Uzgajivači tovne junetine ponovo su ovih dana digli glas; pristigao je nov turnus, a nemaju kome da prodaju ni grla iz prethodnog ciklusa, koja su već prešla u status goveda i čije se meso manje konzumira. Cena mu je uočljivo niža. Praktično su dve godine ulagali, a zbog zastoja u plasmanu, nisu gotovo ni dinar prihodovali.
Info 13.08.2020. Piše: Živan Lazić
Foto: 021.rs
Stočari su znali da se u Srbiji junetina i govedina manje konzumiraju, pa su računicu zasnivali na izvozu.
Preciznije na tržištu Turske, gde je ovo meso “glavno”, a tamošnja država je odobrila godišnji kontigent od 5.000 tona uvoza iz Srbije, potom povisila za još dve hiljade. Domaćini su bili zadovoljni kvalitetom.
Kako i ne bi kada se kod nas stoka gaji hranom u kojoj nema GMO useva. Retkost čak i za najkvalitetnije poljoprivrede u Evropi.
Kada padne lira
Međutim, izvoz je iznenada zastao. Razlog je nepovoljnija ekonomska situaciju u državi na dva kontinenta, što je rezultiralo kontinuiranim padom kursa turske lire, naročito u odnosu na dolar i evro.
Sa padom turske valute iščezla je i poslovna kalkulacija. Stočari su počeli prozivati državu Srbiju, uz predlog da otkupi višak stoke za robne rezerve.
Međutim, kako se kod nas govedina retko konzumira, teško da je u planu robnih rezervi ozbiljnija količina ove vrste mesa. Mnogo je bolje i po nastavak uzgoja efkasnije prodati stoku na drugom izvoznom tržištu, u Kinu recimo, koja je već duže vreme u priči kao izvozna destinacija srpskih stočara. Tu su i Maroko, Tunis, Egipat.
Ne mora se zaraditi koliko izvozom u Tursku, ali bar da padne neki sitniji profit, još je važnije da se povrati uloženo.
Domaće je skupo
Usledilo je iznenađenje. Cena našeg mesa pokazala se previsokom za sve potencijalne partnere. Tako se došlo do ključnog pitanja (skupog) uzgoja stoke kod nas, odnosno kako to da je Turcima, i samo njima, cena bila prihvatljiva?
Posmatrajući uzgoj stoke u Srbiji može se uočiti da su, u poređenju sa nama po razvoju sličnim zemljama, skuplje one faze uzgoja gde se koriste domaći resursi i domaća radna snaga. Domaće cene su nam skupe kada se iskažu u čvrstoj valuti.
Nije teško objasniti apsurd da su cene u veoma siromašnoj zemlji iznad cena u primetno bogatijoj. Srpska valuta je precenjena. Uostalom, već i kroki osvrt na osnovne ekonomske parametre pokazuje da je dinar precenjen i to obilato.
Kurs dinara i inflacija
Pre šest sezona, juna 2014. godine, evro je vredeo 115,4 dinara, danas tek 2,1 dinar više. Međutim, u proseku godišnja inflacija u ovom periodu je bila 2,49 odsto, što daje akumurin rast od 17,3 odsto u proteklom periodu.
Drugim rečima, sedam i po puta više nego što je bio rast kursa dinara. Da je domaća valuta samo pratila stopu inflacije, danas bi kurs evra iznosio 135 dinara.
Ali, to nije sve. I kurs dinara juna 2014. godine dobrano je prenaduvan. Po računicama koje bi u dužem periodu, recimo od prelomne 2000-te, pratile razlike između stope inflacije i stope rasta kursa dinara, dobila bi se preciznija, naravno i neugodnija, kalkulacija.
Ne bi trebalo biti iznenenađen ako se pokaže da je vrednost evra i iznad 200 dinara.
Niža konkurentnost
Prva i najvidljivija posledica precenjenog kursa nacionalne valute je smanjena izvozna konkurentnost. To se jasno vidi iz spoljnotrgovinske razmene Srbije.
Uvek je negativna i poslednjih godina stalno raste. Lane je iznosila oko 6,2 milijardi evra, premnogo za državu čiji je BDP tek 45, a izvoz jedva dostiže 16 miljardi evra.
Ako se izuzuzmu cene roba i usluga koje država direktno ili posredno kontroliše (struja, komunalije, voda, hleb, gradski prevoz…), nigde u Evropi se sa sto evra ne može tako malo kupiti kao u Srbiji. Ni najtvrđi pristalica “naprednjaka” ne može u Srbiji da sa 500 evra kupi više nego što bi u BiH mogao sa 420, u Bugarskoj sa 380. To je posledica “jakog dinara”.
Ali, još nije kraj. Mada se hvalimo sa rastom BDP, to su, naravno pre korona zaraze, sitne brojke, gde je uspeh kada se neke sezone dostigne 3,5 odsto na godišnjem nivou. Za zemlju na, za evropske prilike niskom stepenu razvoja, preskromne cifre.
Rumunija ili Mađarska su imale i petogodšnje cikluse sa prosečnom godišnjom stopom rasta BDP od 6,5 odsto i više. Uostalom, u razdoblju 2014-2019 akumulirani rast BDP u Srbiji je 15,5 odsto. U Crnoj Gori i Bugarskoj je blizu 31 odsto.
Kome odgovara precenjen dinar
Postavlja se pitanje zašto aktuelna vlast, a sličnu monetarnu politiku su vodile i stranački sasvim drugačije komponovane prethodne vlade, uporno podstiče status gotovo fiksiranog dinara. Mora da nekome paše ovakva politika.
Jak dinar odgovara u nas predimenzioniranom i stranački strukturiranom javnom sektoru, čije su plate fiksirane u dinarima, a odgovara i dužnicima u domaćoj valuti, sa ugovorenom deviznom klauzulom.
Tu su i finansijeri. Visoke kamate na domaćem finansijskom tržištu su tehnika kojom se “čuva” precenjen, tako reći fiksiran kurs dinara. To je idealna situacija po interese kupaca državnih hartija od vrednosti. Prodaju devize za dinare, kupe državne obveznice uz kamatu koja je i tri, četiri puta viša nego što je u Evropi, a stabilnost kursa dinara obezbeđuje sigurnost velike zarade.
Ali visoke kamate ograničavaju preduzetnike i udaljavaju ih od uzimanja kredita. Tu prestaje razvoj domaće ekonomije, a niska stopa rasta postaje trajna odlika srpskog društva.
Autor: 021.rs