Badnjak, u nekim krajevima znan i kao „veseljak“, je grana drveta koja se kod pravoslavnih vernika tradicionalno stavlja na vatru domaćeg ognjišta na Badnje veče. Uz česnicu i božićno žito, predstavlja jedan od neizostavnih simbola proslave najradosnijeg hrišćanskog praznika u našem narodu.
Za badnje drvo se obično bira mlad, zdrav i prav cer, a u nedostatku ovog drveta, može se uzeti i neki drugi hrast. U Istočnoj Srbiji za Badnjak se uzimaju i bukva, kruška, dunja, grab ili šljiva, a u primorju maslina, lovor i brest. Glava kuće ranom zorom, čak i pre svitanja, odlazi u šumu sa još nekoliko muških članova familije. Kada domaćin odabere svoje drvo u šumi, okreće se ka istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i Božić, baci šaku žita na drvo i po običaju sa tri udarca sekirom mora da odseče stablo. Prema verovanju, Badnjak se seče ukoso i sa istočne strane, a ono što sekira u tri udarca ne preseče, završava se lomljenjem ili uvrtanjem. U nekim krajevima, običaj je poneti kući prvi iver od Badnjaka i staviti na mesto gde posebno želimo napredak – pored košnica, u kokošinjac ili štalu. Pri povratku kući, Badnjak se postavlja pored vrata, u uspravnom položaju.
06. januara uveče, badnjačar unosi Badnjak u dom. Stupajući preko praga, tradicionalno pozdravlja ukućane, i želi im srećno Badnje veče, a potom postavlja Badnjak na ognjište. U nekim delovima Srbije, na pod se prostire slama, a deca imitiraju piliće, prebiru po slami i pijuču. Vatra Badnjaka održava se i tokom Božića, ako se slučajno tokom noći ugasi – ujutru je treba obnoviti. Velika pažnja pridaje se prvoj osobi koja dođe u posetu tokom božićnog dana, i ta osoba naziva se „položajnik“. Poželjno je da to bude mlad, zdrav, stasit momak. Da ne bi došli nepozvani, umesto željenog položajnika, ljudi izbegavaju da za Božić idu u goste. Položajnik se daruje, a potom prilazi ognjištu, i uz raspirivanje vatre govori:
„Koliko varnica, toliko srećica,
Koliko varnica toliko parica,
Koliko varnica toliko u toru ovaca,
Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca,
Koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
A najviše zdravlja i veselja,
Amin, Bože daj.“
Drevna tradicija nalaganja badnjaka ima moderne verzije prilagođene savremenim uslovima života. Današnje kuće obično nemaju ognjište na koje bi se mogao staviti badnjak, pa su ispred hramova organizovane velike lomače, na kojima se Badnjaci zajednički pale. Takođe, zbog života stanovnika grada, koji nemaju na raspolaganju hrastovu šumu, Badnjaci se mogu kupiti na gradskim pijacama. Najjednostavniji koštaju 50 – 100 dinara, a oni koji osim hrastove grančice sadrže i snop žita, trake i dekoracije dostižu čak do 500 dinara. Prodavci tvrde da je Badnjak posečen poštujući pravoslavnu tradiciju. Osim badnjaka, na tezgama ili haubama automobila prodaje se i isklasalo žito, koje košta od 100 do 250 dinara.
BADNjAK
Na Badnji dan u svanuće
Ja poranim u šumarak
Na brežuljku blizu kuće
da prvi odsečem badnjak.
Snežina mi skoro do pojasa
Huje krošnje hrasta i cerova
Po selu se ori lavež pasa
I sekira i pesma petlova.
Proberem u snežnom polumraku
Jedan cerić, bacim punu šaku
Raznog žita – doručak za ptice
Pa odsečem cerić do zemljice.
Prvi iver nosim majci
Da se dobro kajmak hvata
Držim ga u vreloj šaci
Kao hladan grumen zlata.
Stavim badnjak pored kućnih vrata
Da u prozor grančicama kuca
Pa se vratim pod guber kod brata
Da sačekam izgrevanje sunca. Dobrica Erić
Osim badnjaka neizostavnog simbola proslave najradosnijeg hrišćanskog praznika, stari srpski običaj je da se pred Božić u dom unese i slama. Ova tradicija simbolizuje rođenje božijeg sina u vitlejemskoj pećini, gde je baš slama prekrivala pod i na koju je po rođenju položen Hrist.
Slama se u kuću unosi na Badnji dan, odmah iza badnjaka. Domaćin ili drugi muškarac iz kuće unosi veliki naramak slame koji je tog jutra načupan iz stoga, zavezan užetom i odložen u nekom delu dvorišta da sačeka veče. U nekim krajevima je običaj i da se slama unese vezana u čistom džaku (baš za tu svrhu namenjenom), a po prosipanju slame, badnjačka večera bi se poslužila na tom džaku.
Po slami se prosipaju žito, orasi, parice i sitni darovi za decu. Smatra se da je žito prosipano po slami, kako bi stoka u vitlejemskoj pećini grickala zrna žita, a ne slamu na kojoj je Hrist ležao. Orasi se postavljaju po uglovima kuće i simbolišu božiju vlast na sve četiri strane sveta. Parice su namenjene deci, da se raduju i simbolizuju napredak i blagostanje.
Domaćin koji unosi slamu pozdravlja ukućane sa: „Srećno vam Badnje veče!“, ukućani otpozdravljaju čestitke, a domaćica ga zasipa žitom. Običaj koji vuče korene iz vere starih Slovena, pre prihvatanja hrišćanstva je da domaćica, ili starija osoba iz kuće šeta u krug oko slame, kokodače i imitira kokošku, dok je deca prate i pijuču poput pilića. Najmlađi potom „kljucaju“ po slami, i traže darove.
U nekim starijim vremenima, običaj je bio da se tu noć na slami i prespava, ali danas to retko ko praktikuje.
Još jedna tradicija vuče običaje iz vere starih Slovena, a vezana je za kult mrtvih. Badnja večera je u stvari gozba umrlim precima to jest prinošenje sakramentalne žrtve. Pokojni preci se na taj način pozivaju u kuću, u očekivanju da će pomoći. Večera je tiha, kako se oni ne bi uplašili i oterali, a trpeza se ne sklanja ni nakon večere, kako bi se oni mogli nesmetano poslužiti.