat Božija u Vaš dom. Jer, po završetku čina osvećenja vode, sveštenik kropi sva odelenja u kući, kao i svu čeljad koja je prisutna, pri čemu oni celivaju Časni Krst i desnicu sveštenika.To osvećenje vodice po domovima nije samo “puki” običaj, nego nasušna potreba samih vernika, koji osećaju potrebu da povremeno budu osvećeni i očišćeni kropljenjem svete vodice. Kod pravoslavnih Grka ima dosta porodica koje zahtevaju od svojih sveštenika, da neizostavno svakog meseca dolaze i vrše osvećenje vode po domovima. Naš narod je izgubio taj osećaj svetinje i potrebe za svetinjom, te su stoga mnogi prestali da primaju sveštenika za vodicu, a i oni koji ga primaju, često puta to nerado čine.
Sveta Vodica, naročito ona Bogojavljenska (koju narod uglavnom i nosi svojim domovima), može se čuvati neograničeno vreme. Ma koliko je dugo čuvali, ona ne gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podložna kvarenju. Ima u narodu porodica koje Bogojavljensku vodicu čuvaju po trideset i više godina, s tim što svake godine, od nove vodice, kada je donesu iz crkve, pomalo dodaju u flašu u kojoj drže staru vodicu.No, glavno pitanje je “nakon jedne godine, kada stigne nova vodica, šta da se radi sa starom?” Odgovor na to pitanje, u crkvenim knjigama ne piše, niti ima bilo kakvo pisano naređenje u vezi toga. Ali zato postoji narodno predanje i običaj kojeg je Crkva prećutno usvojila, te je isti stekao predanjsku vrednost, kao i mnoge druge stvari koje se putem predanja u Crkvi čuvaju.
Dakle, po tom narodnom predanju, a sada i crkvenom predanju, ukoliko se sva količina Bogojavljenske Vodice ne utroši pobožno u toku godine, onda se taj ostatak, kada stigne nova vodica, sipa u bunar, u reku ili u cveće.
Što se pak tiče vodice koja se po domovima sveti za Vaskrs (nikada na Vaskrs), ona se u toku posta može, i treba, uzimati svako jutro po malo pre jela, i tako utrošiti. Ona se upravo i osvećuje sa tim ciljem da bi sveti veliki praznik Vaskrsenje Hristovo dočekali u osvećenim domovima, ali i sa osvećenom dušom svojom (kao hramom Duha Svetoga), čemu pobožno korišćenje svete vodice itekako doprinosi.
Osvećena vodica za Krsnu slavu sva se upotrebi na spravljanje slavskog kolača i koljiva, a može i da se ostavi malo za piće da svi članovi doma popiju po gutljaj za osvećenje duše i tela.