Zima su i sneg, ali ništa strašno. Obucite se toplo, čizme na noge i pravac u šumu, što dublje, tamo gde i leti ljudska noga retko gazi. Na ogolelim granama još uvek se mogu naći trnjine, glog i šipurak, na zemlji pod davno opalim lišćem divlje jabuke i kruške, a među zimzelenim iglicama bobice kleke. A za dobru vodnjiku više vam i ne treba.
Oni koji za odlazak u planinu nemaju vremena, ili im to predstavlja napor, mogu da prošetaju do užičke gradske pijace. U centru je grada, a na njoj veliki izbor šumskih plodova, kao da ste zalutali negde u divljinu. Ljubiša Timotijević iz Cerja na Jelovoj Gori godinama je za istom tezgom i mušterijama nudi sve što im treba od sastojaka za ovo omiljeno zimsko piće gorštaka.
Vodnjika je piće za hladne dane. Pili su ga još stari Sloveni, a danas se masovno ostavlja još jedino u planinskim delovima zapadne Srbije, u ostalim krajevima ređe ili se za nju uopšte ne zna. Ovaj napitak čudesne snage jača imunitet i smatra se lekom bez premca u vreme jakih prehlada i gripa.
– Ko jednom proba vodnjiku, pije je doveka. Sastojke za napitak traže mi sve više van užičkog kraja, tamo gde ona nije u tradiciji, a među mušterijama najviše je onih iz Beograda i Vojvodine. Najčešće naruče telefonom da im spakujem sve što treba, pa kada krenu kući sa odmora, sa Zlatibora, Zlatara ili Tare, svrate ovde na pijac i preuzmu. Ako nisu u prilici da dođu, šaljem im poštom- priča Ljubiša Timotijević.
Krajem leta, čim uzre prvi plodovi, gorštaci pritegnu opanke, pa u goru. Znaju da ostanu po ceo dan, i da se kući vrate tek nakon dugog lutanja, s torbama punim šumskog voća i plodova. Gladni i žedni, izgrebani od trnja i granja.
Sve što se ubere valja potom očistiti od grančica i lišća, i još jednom prebrati jer u vodnjiku idu samo zdravi i zreli plodovi. Najteže je sa klekom, jer se prilikom branja u torbu otrese i dosta iglica. Zbog toga mora da se oveje, tako što se presipa iz kante u kantu na slabom vetru – objašnjava Ljubiša.
Do samog izlaska za pijačnu tezgu ima dosta posla, ali se isplati. Divlja kruška takiša je oko 500 dinara kilogram, glog i trnjina po 400, kleka 600, šipurak 300, a tu su i drenjak, oskoruše, zukve… Prodaju i vodnjiku koju sami prave, a litar je 150 dinara.
Ko zna šta hoće stavlja po želji, dok za one koji prvi put prave vodnjiku ili neće da eksperimentišu ja spremim mešavinu. Mušterije sa strane najviše traže meru za bure od 60 litara vode, a za ovu količinu treba 10 do 12 kilograma mešavine raznog voća što sve košta tri do četiri hiljade dinara. Ako se pogodi mera, može da se pije već nakon dvadesetak dana, a prve čaše imaju najviše vitamina– priča Ljubiša.
Timotijević nije jedini koji u Užicu na zelenoj pijaci prodaje šumsko voće, potrebno za vodnjiku. Ima ih još par, uglavnom su to gorštaci iz okolnih sela ili skupljači lekovitog bilja. Kažu, vodnjika se sve više pije, pa ima posla za sve. I svi oni nesebično dele recept. A odnos sastojaka stvar je ukusa.
Vodnjika je piće sa blagim sadržajem alkohola, kiselkasta je i „rezi“, a ko kiselo ne voli, može da pošećeri. Kažu, slatka još bolje prija.
Nema tu puno filozofije, sve je prosto kao pasulj. U kantu sa deset litara vode stavi se po kilogram takiša i divljih jabuka, te po čaša kleke, šipurka, trnjina, gloginja i drenjaka. Neko stavlja i mušmule i dunju, zbor mirisa, ali se tada manje meće takiše i divljaka. Kada se popije otprilike trećina mere u kantu se opet dolije voda, i za nekoliko dana, kad voće i plodovi uzvre, opet može da se koristi – objašnjava Petar Nikolić, jedan od prodavaca……. Domaćinska kuća